уторак, 29. новембар 2011.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЕМАНУИЛ КАЗНЕ БОЖИЈЕ



Навешћемо сад неколико примере казне Божије над онима који су газили закон Божји. Као што се нико не може ухватити за напуњену електричну жицу и остати неповређен, тако не може нико огрешити се о морални закон Божји и остати неосакаћен или чак неумртвљен. Јер је на моралном закону постројио Творац сав видљиви и невидљиви свет.

ПРЕПЛЕТЕНО ТКИВО ЖИВОТА
Од једног господина у Врњачкој бањи чули смо ову чудну и страшну причу: Морал те приче јесте: правда гмиже али стиже! Нека госпођа кренула за Врњачку Бању. Спремила три куфера ствари, и тако допутовала на Врњачку станицу. Рекне једном сиромашном носачу, да јој изнесе ствари и дотера у бању на простим колима. Међутим та госпођа није се обзирала на своје ствари. Она је заиста била спремила код своје куће три куфера, али кад је кренула само су два куфера изнета из куће и стављена у воз. Она је пак живела у мисли, да сва три куфера путују заједно с њом. И тако, дакле, онај носач дотера за њом у Врњачку бању два куфера колико је био и нашао. Када госпођа види два куфера а не три, она почне викати на носача, како је он утајио трећи њен куфер. Изненађени носач бранио се говорећи, да је у њеном одељку у возу нашао два куфера а не три, и да није могао донети три кад је било свега два. Наравно, да госпођа није томе поверовала, него разгоропади се и позове полицију у помоћ. Полиција одмах ухапси оног сиромашка. За све време док је био у апсу, стражари су га тукли и мучили, само да би признао и казао где је сакрио трећи куфер. Најзад једне ноћи један од стражара ухвати сиромашка за гушу и почне га давити, да би изнудио признање. Иначе изнемогао сиромашак изгуби свест при овом гушењу, падне на замљу и преда душу своју Богу. Тада се уплаши онај насилник, па да би своје дело прикрио, нађе конопац и обеси о греду мртво тело носачево. Сутрадан је комисија сишла у апс, утврдила да је носач "извршио самоубиство вешањем", и ствар је бачена у архивску прашину. Када се она госпођа врати својој кући, нађе трећи куфер код куће. А онај стражар напусти службу и оде у своје село да живи. Сиромашни носач пак оставио је после себе сина, који је постао шофер. Једнога дана овај шофер терао свој аутомобил друмом. На друму се сусретне са неколико сељачких кола, напуњених сеном. Он почне свирати, да се кола склањају. Сељаци почну гурати волове у страну. Но један од сељака искочи испод сена и право пред аутомобил. Кола га оборе и прегазе на мртво. Тај погинули сељак, под колима сина оног носача, био је исти онај стражар који је јадног носача удавио!

О НАСИЛНИМ БЕГОВИМА
Причали нам у Херцеговини о томе шта се некада догодило бегу Љубовићу. Овај бег позвао мобу на Прокопијев дан. Рекну му хришћани: Данас је, беже, дан светог Прокопија, ми не би хтели да радимо, јер славимо. Одговори бег Љубовић презриво и љутито: Какав свети Прокопије! Хајде па жањи! Ућуте људи и уздишући почну жњети. Но од подне навуче се облак и почне тутњати. Наједном се страшно замрачи и удари гром у кућу бега Љубовића, те му уби два сина.
Прича нам неки Пудар из Локова код Стоца о Али-паши Ризванбеговићу. Зна се како је силан био овај паша. У својој сили нареди он, да му се доведе 60 људи, да их обеси о једној крушци. Сејмени његови доведу му 60 везаних рајетина. Паша викне, да их дижу и вешају о гране крушке. Тада се један од њих 60 робова помоли Богу и рекне: Господе, зар ћеш ти дозволити ово? Ако имаш милости, сачувај нас! Тако рекне у молитви један од њих шездесет. У том часу загрми и удари гром у крушку, па у колено пашино. Али-паша јекне од бола и ухвати се за колено. Онда викне сејменима, да све људе одреше и пусте кући да иду. Још пред свима призна и рекне, да га је Бог казнио. Однели су га кући и саветовали да се лечи. Али-паша одговори, да не може човек излечити кад Бог рани. "Од сад ћу се, вели, звати Топал-паша", а то на турском језику значи - Богаљ паша.

ПОЛУДЕЛА ЗБОГ ОСКВРЊЕЊА СВЕТИЊЕ
Нека старица Ана Гојска сматра се ктиторком Почајевског манастира. Своје имање завештала је она том манастиру заједно са чудотворном иконом Богоматере, која је раније код ње била. Но њен рођак Андреја Фирлеј почео је отимати имање од манастира, комад по комад. Најзад се дрзнуо, па је из манастира узео и ону икону, путир и свештеничке одежде. Са својом женом бесно се проводио, непрестано по гозбама и забавама. Кад је једном код њих био пир, и кад се у највећем јеку играло и беснило, жена Фирлејева удаљи се за час од гостију, па се поврати са епитрахиљом о врату и путиром у рукама. Из путира наздрави она гостима са вином токајским. Тада преда путир другима да се ређају. Но у том часу она падне на земљу. Кад су је дигли, она је почела рикати и дерати себи хаљине и гристи своје месо зубима. Полудела је. Муж ју је водио од лекара до лекара, но ништа није помогло. Најзад вратио је чудотворну икону манастиру заједно са црквеним стварима. А жена је у лудилу умрла.
- Ово нас подсећа на цара Валтазара, који је на пиру наредио да се донесу златни судови из храма Соломонова и да се их њих служе његови пијани гости. Тада се јавила непозната рука у ваздуху која је написала на зиду: Мене, Мене, Текел, Уфарсин. И те ноћи би убијен у своме двору цар Валтазар.

О ПРОПАСТИ НЕПРАВЕДНОГ БЛАГА
Ових дана објављен је у новинама поучан случај са једним човеком од Цариброда. Тај човек дочепао се нечијег блага, све претворио у хиљадарке, па у бризи како то да сачува метне новац у сламу од сламљаче на којој је спавао. Једног дана отпутовао тај човек негде на цео дан, па се вратио доцкан увече. Да би га обрадовала жена му каже, како му је уредила постељу, просула стару сламу па нову ставила у сламљачу. - Па ти си мене упропастила! викне муж. И каже жени, шта је држао у сламљачи. Страх мужа пређе и на жену. Упита муж жену, где је просула стару сламу, а жена одговори, да ју је положила пред краве у штали. Брзо оду у шталу, где су им биле две краве. Но - слама поједена! Тада човек распори обе краве, и шта нађе? Нађе само парчета од појединих банкнота. И тако пропадне му и неправедни новац и краве. И краве - као интерес на неправедно стечено!

ПОВЕСТ О КРИВОКЛЕТНИКУ
Причали су нам у срезу студеничком о једном кривоклетнику и о страшној казни Божијој. Неки Браовић, веле, био је човек јако осион. Живео је у завади са многима. Једном погна се он по судовима са неким комшијом својим, нешто око међе. И најзад суд позове Браовића да се закуне, да је спорно имање његово а не његовог суседа. И Браовић се закуне криво. У то време, тога истог дана, његов син је секао дрва испред куће. И баш у часу кад се отац заклињао криво у суду удари једна цепка сина по оку и истера му око. И тако младић због очева греха остане ћорав за навек.

КАКО ЈЕ ИЗГОРЕО ДУЋАН КРАДЉИВЦУ
Прича нам један Призренлија овај догађај из последњих дана турске владавине. Био код нас у Призрену добро познати Ј. мунџија. Држао је дућан у граду и био тутор цркве св. Василија за Призреном. Више година он је био тутор при тој цркви. Народ је у то време обилато прилагао цркви, нарочито тој цркви св. Василија где су се многа чудеса јављала. Но тутор је од приложеног новца давао цркви само један део, а други део узимао себи. Тако се он разбогатио и стао у ред првих чорбаџија Призренских. Једне ноћи стану топови пуцати. Сви скочимо да видимо шта се догодило. Кад - а оно пожар. Потрчимо у чаршију. Пожар у дућану Ј. мунџије. Пламен се узвија на све стране. Поред мунџиног дућана и други су дућани, под једним истим кровом. Али само мунџин дућан изгоре сав до земље, а оближњи комшијски дућани осташе читави. После тога одемо мунџиној кући. Упита га један трговац: Да ниси Ј., крао паре од св. Василија? Мунџија се намршти па одговори: Нисам крао, али сам узимао и служио се, а давао сам и другима да се служе. - Чувши то сви ману главом у знак сумње, па се разиђу.

ПОВЕСТ О УМИРУЋОЈ МАЋЕХИ
Прича нам прота С. из Тополе о тешком боловању једне жене у његовој парохији. Дуго је, вели, боловала. Муж је потрошио много на лекарије, но олакшања није било. Лежећи дуго у ватри, она се жена сва исушила, и месо јој се смакло са костију од болести и лежања, те су јој се провиделе кости. Најзад поручи она по свештеника. Кад свештеник дође, она се исповеди. Кад се удала за другог мужа, затекла је једно пасторче, тек проходало. Она га није волела. Једном спремила била ручак да носи на њиву кад се успавано дете пробуди и почне плакати. Како га није могла ни умирити ни са собом узети, разјарена маћеха ухвати дете обема рукама, дигне га у вис и тресне о земљу. Па оде и однесе ручак на њиву. Кад се вратила, нађе дете мртво на земљи. Дете је погребено, али ни отац нити ико није сазнао за узрок смрти детета. Она је то тајила у себи, док је страшна болест није оборила у постељу. Осећала је, да је Бог мучи због злочина над дететом. И није желела ни да оздрави нити више да живи. Молила је свештеника само да јој чита две молитве: опросну и исходну, да би ју Бог опростио греха и примио јој душу. Кад је свештеник свршио свој посао, отишао је кући. Сутрадан је позван да опоја ону исту жену.

О ВЛАДИЧИНОЈ КЛЕТВИ
Кад је Аустрија окупирала Херцеговину, био је владика у Мостару Игњатије, Грк по народности. Иначе га је народ сматрао за светог човека. Аустријска власт смисли, да пензионише овога Игњатија, па да на његово место доведе Леонтија Радуловића тадањег архимандрита. Ињатије је био дочуо, да се на томе ради, и да је у ту ствар умешан лично и Леонтије. Кад је дошла депутација, у којој је био и Леонтије, да саопшти Игњатију о пензионисању, Игњатије прими ту вест с пренеражењем и ћутањем. Одмах потом оде он у цркву и са свећама прокуне све оне који су издејствовали његово пензионисање. Леонтије ускоро буде рукоположен за архијереја, но једва одслужи само једну литургију и изненадно умре. А свима осталим, који су с њим радили на уклањању Игњатија, кућа је ископана.

О БЕСПЛОДНОМ КРОМПИРУ
Причао нам је отац Антоније, који је проживео неколико година у Америци о неком Марку Пажићу. Овај Марко, каже, никад нипошто није хтео радити недељом. Пошто се и недељом мора одржавати огањ у американским фабрикама, то се плаћају нарочити радници, да недељом остану по фабрикама на том послу. Кадгод је Марко нуђен на тај посао, он је одбијао. Упитан зашто тако чини, он је објаснио једним необичним догађајем из свога живота у Херцеговини, тамо око Стоца, одакле је он и родом био. Дао му отац 15 круна да нађе радника, који би посадио кромпир. Узео Марко паре, па помислио, што бих ја давао ове паре другоме, кад могу и ја тај посао свршити па паре себи задржати? Па кад једне недеље није имао никаква посла, он оде на њиву и цео дан проведе у сађењу кромпира. И тако паре остану њему, а он слаже оца, да је платио раднике, и да су ови свршили посао. Кад је дошло време да се кромпир из земље вади, дође отац са свом чељади на њиву. Вреже су биле веома велике и лишће крупно, али ни у једном оџаку нису нашли ниједан кромпир. Зачуди се томе и отац; зачудише се и сви суседи. Кад је ово Марко видео, ужаснуо се, и признао оцу све. Онда је отишао он у Америку, где никад више није хтео ништа радити у недељу. И то је често објашњавао овим чудним случајем који му се догодио.

О НАОПАКОМ РАДУ У ПРАЗНИК
Нека шваља Милева Д. из Београда занимала се шивењем војничких кошуља. Једном је имала много да шије, те узме да ради на дан свете Тројице. Шила је брзо и сашила много. Кад је по празнику требала да однесе сашивени веш, погледа она, а гле оно све наопако сашивено. Она се уплаши и прекрсти. Сети се, да је то због тога што је шила на велики празник. Није јој ништа друго остало него да све рашије и да поново како ваља сашије. Много се после кајала што је згрешила Богу и увек је учила друге да нипошто не раде у празник, јер ће испасти наопако.

О КАЗНИ ЗБОГ РАДА У ПРАЗНИКЕ
Прича нам архимандрит Серафим ово чега је он као калуђер студенички био очевидац. Каже, архимандрит Теодосије много је волео економију и економски напредак манастира. Једне године позове он мобу од околног народа, да му се посеје пшеница, на сам дан светог Николе. И пшеница се посеје. Али - ниједно једино зрно није никло. Теодосије се од тога не научи ничему, него идуће године позове мобу на Илиндан да жање пшенице. Чим је први стог био саденут, удари гром у њ и спали га на очи целе мобе. Народ се прекрсти и разбегне. И од тога Теодосије се научи, да Бог кажњава љуто оне "који знају вољу господареву а не врше је".

О ИЗБОРИМА У ПРАЗНИКЕ
Зна се шта су политички избори, и с каквим су све неделима скопчани. Наш православни народ осећа да се таквим изборима у празничне дане скрнаве празници и вређа Бог. А код нас после Рата избори су као нарочито одређивани у веће православне празнике; једном на Преображење, једном на Митровдан итд.
Кад оно беху избори расписани за Томину недељу, дођоше нам два свештеника отуд од Златибора па причају, како народу није мило што су политички избори одређени за Томину недељу, једно што су то дани светли, кад се олтар не затвара а друго што је сутрадан Ђурђевдан, крсна слава многих и многих и многих.
- Ето не пазе наши на дане кад одређују изборе. Ако је избор посао, и то свеопшти важан посао, зашто се не одређује у радни дан? Народ пази и види зле последице од избора у велике празнике. На пример 1927. године избори су били одређени на православно Усековање. "Ови избори неће бити на добро", говорило се онда у народу. И заиста није било добро. У народној скупштини пала је крв; убијени су Радићи. Народ је то довео у нераздвојну везу са скрнављењем страшног празника Усековања, који код ужичког сељачког света стоји у нарочитом поштовању. Онај дан у који падне Усековање народ код нас назива "усјечни дан", и преко целе године у тај дан не отпочиње никакав посао; ако је понедеоник - понедеоник је "усјечни дан" за целу годину, ако ли четвртак - четвртак је "усјечни дан". И кад су дакле избори били на Усековање оне године, народ је са страшним предосећањем говорио: "Не ће бити на добро". И није било на добро.

О ДВОЈИЦИ ПРОПАЛИХ У БУНАРУ
Пре две године о Усековању копали су два човека бунар у селу К. (Мада је овај догађај опширно описан у новинама и имена оне двојице споменута, ми ипак не објављујемо овде њихова имена због њихове живе родбине). Био је петак пред Усековање кад су они копали у дубини. Наредили су да им се испече јагње, да једу кад изађу. Али нису живи изашли нити су јагње окусили. Други су појели јагње њима за даћу. Јер се земља осула и затрпала их. Дошла војска са много народа да их откопава, но узалуд. Један од њих одмах је угушен земљом, а други се два дана јављао жив. Људи су хтели спасти овога другога и копајући долазили су сасвим близу до њега, али у том тренутку оспе се земља и поквари њихов посао. Распитивали смо се много о животу ове двојице несрећника. Па смо добили следеће податке. Један од њих по имену Д. био је усињен, но он нимало није поштовао свог поочима и помајку него их је грдио и мучио и тражио деобу од њих. Кад се чуло да је пао у бунар, његова помајка викала је: не вадите га: нека га земља прождере, и он је мене доста ждерао. То је и заслужио, па га је Бог казнио! За другога опет, по имену М., причају, да је био распусан, пијанац и највећи псовач и богохулитељ у целој тој околини. Он је тај што се два дана јављао као жив из бунара. Иако је био већ очигледно у чељустима смрти, он се није сетио свештеника и покајања, него је искао ракије, која му се, наравно, није могла дотурити.

КАКО ЈЕ ПРОШАО ХУЛИТЕЉ
У септембру 1934. године радило је у Раковици у манастирском каменолому много радника посведневно. Недељом радници нису радили, нити их је инжењер на то нагонио. Но десетина њих нису марили за недељу него су решили били да и у тај Господњи дан раде. И почели су радити. Један од њих био је велики псовач и хулитељ имена Божјег. Како је куцао у камен тако је псовао највећу светињу. Наједном се одвале огромне стене и притисну све раднике. Брзо стигне помоћ. Извуку их све повређене и рањене. А кад су извукли оног хулитеља, нашли су га страшно унакажена и мртва.

СТУДЕНИЦА НИЈЕ ЛУДНИЦА НЕГО ЛЕЧИОНИЦА
Прича нам Јаков Николић, дућанџија из Осечине о следећем догађају:
Члан сам братства Православне Хришћанске Заједнице од почетка, и канцеларија братства била је у мојој кући. Мој син такође је побожан и црквен. Али моја сна никако није марила ни за веру ни за цркву. Просто је мрзела наше братство, и гунђала против нас кадгод би ми пошли у цркву на молитву. А нашу побожну браћу исмевала је и обасипала поругама. Године 1935. ја сам отишао на наш годишњи сабор у манастир Студеницу. То је било о Малој Госпојини. Кад је свршено повечерје и многи народ изишао из велике цркве, ја останем с једним другом клечећи и молећи се Богу пред светим ћивотом све до зоре, док није ударило клепало за полуноћницу. Шта се у то време догодило у мојој кући, ја наравно нисам знао. Кад сам се вратио, тад сам и дознао. Нађем снају полуделу, везану и затворену.
Шта се догодило? Кад сам ја био у Студеници на молитви моја сна седела у дућану. Уђе у дућан једна рођака, па упита моју снају: Где је бато? Тако ме она звала. На то јој моја сна подругљиво одговори: "Отишао у Студеницу - У лудницу!" Како је те речи изрекла, њој се узме разум, те почне викати, лупати, кршити све по дућану, дерати хаљине на себи и у свему лудовати. Везали су је и затворили. Одведемо је одмах у болницу у Ваљево, а из Ваљева преведемо, по савету лекара, у душевну болницу у Београд. Ту је држана два месеца. Давали су јој неке инјекције. Но то није ништа помогло. Мој син а њен муж одлазио је сваке недеље у Београд да је обиђе, али га она није могла познати. Онда мени неко рече, да би добро би- ло да одведем полуделу снају у манастир св. Наума. Чувши то ја помислим: она се није огрешила о свети Наум него о Студеницу, коју је назвала лудницом, те свакако пре бих требао да је водим у Студеницу. Тако и учиним. Кад смо је одвели у свету Студеницу, њој се поврати памет. И хвала Богу ено сад је здрава. И што је најглавније: сад зна за Бога.

О НЕСАВЕСНИМ ЛИФЕРАНТИМА
"Нема аир на нашите лиферанти! Не постоји оџак от битољските лиферанти". Тако нам прича чича Митко Илић, који је и сам дуго био у компанији лифераната.
"Лиферанти не знају за грех. А много је грешно грешити се у лиферацији за војску. Бог страшно кажњава. Овде у Битољу стајала је армија турске војске. Турци не једу свињску маст нити дозвољавају да се држе и кољу свиње. Но у једно време тешко беше набављати овнујско масло. Јеврејин неки беше тада лиферант масла. Он донесе из Србије много свињске масти. Са том машћу он мешаше по мало масла, и тако даваше војсци пуних шест месеци. Турци не знајући били су врло задовољни. А да су сазнали - оде глава Јеврејину. И ето, и тај Јеврејин пропаде: сва му кућа изумре, и нико му не оста од потомства. Други неки из Граешнице лифероваше со. Туцаше бели мермер са сољу. Једном неко купио од њега со, да даје овцама. Стави со у воду, да раствори и умеша са мекињама. Када то на дну суда остане нерастворен мермер. Он се наљути и јави Турцима. И лиферанта пошаљу на робију. И њему је кућа пропала и оџак се угасио.
"Знао сам опет неке лиферанте меса. И они нису знали за грех пред Богом. Турска војска добијала је месо сваки дан осим четвртка и недеље. Они лиферанти давали су и стрвине, и биволе место волова, и цркла магариња. И ето, нигде им оџака нема.
"Ја сам познавао неких 200-300 лифераната. Паре су велике згрнули. Но сад гледам: нигде се њихов оџак не пуши. Море изумреше од тешких болести; море деца им излудеше; море имање им оде на бубањ. Хај, хај, да те сачува Бог од лиферантског богатства!"
Тако чича Митко. Тако сведочи искуство из живота од истока сунца до запада. Свевидеће око Божије гледа чија рука даје камен место хлеба и змију место рибе, па бије и опомиње.

ЗЛОЧИНАЦ СЕ САМ ОТКРИО
Поводом свеске "Малог Мисионара" Нема нишша тајно ("Мали Мисионар") у којој је описано како нема ништа тајно што се неће јавити, повео се разговор у друштву. Па ће нам неки брат испричати следећи случај. Тамо код нас у Хомољу нађен је један поп заклан. Истрага се свршила неуспехом. Злочинац се није нашао. У томе месту славио један сељак, и дошли му многи гости. Кад је било време ручку понуди домаћин једног госта да му пререже колач. Онда тај гост извади свој нож и узме колач да пререже. Али наједном изађе му реч из уста: "Не могу сећи колач ножем који је заклао попа; грешно је". Остави нож у корице и да колач другоме да пререже. Његова реч дође до власти, и власт га ухапси. Он призна своје недело и буде погубљен.

ПРСТ БОЖЈИ У БРАЗИЛИЈИ
Пренето из Варшавског "Слова" од 18. Новембра 1934.год.
У Бразилији у граду Мена - Жери догодио се недавно овакав необичан случај који је узбудио не само тај град него и сва околна села и градове.
У томе граду живео један богат произвођач - планта- тор - кафе, који се одликовао суровошћу и дрскошћу. У истом том граду живи и један стари свештеник, морално строг и према себи и према другима и уз то велики молитвеник.
Једне недеље оде у цркву ћерка онога богаташа. Она је била непристојно одевена, и стари свештеник ју због тога јавно у цркви изобличи. Девојка се врати кући па плачући пожали се своме оцу. Чувши то богаташ нареди својој ћерки, да идуће недеље опет оде у цркву но да се обуче још модније. Када се идуће недеље појави та девојка у цркви полунага, стари свештеник је истера из цркве.
Разбесни се због тога онај богаташ, па почне смишљати план како да се освети свештенику. И смисли да изведе читаву комедију. Наиме, он се направи болестан, па поручи, да му дође свештеник са светим Причешћем, да га причести. У исто време он постави два јака човека, да скривени сачекају свештеника, да га премлате кад буде изашао из куће богаташеве.
Стари свештеник не слутећи никакво зло дође са светим Даровима, и буде учтиво предусретнут од жене и ћерке богаташеве, које му покажу собу где болесник лежи и чека да се причести.
Свештеник уђе у собу, но убрзо изађе, па онда рекне домаћици и ћерки:
- Жалим, што сте доцкан послали по мене. Очигледно да Господу Богу није било угодно, да се ваш муж односно отац, пре смрти исповеди и причести. Затекао сам га мртва.
Ужаснуте овим исказом, мајка и ћерка јурну у собу, но нађу богаташа где лежи мртав. Како то, кад је мало час био потпуно здрав, и као здрав легао у постељу?
Пашће у мрежу своју грешници! каже велики Псалмист. Ко другом јаму копа, сам ће у њу пасти.

УЗДАО СЕ У СВОЈЕ ЖУЉЕВЕ А НЕ У БОГА
Кад смо пре две године били с Патријархом у Мостару причали су нам следећи случај: Некоме сељаку у близини Мостара једне године роди бостан како се само могло пожелети. Он изнесе свој бостан на пазар, и убрзо добије за њ 15.000 динара. Но утом бостану падне цена јако. Тада се онај домаћин почео жалити у неком друштву људи на јевтиноћу бостана. Рекне му на то неко из друштва: Па доста си узео за бостан до сад. Буди на томе Богу благодаран. На ове речи наљути се онај домаћин па узвикне пред свима: "Немам ја шта благодарити Богу него мојим жуљевима!" Притом покаже он жуљеве на рукама. Кад буде идуће године, а то бостан буде у њега ситан као песница. Тих дана он се случајно нађе са оним истим трговцем из Мостара, с којим је годину дана раније имао разговор о Богу и жуљевима. Па се почео горко јадати, како Бог ове године, вели, није дао никакав род у бостану, и како је бостан сасвим издао. Насмеши се на то онај трговац, па му одговори: "А ђе су, човјече, твоји жуљеви?".

НАСИЛНИК УДАРЕН СЛЕПИЛОМ
Битољски очни лекар, др А. X., испричао нам је следећи необичан случај: Доведоше ми, вели, једног дана неког слепог Турчина из Охрида. Гледам га ја: очи му отворене, и по изгледу здраве, али он ништа не види. Кад сам га упитао, како је ослепио он ми исприча, како је једном пролазио са неколико другова друмом поред цркве светог Еразма код Охрида. Видећи каурску светину, он тргне пиштољ и опали на цркву. Пиштољ му испадне из руке, а он остане без вида. Да није од барута, каже, јасно је из тога што никакав бол није осетио ни споља ни изнутра, само му се вид савршено изгубио. И очи му остале здраве, али без вида. Као да је неко пружио своју тајанствену руку и ишчупао из њега способност вида. - Даље прича исти тај доктор како га је лечио и лечио на разне начине, али га није могао излечити. Тај Турчин и сада је жив и - слеп.

БИБЛИЈА НАС ПРИМЕРИМА УЧИ
Библија нас примерима учи, да је морални закон једини истински закон Божји, друго је све законска сенка. Ко се ма и мало огреши о тај једини истински закон Божји, а не покаје се, мора да трпи и страда. Бог удари казнама ради тога да би привео покајању оне који греше и потомке и суседе њихове. Једино правим покајањем и његовим последицама (промена, обнова, препорођај) даје се сатисфакција оном неумитном моралном закону Божјем. Ево примера:
Удар Адаму: Када прародитељ рода људског сагреши, рече му Бог: с муком ћеш се од земље хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско, и тд. (I Мојс. 3).
Удар поквареном роду: А када се људи развратише, "и земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња, ... и свако тијело поквари пут свој", пусти Бог потоп на земљу, те истреби свако живо тело на земљи, само остави праведнога Ноја и породицу његову (I Мојс. 6-7).
Удар Содому: Као што је познато, пусти Бог пропаст на овај покварени град, јер су у њему не нађе ни десет праведника. Само се спасе праведни Лот (I Мојс. 18, 22 ).
Удар Онану: Овај Онан просипаше семе, да не би рађао децу, због чега удари га Господ "те уби и њега" (I Мојс. 38, 9-10).
удар Фараону и земљи мисирској: Због упорства и противљења Богу, удари Бог земљу мисирску и цара њенога са десет великих зала која су описана у Св. Писму (II Мојс. 5-12).
Удар Марији, сестри Мојсејевој: Она се побуни против старешинства брата својега, и би ударена губом, и би од губе "бијела као снијег" (IV Мојс. 12).
Удар Ахану: што у време рата учини пљачку, украде и сакри. Би каменован (Ис. Нов. 7).
Удар цару Саулу: што погази заповест Божју, и поче призивати духове (спиритизам). Изгуби битку, и изврши самоубиство.
Удар цару Давиду: Због његове прељубе и убиства, догоди се у његовом дому прељуба и убиство међу синовима и кћерима његовим.
Удар Михали: Ова Михала наруга се цару Давиду, мужу своме, што у свом молитвеном одушевљењу певаше и играше пред Богом. Због тога Михала би ударена бесплодношћу, те не имаше порода до смрти своје (II Сам. 6, 23).
Удар цару Озији: Када се овај цар осили и погорди, он презре свештенике, олтара Божјега, па узе сам кадионицу да кади у олтару. У том тренутку изиђе му губа на челу. Због тога би удаљен из града и одвојен од народа (II Дневника 26, 16).
Удар цару Валтазару: На дворској гозби нареди да се гости послужују вином из освећених судова, донетих из храма јерусалимскога. И док гости пијаху, невидљивом руком бише на дувару написане ове четири речи: Мене, Мене, Текел, Уфарсин, које означаваху смртну пресуду цару. И те исте ноћи цар Валтазар би убијен (Дан. 5).
Наведосмо ово неколико примера из Старог Завета. Остављамо читаоцима, да се сами сете сличних примера из Новог завета, као свршетак Јудин, погибао Иродова, смрт Ананије и Сапфире, итд.