четвртак, 15. децембар 2011.

САВЕСТ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ


Савест је осећање људског духа, изоштрено, светло, које разликује добро од зла.
То осећање разликује добро од зла јасније него ум.
Теже је саблазнити савест него ум.
Савест се дуго бори и против саблажњеног ума, потпомогнутог грехољубивом вољом.
Савест је природни закон.[1]
Савест је водила човека до писаног Закона. Пало човечанство је постепено усвајало неправилан начин мишљења о Богу, о добру и злу: лажно названо знање пренело је савести своју неправилност. Писани Закон је постао неопходан за руковођење према истинском богопознању и према богоугодној делатности.
Христово учење, запечаћено светим крштењем, исцељује савест од лукавства којим ју је заразио грех.[2] Нама враћено правилно деловање савести одржавамо, уздижемо тако што следимо Христово учење.
Здраво стање и правилно деловање савести могуће је једино у крилу Православне цркве, зато што свака прихваћена неправилна мисао утиче на савест: удаљава је од правилног деловања.
Грехови учињени од своје воље помрачују, затупљују, заглушују, успављују савест.
Сваки грех неочишћен покајањем оставља штетан утисак на савест.
Може неком изгледати да стални и слободно жељени грешни живот умртвљује савест.
Умртвити савест није могуће. Она ће пратити човека до страшног суда Христовог: тамо ће разоткрити свог непослушника.
По тумачењу светих отаца, човеков супарник који се помиње у Јеванђељу јесте савест.[3]
Тачно: она јесте супарник, јер се противи сваком нашем противзаконитом подухвату.
Одржавај мир са тим супарником на свом путу према небу, за време земаљског живота, да тај супарник не би постао твој подмукли противник баш онда када се буде решавала твоја вечна судбина.
Писмо говори: Истинит свједок избавља душе.[4Истинити сведок је чиста савест: ако душа пажљиво слуша њене савете од првих грехова до наступања смрти, она ће је избавити и од вечних мука после смрти.
Оштрица ножа оштри се каменом, а савест се оштри Христом: она се просвећује упознавањем и изоштрава испуњавањем јеванђелских заповести.
Јеванђељем просвећена и изоштрена савест детаљно и јасно показује човеку његова сагрешења, чак и најмања.
Не врши насиље над супарником - савешћу! У противном ћеш бити лишен духовне слободе: грех те зароби и свеже. Жали пророк у име Божије због оних који газе савест, који сами себи раде о глави: Покори Јефрем свог супарника, сатре суд, јер од своје воље оде за сујетним[5]1
Оштрица савести је веома нежна; треба је чувати и чувати. Она се чува када човек извршава све захтеве савести, а нарушавање било ког њеног захтева, због слабости или заноса, спира се сузама покајања.
Не мисли ни о једном греху да је мало важан: сваки грех је нарушавање Божијег закона, противљење вољи Божијој, гажење савести. Од беспослице, од наизглед ситних сагрешења прелазимо постепено на велике грехопаде.
Па шта је то? - зар је то велики грех? - какав је то грех? - то није грех! - тако размишља онај који не хаје за своје спасење, када одлучи да опроба Божијим законом забрањено грешно јело. Заснивајући своје мишљење на таквом најмање заснованом суду, он непрестано гази савест.
Њена оштрица се затупљује, њена светлост гасне; у души се разливају мрак и хладноћа немара и неосетљивости.
После свега тога, неосетљивост постаје уобичајено стање душе. Често је она и задовољна њим; често га сматра стањем угодним Богу, миром савести, а оно је губитак осећаја за своју грешност, губитак осећаја благодатног, духовног живота, успављивање и слепило савести.[6]
У таквом стању, у страшном помрачењу и неосетљивости, разни грехови слободно улазе у душу, граде у њој јазбину за себе. Грехови се задржавају у души и тако прелазе у навике, јаке толико као природа, а понекад и јаче од природе. Грешне
навике називамо страстима. Човек то не примећује - а грех га је неприметно са свих страна оковао, заробио.
Ако си стално пренебрегавао опомене савести и тако допустио себи да паднеш у ропство греха, знај да ћеш једино уз изузетно велики труд, уз садејство нарочите помоћи Божије, моћи да раскинеш ланце тога ропства, да победиш страсти које су прешле у наизглед природна својства.
Вољени брате, са свим могућим пажењем и ревношћу чувај савест.
Чувај савест према Богу: испуњавај све Божије заповести, како оне свима видљиве, тако и оне свима невидљиве - видљиве и знане једино самом Богу и твојој савести.
Чувај савест према ближњем: не задовољавај се самом пристојношћу свог понашања према ближњима! Тражи од себе да сама твоја савест буде задовољна тим понашањем. Она ће бити задовољна онда када и твоја дела, али и твоје срце заузму онај однос према ближњем који је заповеђен у Јеванђељу.
Чувај савест према стварима, и избегавај вишак, раскош, немар, и стално опомињи себе да су ствари које користиш дела Божија, дарови Божији човеку.
Чувај савест према самом себи. Не смећи с ума да си лик и обличје Бога, да си обавезан да покажеш тај лик, чист и свет, самом Богу.
Јао, јао! ако Господ не распозна свој лик, ако не нађе у њему никакву сличност са собом. Он ће изговорити грозну осуду: Не познајем вас.[7Непотребни лик биће бачен у неугасиви пламен пакла.
Бескрајна радост обузеће ону душу на коју Господ погледа и препозна у њој сличност са собом, увиди у њој ону лепоту коју јој је Он, по својој бескрајној благости, прибавио приликом стварања, обновио и умножио при искупљењу, и заповедио души да је чува у непорочној целости удаљавањем од сваког греха, држањем свих јеванђелских заповести.
Неућутни чувар који не гледа ко је ко и опомиње на такво удаљавање и чување - то је савест. Амин.






НАПОМЕНЕ:
  1. Преподобни ава Доротеј, Поука 3, О савести
  2. Jeв 10, 22.
  3. Mт 5, 25.
  4. Прич 14,25.
  5. Ос 5, 11 (превод овог стиха на српски језик је преводиочев).
  6. Лествица, Поука 18.
  7. Mт 25, 12.