седам долина и седам брда,
седам језера и седам ријека,
у скромној колиби, тихо и спокојно
живљаше чељаде с' највећом титулом,
сви су га звали:душа од човјека.
Зими је гријао јагњад свјежином раног прољећа,
с прољећа кадио мирисом прве висибабе,
љети их штитио брижно хладом стољетног дрвећа,
с јесени зимио њежно онако мазне и слабе.
Није познавао разлику између старца и дјетета
јер сједа му коса падаше на дјечачке очи живе,
сваки му залогај нафора бјеше, сваки гутљај водица света,
ноћи је кратио уз фрулу и огњиште, дане орући јалове њиве.
Није знао што је то мржња, није имао боре,
знао је само пустити сузу над згаженим цвијетом ил' рањеним птићем,
звијезде га гледале како се моли у смирај дана и освит зоре
и дивиле се горштаку убогом што слави Творца свим својим бићем.
А мољаше се другачије од свих људи
освећен љубављу за твар Господњу
и за све људе као за себе:
„Молим Те Господе милостив буди...ми никог немамо осим Тебе.”
И тако проживи свој живот прости као трептај ока, као гутљај воде,
тихо као прва пахуља, кротко као отац што за чеда брине,
и баш кад се спремаше да својему Творцу у наручје оде
њему Господ посла госте из даљине.
А гости важни, учени људи, високог звања, отменог лика,
гледају сажаљиво док чудни старац онако прост и самоук
пред њима клечи, неспретно подсмјех прикривају док руке шири
као да слика, узносећ' Молитву шапатом умилним сричући некакве чудне ријечи.
„О несрећни старче”, најзад прозборише, „како се то молиш, зар са ума скрену”,
гледаху га љуто, некако с' висине као да ће га сваког трена погубити,
не видјеше сузу што нароси зјену, „Ми ћемо те како треба научити”.
И баш кад крануше да га Вјери уче,
да на пут Спасења незнавеног врате,
старцу приђе медвјед,питом као куче
и зарони главу међ' руке чворнате.
На раме му слетје пар бијелих грлица
да се својом пјесмом Молитви придружи,
а госте надгласа цвркут горских птица
да прослави старца што Господу служи.
Ваздух се мирисом тамјана разблажи,
заори се свесагласје ангелских арија,
старац диже поглед к' Небу к'о да нешто тражи
и угледа Крст пресвети гдје к'о сунце сија.
А кад опет спусти поглед видје важне госте,
клече пред њим уплакани и за опрост моле,
преклињу да исповиједи њих грешне...охоле...
да их учи Молитвама и како да посте.
А стари их дјечак гледа и благо се смјеши,
и њих воли душа топла Православна мека:
„Не плачите дјецо моја, ко живи и гријеши,
ал' живите да будете: ” ДУША ОД ЧОВЈЕКА„.
И када се опростише гледаше их сјетно
к'о дјечицу што су нашла закопано благо
и прошапта тако тихо да не чује ни сам себе:
”МОЛИМ ТЕ ГОСПОДЕ МИЛОСТИВ БУДИ, МИ НИКОГ НЕМАМО ОСИМ ТЕБЕ.„
Невен Милаковић - Ликота
