 У паганско време владало је мишљење да су, због нарушавања правила поштовања паганских богова, болести на људе слали демони или њихови богови. На тај начин људи су се могли излечити само тако што би умилостивили демона приношењем жртава или неким другим магијским обредима. У старозаветно време израиљци су веровали да је болест директна и очигледна последица људског греха, и да је свака болест пропорционална греху или лично онога који је сагрешио или греху његових предака. У складу са старозаветним веровањима, Бог због греха или шаље или допушта болест, али, Он може и да да исцељење ако Му се човек обрати. Излечење болести је могуће, али не само од стране лекара. С обзиром да је корен болести у греху пред Богом, лечење ће бити ефикасно само ако је праћено враћањем на пут Божији. Господ наш Исус Христос, с једне стране потврђује старозаветно схватање да је болест у директној вези са личним грехом. Тако Он каже болеснику кога исцели: - „Опраштају ти се греси твоји“. (Мат. 9,2). Ипак, на другом месту, Христос се другачије односи према разлозима физичког недостатка када говори о слепорођеном: - „Не сагреши ни он, нити родитељи његови, већ се то деси да се на њему јаве дела Божија“ (Јован. 9,1-3). Црква нас учи да је и болест, и више од тога, патња, последица опште греховности, која проистиче, сагласно библијској књизи Постања, из праисторијског пада који се десио у Рају. Бог, који је створио човека и који му је дао сва блага, позива га да учествује у божанском животу, вечном животу, срећи, апсолутној лепоти, познању вечног смисла, позива га да живи у љубави, љубави међу људима, љубави према свету који је Бог створио, а највише у љубави према Самом Богу. Бог је створио човека као савршено, а то значи пре свега слободно биће. Јер, љубав је могућа само у слободи. Али слобода омогућава и појаву бунта, одбацивања љубави у корист мржње, живота у корист смрти, среће у корист патње и болести. Човек се по својој вољи, иако по наговору ђавола, окрену од Бога. Пре пада у грех, човеку је живот по Богу и са Богом био природнији него само дисање. Грех је постао противприродни, ирационални, трагични чин самоуништења. Како је Бог извор и једини циљ постојања човека и целокупне матрије, човек по својој вољи одбаци живот и на тај начин изврши самоубиство подвргнувши се ужасима смрти, болести и патње. Цео свет се обрео у греху, злу, и у тешком стању болести. Због унакажености људске природе, која је последица прародитељског греха, сви страдају: и мала невина деца, и одрасли, и стари људи. Тако је болест, патња и на крају смрт, резултат општег стања греховног сакаћења нашег света, које је резултат злоупотребе од Бога нам дате слободе. Мисија Господа нашега Исуса Христа, који је на земљу дошао када се навршила пуноћа времена, садржана је у томе да се исцели духовна рана коју човек стече због греха свога, а притом да не повреди слободу човекову. Господ је пожелео да људе, који се окренуше од Њега, врати под Своје окриље, али не силом већ кротошћу. Бог не уништава тај мир и не уништава слободу ради тога да би човек аутоматски, механички постао здрав и срећан. Христос позива човека да иде за Њим на основу човековог слободног избора и зато у основи хришћанског поимања болести и страдања и јесте мисао о слободном путу за Христом. Спаситељ се јавио свету не као земаљски цар у слави који утврђује земаљску владавину над људима, или као велики маг који демонстрира своју власт над природним силама и који има моћ да људима дарује изобиље, мир и здравље без имало њиховог труда и рада. Не, Христос је дошао у свет у најдубљем смирењу, понизности, у лику мученика, у лику Сина Божијег, о чему је у древним временима пророковао «старозаветни јеванђелист» пророк Исаија: «... Не би обличја ни љепоте у Њега; и видјесмо Га и не бјеше ништа, чега ради бисмо Га пожељели. Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га ни за што не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на Се, а и мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на Њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцијелисмо.» (Исаија, 53, 2-5). Свемогући Бог, Створитељ света и човека, постаде човек, узе на Себе сву одговорност за сва та страдања и несреће које погодише људе, иако су та страдања била праведна, јер су последица слободаног избора самих људи. Христос, јавивши се на земљи, не кара грешнике, не сажиже их огњем, никога не кажњава и не осуђује. Он изабира други пут. Кротошћу и смирењем Он узима на Себе страшни Крст, тешко бреме свих грехова и патњи, сву кривицу и неправду овога света. Црква верује у то да Христос, и у најтежим временима страсти, будући остављен од свих, између осталог и од својих најближих ученика, трпи сву пуноћу страдња човековог, подноси све ужасе и болести света од његовог постанка до краја, који долази. И зато свако ко данас страда, сваки болесник, треба и мора да у Христу који страда, који је убијен, види одговор за своја сопствена страдања и болести, да види да су греси, болести и смрт бесмислени, хладни и ужасни. Тама бесмисла и ужаса у свету може нестати само онда када примимо Христа и када прихватимо да идемо путевима Његовим. И ми знамо да ићи Христовим путем значи носити благи јарам и лако бреме (Матеј, 11,30). Јер, ко у Христу и са Христом прихвата своја страдања добровољно и са кротошћу, тај са Христом добија духовно здравље, срећу и вечни живот. Међутим, неки кажу, догађа се да за болесног нема готово никакве разлике да ли је хришћанин или не, он ипак остаје болестан. То није добар став. У Божијој Цркви има много благодатних средстава за помоћ, која људима могу да донесу здравље, а ми знамо мноштво примера чудесних исцељења и благотворног утицаја на физичко здравље захваљујући духовним променама које се догађају у човеку. Али, то апсолутно не значи да Црква својим ревнујућим члановима предлаже нека универзална магична лековита средства која ће помоћи за телесно исцељење. У неким случајевима исцељење болесника иде на његову духовну корист, а у неким случајевима, не. Треба увек имати на уму да нас Христос пре свега позива ка духовном животу, који почиње од духовног исцељења. Духовни живот мора да буде стабилан и не сме да подлеже стихијама и стањима у греховном свету. С духовне тачке гледишта, за душу, болесну од греха и страсти, телесно здравље може постати извор не привремене већ вечне болести, па чак и вечне смрти. За то време, телесна болест у поимању цркве може бити не само болест него и духовни лек. Да, често је тај лек веома горак, а процес излечења, чини се, страшан. Нешто слично је и у обичном животу, тешка болест се понекад исцељује само путем, који је изузетно болан. Зато смо дужни да не заборавимо да у духовном животу многе ствари, које се свету огрезлом у бездану греха чине привлачне и корисне, за нас могу да буду смртни отров. Људи који су сада телесно здрави, морају да знају да страдање не значи само директно кажњавање за сопствене грехе. Али, оно што је заиста страшан грех, е видите, то је грех осуђивања, између осталог, и оних који су болесни. Потпуно је могуће да човек који је међу нама а болује, уопште не страда због своје кривице. Ми зато, према ближњем који пати и болује, морамо да се односимо као према самом Христу. Болестан човек у нашим очима мора да има лик Самог Христа који страда, лик саучесника страдања Христовог и према иситнитој речи апостола, човек који је на себе преузео део страдања Христовог. Ми ни на који начин не смемо да осуђујемо човека који страда и болује. Ми морамо са њим заједно да патимо као што са њим пати Сами Исус Христос. Неопходно је да у нашем брату који страда видимо Самог Христа, да видимо болест и патње другог човека. Управо се на ове речи, «ко буде у стању да у болесном сабрату види самог Христа», односе речи Спаситеља које Он изговара на Свом Страшном Суду: «Приђите, благословени од Оца Мога, наследите Царство… бејах гладан, и нахранисте Ме; бејах жедан и напојисте Ме; био сам странац и ви Ме примисте; био сам наг и ви Ме обукосте; био сам болестан и ви Ме посетисте; био сам у тамници и ви Ми дођосте… Истину вам говорим: онако како сте чинили оном најмањем од моје браће, Мени сте учинили». Онај ко осуђује болесне, греши се о њих ако мисли да су они кажњени од Бога. Тај у суштини крадући од Господа право на Његов суд и Његову милост, и несавесно осуђујући оне који можда страдају савршено невини, поступа као лажа, као демон. Значи, ономе ко је тренутно болестан, ко сада пати, треба да кажемо следеће: «Можда је вама кроз ту вашу болест дато посебно откровење, посебна могућност да уђете у тајну страдања Самог Христа?» У извесном смислу, болести и страдање и јесте топла посета Божија. На пример, многи пророци су много страдали и били јако болесни. Господ их је, дакле, посећивао преко њихових рана и болести. Због чега ? Па због тога да би они у свом смирењу проналазили смисао Христове посете, Његових дела, које је Он требало изврши, који се јавио свету као пророк и мученик, као кротко Јагње Божије које на себи носи грех света. Тако ћемо и ми болести других људи са смирењем, љубављу и кротошћу примати као своје болести и лична страдања. А онај који међу нама болује и страда, нека не пада у очајање и нека се сети да је са њим Сами Христос. Одговорно тврдим, лакше ћете наћи Христа са онима који пате, са онима који су болесни, којима је тренутно тешко, са онима који умиру, или који су можда у тешком болу, него у кући пуној радости и весеља. Сетимо се да нема безизлазних ситуација, нема смрти, нема болести, јер је са нама Христос који Својим страдањем, својом добровољном смрћу на Крсту, побеђује смрт и болест, и који људе изведе из проклетства ради задобијања вечне славе. Болујући - нас боле Христове ране. Морамо да будемо простодушни и јаки у тренуцима искушења, тада баш треба да нас јачају молитве Цркве и љубав њених верних чеда. Издржимо до краја наше патње, покушајмо да у нашим болестима видимо посету Божију и да спознамо смисао онога ради чега је дошао Христос, да спознамо суштину нашег Спасења. Уздижући се у болестима по стопама страдања Христовог не смемо да се затваримо у себе. Морамо да се усмеримо ка онима који још нису спознали Христа, Јагње Божије које на себе узе грех света. Ипак, упркос злим саветима и обичајима огреховљеног света, за сопствену болест не смемо да кривимо и проклињемо свет. Управо на њега морамо да призивамо благослове, и да наше слабе снаге употребимо за помоћ том свету. Такође морамо да се трудимо да помажемо нашим ближњима којима је можда још теже него нама. И ето, сада већ видимо да нема такве ситуације која би нам се могла учинити безнадежном, мрачном и страшном. Зар нису и Христа сви оставили у Гетсиманској ноћи и на Крсту? Па ипак, у трећи дан Он васкрсе у слави дарујући нам вечни живот, срећу и смисао постојања. Амин. Превод: Танкосава Дамјановић Љета Господњег 23.11. 2011. год. Извор: ман.Лепавина |
субота, 3. децембар 2011.
ИСЦЕЉЕЊЕ КРОЗ СТРАДАЊЕ - Свештеник Владимир Шмалиј
