субота, 03. децембар 2011.

Šta je prava vera?





Šta je prava vera?
Prava vera je vera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca nema i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. On je Duh koji se ne vidi, ali je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svima stvorenjima.
Koje Bog?
Prava vera, vera pravoslavna otkriva nam i javlja veliku tajnu da je Bog ne samo jedan nego i trojičan. Bog je Sveta Trojica: Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti. To nisu tri Boga, nego samo jedan, jer Tri Božanske Ličnosti imaju jednu istu suštinu, kao i jednu ljubav, jednu mudrost, jedan život i svo neizmerno bogatstvo božanskih večnih sila i energije. U Ime toga jedinoga Boga se mi krstavamo. Tu svoju veru u jednoga Boga Oca i Sina i Duha Svetoga mi ispovedamo svaki put kada stavimo na sebe znak časnoga Krsta. Kada se krstimo, mi sastavimo tri prsta desne ruke da naznačimo da je nerazdeljiva Trojica - jedan Bog.
Šta je Bog?
Bog je Ljubav. Nesebična Ljubav. I pre stvaranja sveta Bog Otac nije bio sam (kao što to uče verske vode Jevreja i muhamedanaca), nego je voleo Sina i Duha Svetoga. A Sin je voleo Oca i Duha Svetoga. Sveti Duh je voleo Oca i Sina. To znači da je Bog Ljubav od večnosti, ne samo u vremenu. Sveta Trojica sluzi nam za primer kako i mi, ljudi, koji smo stvorene ličnosti, i različiti po narodnosti i obrazovanju, možemo uz pomoć Božije Ljubavi da postanemo jedno bogočovecansko Telo, tj. Crkva, a da pri tom sjedinjenju ne izgubimo posebne odlike svake ličnosti.
Ko je čovek?
Čovek je ukras svih Božijih stvorenja. Bog ga je obdario svojim likom i podario mu moć večnog života. Stvorio ga je od razumne duše i divnog tela, da bi telo služilo razumnoj duši, a oboje da bi postalo hram životvorne Trojice. Kao što Bog nije sam, tako ni čovek nije sam, nego ima bezbroj braće i na nebu i na zemlji.
Ko su nebeska braća čovekova?
Na ovom vidivom nebu postoje sunce i mesec i bezbrojne zvezde koje tajanstveno trepere i svojim nemustim jezikom svedoče da je Bog zaista Svetlost, Ljubav i Lepota. Ali postoji i jedno drugo nebo, nevidivo. To nebo mogu videti samo ljudi vidovitog uma i čista srca. Kao i Boga, svoga Tvorca, koji u njemu obitava. To nevidivo nebo po prirodi je duhovno; to i jesu nebeska braća čovekova: Serafimi i Heruvimi, Arhangeli i Angeli i ostale bestelesne Sile nebeske. Te bestelesne Sile nebeske pune su ljubavi i svetlosti Božje, one neprestano Boga slave i javljaju ljudima volju Boziju.
Ko su zemaljska braća čovekova?
Svi ljudi su zemaljska braća čovekova. Svi ljudi su međusobno braća jer imaju jednog Oca, Tvorca svih stvorenja. Braća su i zato što imaju jednu prirodu čovećju i iste praroditelje Adama i Evu. Čovek je u srodstvu i sa svim ostalim stvorenjima od najsićusnijih do najvećih, od atoma do zvezde. Jer na svemu što postoji prisutan je isti pečat stvaralačke sile i slave Božje, sve je svedok iste Mudrosti Božje. Bog nas miluje svojom večnom Ljubavlju preko svih stvorenja vidljivih i nevidljivih. Sve što postoji zrači ljubavlju i potstiče nas na ljubav.
Šta je Otkrivenje Božje?
Otkrivenje je sve ono čime se Bog javljao od pamtiveka i čime je otkrivao ljudima svoje neizrečive tajne i svoju volju. Sva tvorevina je bogojavljenje; sva stvorenja svedoće i otkrivaju slavu i silu Božju, naravno onima samo kojima um nije pomračen i srce nečisto. Osobito je Bog otkrivao svoju Ljubav i svoju svetu volju preko svetih Arhangela i Angela i preko bogonadahnutih svetih ljudi:Proroka, Apostola i Svetitelja. I na kraju preko Sina svog Jedinorodnog, Hrista Gospoda.
Šta je Biblija ili Sveto Pismo?
Biblija ili Sveto Pismo je Knjiga nad knjigama. To su sveti spisi bogonadahnutih ljudi Božjih, u kojima su oni zapisali istine i tajne koje je Bog otkrio ljudima. Sveto Pismo je zapisano Otkrivenje Božje. Deli se na Stari Zavet i Novi Zavet.

OTKRIVENjE U STAROM ZAVETU

Šta je Stari Zavet?
Stari Zavet je savez Boga sa ljudima, sklopljen preko izbranika Božjeg patrijarha Avraama i njegovog bogoizbranog potomstva. U Svetom Pismu Starog Zaveta, kao svetim spisima, opisuju se događaji od stvaranja sveta, pa do rođenja Onoga kroz koga i radi koga je svet i stvoren, i radi koga su se svi ti događaji zbivali: Gospoda Isusa Hrista.
Šta je Novi Zavet?
Novi Zavet je savez Bogočoveka Isusa Hrista sa ljudima. Zbivanja i zagonetke Starog Zaveta dobili su u njemu svoju odgonetku i punoću. U Svetom Pismu Novog Zaveta, kao svetim spisima, ocevidci su opisali događaje od ro-đenja Gospoda Isusa Hrista, pa sve do njegovog slavnog Vaskrsenja iz mrtvih i Vaznesenja. Tu je opisan i silazak Svetog Duha na prve Hristove učenike i njihovo propo-vedanje Njegovog svetog Imena i nauke božanske. U njima je ukazano i na sve ono što će se dogoditi do Drugog dolaska Hristovog i Strašnog Suda.
Kako počinje Stari Zavet?
Stari Zavet počinje opisom postanka sveta: "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Pod rečju "nebo" treba razumeti stanovnike neba - Angele i ostale bestelesne nebeske Sile. "A Zemlja beše bez obličja i pusta", tj. ceo stvoreni materijalni svet.
Šta je stvorio Bog za šest dana?
Prvi dan stvorena je svetlost: "I reče Bog: Neka bude svetlost! I bi svetlost. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame". Taj dan je dan jedan: iz njega izviru i njemu se vračaju svi dani.
Drugi dan Bog je stvorio svod nebeski i rastavio vodu pod svodom od vode nad svodom. A svod nazva Bog nebo. To je ovo naše vidljivo nebo. Iza njega se nalaze bezbrojni Božji svetovi, nazvani simbolično - "voda na svodom", jer kruže i teku, svaki svojom putanjom, harmonično i bez sudaranja, po beskrajnom prostoru.
Treći dan snagom reči Božje odelila se voda od kopna. Na zemlji je izrasla trava i ranovrsna drveta koja rađaju plod. Silom Božije reči to jednom zasejano seme, uvek donosi plod, zahvaljujući blagoslovu i zapovesti Boga.
Četvrti dan Bog je stvorio svetila na svodu nebeskom. Sunce da upravlja danom, i mesec da upravlja noću, i zvezde: da svetle i da budu znaci vremena, dana i godina. Prvostvorena svetlost, rasuta po celoj tvorevini, sabrala se i osobito zablistala, ovog dana, kroz nebeska svetila. Sunce je obasjalo zemlju, obavijenu dotada gustim maglama i vlagom.
Peti dan Bog je stvorio živa stvorenja u vodama, ribe i ostala stvorenja velika i mala, kao i ptice nebeske, po vrstama njihovim.
Šesti dan stvorio je Bog stoku i sitne životinje i zveri zemaljske, po vrstama njihovim.
Na kraju reče Bog: "Da načinimo čoveka po liku i podobiju Našem, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miću po zemlji." Presveta Trojica, Bog nas, stvorio je čoveka od praha zemaljskog, i udahnuo u njega duh života. Prvo je Bog stvorio Adama, pa mu je onda stvorio ženu, "čovećicu", Evu, da mu bude pomočnik na putu ka večnom cilju njihovog života i života svih stvorenja. Čovek i čovećanstvo postaju tako tajanstvena slika u kojoj se ogleda Sveta Trojica: Ljudi su stvoreni da se uzajamno vole i ispune nesebičnom božanskom Ljubavlju.
Šta je Raj u koji je Bog uveo čoveka, stvorivši ga?
Raj je mesto blizine i prisutnosti Božje, u kome je čovek bio zajedno sa Tvorcem, obdaren svima darovima i blaženstvom večnog života, dobrote i ljubavi. Čovek se u Raju hranio sa Drveta života.
Šta je Drvo poznanja dobra i zla?
Drvo poznanja dobra i zla je zasadio Bog u Raju da bi se čovek vežbao u vrlini uzdržanja i vernosti svome Stvoritelju. Drvo života je čoveku davalo besmrtni život i dar razlikovanja onoga što je večno od onoga što je prolazno. Izvršavati Božju zapovest značilo je - jesti sa drveta života; pogaziti zapovest značilo je - odvojiti se od Boga i njegove volje, izgubiti večni život i predati se smrti. Jedenje sa Drveta poznanja dobra i zla pomračuje um, uništava u čoveku dar razlikovanja večnog i prolaznog, otuđuje ga od Boga i odvodi ga u prolazna telesna zadovoljstva i u smrt. Na tom drvetu i na toj zapovesti čovek je imao da proveri svoju ljubav i slobodu: da li će biti veran Bogu ili će poslušati Ðavola i njegovu laž.
Ko je Ðavo?
Ðavo je laža i otac laži. On je bivši Arhangeo Denica koji se pobunio protiv Boga, jer se pogordio i zaželeo da bude jednak sa Bogom. Ðavo je izumeo greh i smrt i pakao. Njegova zla i izopačena volja je izvor svakog zla, kojim je zatrovao neke od bivših angela pa onda i naše praroditelje Adama i Evu, a preko njih i njihove potomke.
Ko je nagovorio Evu da pogazi zapovest Božju?
Ðavo je nagovorio Evu - preko zmije - da uzbere zabranjeno voće sa drveta poznanja dobra i zla. Eva je poverovala ovom Božjem protivniku i klevetniku (davo znaći - klevetnik), da je on njen veći prijatelj nego Bog i počela je da se hrani hranom prolaznosti i telesnih zado-voljstava. Okusivši plod prolaznih zadovoljstava, ona je postala smrtna. Ponudivši to voće svome mužu Adamu, ona je učinila greh ubistva. Ali i Adam je dobrovoljno okusio od istog ploda i učinio trostruki greh: prema Bogu, prema sebi i prema svome potomstvu. Padom u greh čovek je izgubio moć večnog života; pomračio mu se um, potamnelo srce a mudrost utonula u bezumlje i ludost.
Zašto su Adam i Eva isterani iz Raja?
Zato što su okusili plod sa Drveta poznanja dobra i zla i time prestupili Božju zapovest. Ali i to isterivanje iz Raja Bog je učinio iz ljubavi prema našim praroditeljima. U Raju postoji i Drvo života. Ko jede plodove sa Drveta života postaje besmrtan. Ako bi Adam i Eva jeli te plodove, sa otrovom smrti u sebi posle pada, oni bi sebe obesmrtili u stanju, grehbvnosti i smrtnosti. To bi onda bio najstrašniji pakao. I da se to veće zlo ne bi desilo ljudima, Bog ih je isterao iz Raja. Znaći isterao ih je Bog iz Raja da bi sprečio da zlo postane večno.
Ali da Adam i Eva posle isterivanja ne padnu u očajanje, Bog im je obečao da će im poslati Spasitelja koji će pobediti Ðavola - Zmiju i koji će ih osloboditi od smrti i ponovo dovesti u Raj.
Šta je Bog kazao Adamu i Evi kad ih je prognao iz Raja?
Evi je rekao: "S mukom ćes rađati decu, i volja će svoja stajati ispod vlašću muža svoga, i on će ti biti gospodar". Adamu je rekao: "Zemlja daje iroklesa zbog sebe... sa znojem lica svoga ćeš jesti hleb, dokle se ne vrastiš u zemlju od koje si uzeo; jer si irah i u irah ćeš se vratitii". Zbog čovekovog greha stradaju ne samo ljudi, nego i sva stvorenja i cela tvorevina Božja. Tako je već prvi sin Adamov ubio svoga brata Avelja.
Zašto je Kajin ubio Avelja?
Ubio ga je iz zavisti: Kajin je zavideo Avelju zato što je Bog primio Aveljevu od srca prinetu žrtvu. Tako biva i do danas: zavist je glavni uzrok svakoga bratoubistva. A svako ubistvo je bratoubistvo jer svi ljudi su - braća.
Ko je bio Noje i kako se on spasao od potopa?
Noje je jedan od izbranika Božjih. On nije bio pokvaren kao njegovi savremenici, nego je verovao u Boga i očekivao budućeg Izbavitelja, Sina Božjeg. Bog je zapovedio Noju da napravi kovčeg (lađu) i da u njega smesti svoju po-rodicu i po jedan par od svih životinja na zemlji, da se izbave od potopa. Potop je došao da očisti nagomilane grehe ljudske i da opere obesvečenu zemlju. Lada Nojeva je tajanstvena slika Crkve Hristove u kojoj se mi spasavamo od potopa greha i smrti i zadobijamo život večni.
Šta je idolopoklonstvo?
To je otpadnistvo od pravoga Boga i klanjanje kipovima (idolima), u kojima su bili đavoli, lažni bogovi. Čovek postaje idolopoklonik kad god počne da se klanja stvorenjima umesto da služi Tvorcu. Idolopoklonik je i onda kad počne da obožava sebe ili dela ruku svojih.
Ko je bio Avraam?
Avraam je bio starozavetni patrijarh. On se nije klanjao idolima, kao njegovi savremenici. Verovao je u jednoga Boga i u obečanoga Spasitelja, koji će doći sa neba. Njemu se prvom od ljudi javila tajanstveno Sveta Trojica u vidu tri Angela, tri gosta kod Mavrijskog duba. Od Avraama preko njegovog sina Isaka namnožio se, po Božjem obečanju, izabrani narod Božji. I mi hrišćani smo duhovna deca Avraama. Zato se i molimo da Bog upokoji našu usnulu braću i sestre u nedrima Avrama, Isaka i Jakova, naših praotaca.
Koga je Avraam hteo da prinese na žrtvu?
Hteo je da prinese na žrtvu svog jedinca Isaka. Tu je Bog isprobao njegovu veru, pa kad se on pokazao veran, Bog ga je preko sina Isaka, obdario velikim i svetim potomstvom. I Hristos Spasitelj je njegov potomak po telu, a Isakova žrtva je bila predukazanje Hristovog stradanja i žrtve.
Koliko sinova je imao Jakov, sin Isakov, nazvani Izrail, po kome je izabrani narod dobio svoje ime?
Patrijarh Jakov je imao dvanaest sinova, koji su rodonačelnici dvanaest plemena Izrailovih. Njegovog sina Josifa braća su iz zavisti prodala u Egipat, ali ga je Bog spasio i preko njega spasio sve Jakovljeve potomke. I mi hrišćani se po Jakovu, nazvanom Izrail, zovemo Novi Izrail Božji, tj. novi izabrani Narod Božji.
Kako je Josif dospeo na dvor faraona, cara egipatskog?
Jedini Josif je znao da protumaći carev san. Zato ga je faraon izveo iz tamnice u koju je bio nevin bacen. Tumačenje snova je bio dar Božiji.
Kako su živeli Jevreji u Egiptu?
Stari Jakov i njegovi sinovi su došli zbog gladi u Egipat kod Josifa, upravitelja cele egipatske zemlje. Dok su Egipčani pamtili njegova dobročinstva, Jevreji su živeli dobro. Kasnije su živeli veoma teško, radeći kao robovi.
Šta su zidali Vavilonci?
Vavilonci su zidali ogromnu kulu. Hteli su da vrh kule dopre do neba. Tako su hteli da prkose Bogu. Zato je Bog pomešao jezike i graditelji nisu mogli da se razumeju. Oni su se razišli i tako su postali razni narodi koji govore različite jezike. Tako uvek biva: kad god ljudi zidaju ili čine bezbožna dela, udaljuju se ne samo od Boga nego i jedan od drugoga. Useljava se u njih mržnja i pometnja, kao u graditelje vavilonske kule.
Ko je bio Mojsej?
On je od Boga odreden da bude osloboditelj Jevreja iz ropstva egipatskoga. Njemu se na brdu Horivu javio Angeo u plamenu ognjenom, iz kupine koja je gorela a nije sagorevala. Mojsej je tu prvi od ljudi saznao Ime Božje, ko-je glasi: Ja sam onaj koji jeste (jevrejski: JAHVE). Onaj koji mu se javio bio je bog Slovo, Bog Reč. On se u poslednja vremena rodi od Deve, koja Ga je rodila i ostala De-vojka, kao što je kupina gorela i nije sagorevala.
Mojsej na brdu Horivu - Kako je Mojsej izveo Jevrejski narod iz egipatskog ropstva?
Izveo Ga je Božjom pomoću. Bog je popustio kazne na Egipćane i učinio da Mojsejev štap bude čudotvoran. Tim štapom udario je on po moru i vode morske su se razdvojile, da bi Jevrejski narod izašao iz Egipta u Zemlju Obečanu.
Kako su se Jevreji hranili u toku četrdesetogodišnjeg lutanja po pustinji?
Bog im je davao čudesnu Manu i jata prepelica. Mana je bila predukazanje Svete Tajne Pričešća Krvlju i Telom Hristovim, Hlebom koji silazi s nebesa i daje se za život sveta.
Gde je Mojsej dobio Deset zapovesti Božjih?
Dobio ih je na Sinajskoj Gori. Deset zapovesti Božjih glase:
1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene.
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
4. Sečaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
6.Ne ubij.
7. Ne čini preljube.
8. Ne ukradi.
9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
10. Ne poželi ništa što je tuđe.
Ko je bio David, a ko Golijat?
David je bio car Izrailski, a Golijat vojnik filestejski, divovske veličine i snage. Na dvoboju, David, iako još mladić ubio je kamenom iz pracke grdosiju Galijata.
Šta su Psalmi Davidovi?
Psalmi su molitve u stihovima. Njih je David ispevao kad je bio radostan ili tužan. Ima 150 psalama. U nekima od psalama David se kaje za svoje grehe, u drugima slavi Boga, u rečima proriče dolazak Spasitelja sveta. Tako u jednome od njih opisujući, kao da gleda, Njegovu lepotu kaže: "Ti si najlepši među sinovima ljudskim, blagodaš sece iz ussa Tvojih". Psalmi su bili kroz vekove, pa i danas, najomiljenije molitve hrišćana i Knjiga koja potresa i budi iz duhovne ucmalosti najokamenjenije srce ljudsko.
Ko su bili Proroci?
Proroci su sveti Bozji ljudi koji su objavljivali volju Boziju narodu Izrailskom i ostalim narodima Starog Zaveta. Najpoznatija su cetiri velika proroka: Isaija, Jeremija, Ezekil i Danilo. Oni svojim recima i zivo-tom, kao i svojim knjigama, izoblicuju zlo i greh, propo-vedaju pokajanje i vrlinu u ispunjavanju Zakona Bozjeg. Bog im je otkrio, pre toliko vekova, Hristov bozanski Lik, njegovo Rodenje, stradanje za grehe sveta i slavno Vaskrsenje.
Šta je Pasha
Pasha je starozavetni praznik koga su Jevreji u prolece svetkovali u spomen cudesnog oslobodenja iz ropstva egipatskog. Toga dana su oni, pored beskvasnog hleba i gorkog zelja, jeli na zrtvu prineto pashalno jagnje. Time su se secali gorkog ropstva i prolaska kroz Crveno more u slobodu.
I novozavetna Crkva ima svoju Pashu. Uskrs. Pasha Sta-rog Zaveta je bila priprema za ovaj Praznik nad prazni-cima kada se svetkuje Jagnje Bozje, Hristos Gospod, koji je svojom smrcu i svojim vaskrsenjem oslobodio gresno covecanstvo iz ropstva davolu i od okova smrti.
Gde je punoca Starog Zaveta?
Punoca Starog Zaveta je u Novom Zavetu. Stari Zavet nije zaokruzena celina, a ni starozavetni Zakon nije sa-vrsen zakon. Ceo Stari Zavet je ocekivanje Sina Boz-jeg, Bogom obecanog Mesije (jevrejska rec Mesija se na grckom kaze Hristos, a i jedno i drugo znaci - Pomaza-nik - Car). U Novom Zavetu ispunila su se sva ocekiva-nja. Starog Zaveta, kada je najzad obecani Mesija, Bogo-covek Isus Hristos, dosao na Zemlju da spase, slozi i obozi potomke Adama i Eve. Hristos, Sin Bozji, po prorocanstvu Isaije proroka, trebalo je da se rodi od jedne Jevrejke Devojke koja je cista od greha.
Koji je smisao starozavetnih prinosa (darova) i zrtava?
Prinosi (darovi) i zrtve Bogu postoje u ljudskom rodu od najstarijih vremena. Tako vec Kain daje "prinos Gospodu od roda zemaljskoga" a Avel njegov brat, od "prvina stada svojega" (Post. 4,3-4).P
rva zrtva koja se u Starome Zavetu pominje jeste zrtva Patrijarha Jakova. On je prineo zrtvu "na gori i sazvao bracu svoju na veceru" (Post. 31,54). Prinosenje Bogu na dar i osvecenje prvih zemaljskih plodova i krvnih zrtava (jagnje, tele, golubovi i dr.) bila je potreba covekova i Bozija zapovest. Prinosi i zrtve bili su znak covekovog kajanja za grehe i njegove blagodarnosti Bogu za sva dobra od Njega; umilostivljenje Boga i put ociscenja od necistote dusevne i telesne. Zrtve su prinosene za ociscenje i greh, za prestup, zrtve svespaljenice i zrtve zahvalne (hleb, brasno i dr.)-Najznacajnija zrtva za Izabrani narod Boziji bila je pashalno Jagnje. Ono je klano i prinoseno u spomen izbavljenja Jevrejskog naroda iz ropstva u Egiptu. Svestenici i prvosvestenik su prinosili darove i zrtve najpre za svoje grehe a onda za grehe naroda (Jevr. 7, 27). No, pokazalo se da su sve ove zrtve bile nemocne da istinski spasu i ociste coveka od greha. Kao i ceo Stari Zavet i one su sluzile "slici i sjeni nebesnih stvarnosti" (Jevr. 8,15). Sve one su u stvari bile samo priprema za Hristovu zrtvu na krstu. On je sebe prineo na zrtvu, jednom za svagda, da svojom zrtvom unisti greh (Jevr. 9, 25, 26, 28). Tako su u njegovoj Zrtvi sve zrtve dobile punocu i bile ukinute, dobivsi svoj konacni smisao u Hristu koji je sebe prineo "za zivot sveta". Svojim zrtvoprinosenjem On je postao vecno Jagnje Bozije koji uzima na sebe grehe sveta. Tako su i svi prinosi i darovi dobili svoj pravi smisao na Tajnoj veceri kada je On prineo hleb i vino, zamenivsi beskrvnom zrtvom sve prinose i zrtve i ustanovivsi svetu Tajnu Pricesca.

OTKRIVENjE U NOVOM ZAVETU

Kako počinje Novi Zavet?
Novi Zavet počinje rodoslovom po telu Gospoda Hrista i Njegovim Rođenjem. Njegovo Rođenje blagovesti Arhan-gel Gavrilo pozdravljaju Presvetu Devu nebeskim po-zdravom: "Raduj se blagodatna, Gospod je s tobom, blago-slovena si ti među ženama!"
Ko je vladao Judejskom (Izrailskom) zemljom u doba kada se Hristos rodio na zemlji?
Judejom je vladao car Irod, koji je bio u zavisnosti od rimskog imperatora Avgusta.
Kako su se zvali roditelji Presvete Bogorodice Marije?
Zvali su se Joakim i Ana. Njihova imena spominjemo na kraju svake Liturgije. Praznik svetog Joakima i Ane je sutradan posle praznika Rođenja Bogorodice (Male Go-spojine). Znači 9. septembra po starom kalendaru (22. septembra po novom).
Šta se dogodilo na Blagovesti?
Blagovesti — to je praznik kada svetkujemo dolazak Ar-hangela Gavrila koji je javio Bogorodici blagu vest da će ona začeti od Duha Svetoga (bez muškarca) i roditi Sina Božijeg kao Sina Čovečijeg, sa imenom Isus Hristos.

Presveta Deva Marija je pristala na to tek pošto je pro-verila Arhangela. Jer ona se tajno zavetovala Bogu da će uvek biti devojka, a to je znao samo Bog, njen tobožnji muž Josif i ona sama. Ona je znala iz Biblije da se i đavo može javiti u obliku svetlog Angela. Zato nije bila la-koverna kao naša pramati Eva.

Na praznik Blagovesti, Bogorodica je svojom poslušno-šću Bogu ispravila Evin greh neposlušnosti. Eva je upotrebila svoju slobodu na zlo i na radost đavola, a Bo-gorodica je upotrebila svoju slobodu na svetu službu Bogu i smireno uskliknula: "Evo sluškinje Gosiodnje, neka mi bude io švojoj reči!" Blagovesti se praznuju 25. marta po starom (7. aprila po novom) kalendaru.
Gde se rodio Spasitelj?
Rodio se u Judeji, u gradu koji se zove Vitlejem, nedaleko od Jerusalima, kao što su i prorekli drevni Proroci.
Šta znači ime Isus?
Ime Isus je s neba darovano i otkriveno rečima Arhan-gela Gavrila upućenim čednoj Devi Mariji: "I nadeni mu ime Isus". To je Ime uzvišenije od svakog imena, bez koga se nijedan čovek i nijedno stvorenje ne može spasti. Ime Isus znači Siasišelj.
Ko je prvi posetio i prepoznao novorođenoga Hrista Boga?
To su bili tri Mudraca sa Istoka. Oni su išli za dotad neviđenom zvezdom. I svetlost te čudesne zvezde zausta-vila se nad pećinom u Vitlejemu gde se rodio Hristos. Oni su u Njemu prepoznali Cara nebeskog i poklonili Mu se do zemlje. Mudraci su dali Hristu darove: zlato, tamjan i izmirnu.
Šta su pevali angeli na nebesima kad se rodio Bogočovek?
Pevali su radosnu pesmu: "Slava Bogu na visini, i na ze-mlji mir, među ljudima dobra volja".
Ko su bili Mudraci sa Istoka?
Mudraci su bili učeni ljudi koji su posmatrali zvezde i po njima predskazivali budućnost.
Šta je tražio lukavi car Irod od Mudraca?
Da mu jave gde se tačno nalazi novorođeni Hristos, Car nebeski, da bi Ga ubio. Međutim, Mudraci su se vratili drugim putem, ne želeći da ispune njegovu zapovest.
Kuda su otišli pravedni Josif i Bogorodica Marija sa malim Hristom?
Oni su krišom pobegli u Egipat, da bi se izbavili od Iroda. Irod je, tražeći da ubije malog Hrista, pobio četrnaest hiljada nevine vitlejemske dece. To su bili prvi mučenici za Hrista: i prva sveta žetva za Nebesko carstvo Hristovo, Carstvo života i radosti bez kraja.
Ko je bio pobožni starac Simeon?
Pobožni starac Simeon naziva se i Bogoprimac. Njemu je Bog rekao da neće umreti dok ne vidi Hrista Spasite-lja. On je to dočekao i primio je na ruke maloga Hrista Boga. Zato se zove Bogoprimac. Tom događaju je posvećen praznik Srešenje, praznuje se 2. februara po starom (15. februara po novom) kalendaru.
Zašto je mali Hristos, kad mu je bilo osam dana, odnesen u jerusalimski hram?
Po Mojsejevom Zakonu, svako novorođeno muško dete mo-ralo je biti obrezano. Obrezanje je bio znak starozavet-nog saveza sa Bogom. Gospod Hristos se obrezao da bi po-kazao da On nije došao da razori Zakon i Proroke, nego da ih ispuni; obrezanje je takođe svedočanstvo da je on istinski čovek, ne samo Bog. Ispunivši Zakon Gospod je nama ostavio duhovno obrezanje, obrezanje srca — svetu tajnu Krštenja, za koje je telesno obrezanje bila samo priprema. Obrezanje Hristovo se praznuje 1. januara (14. januara po novom kalendaru).
Koji prorok je neposredno pripremio ljude za dolazak Sina Božjeg?
To je bio divni Jovan Preteča. On je propovedao u pusti-nji dolazak Spasitelja sveta rečima: "Pokajše se, jer se iribliži Carsšvo nebesko."
Gde je živeo i čime se hranio Sveti Jovan Krstitelj?
Jovan Preteča, koji je krstio Hrista u reci Jordanu, ži-veo je u pustinji kao isposnik Hranio se pustinjskim bi-ljem i divljim medom.
Kako je on završio svoj život?
Pošto je Jovan Krstitelj prekoreo cara Iroda za že-nidbu sa svojom snahom, carica Irodijada ga je mrzela i nagovorila cara da otseče glavu Svetom Jovanu. To je on i učinio, pogubivši ovog najvećeg čoveka rođenog od že-ne, kako za njega kaže sam Spasitelj, i najvećeg proroka. Njegove mučeničke smrti mi se sećamo na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja (29. avgusta po starom 11. septembra po novom kalendaru). Iz velikog poštovanja prema strogom isposniku i mučeniku Jovanu Preteči, to-ga dana svi pravoslavni strogo poste.
Šta je rekao Sv. Jovan Krstitelj kad je prvi put video Gospoda Hrista?
Rekao je proročke reči: "Gle, Jagnje Božje koje nosi grehe celoga sveša."

Sveti Jovan Krstitelj je znao da je Hristos bez greha i da nema potrebe da bude kršten (pogružen u vodu), zašto ga je ipak krstio u Jordanu?

Hristos je dvostruko bezgrešan: i kao Bog i kao Čovek, ro-đen od Prečiste devojke. Ali je dobrovoljno hteo da se po-nizi i da dođe na krštenje, kao da je grešan — "da ispuni svaku pravdu", kako Sam kaže Preteči. I baš u momentu tog dobrovoljnog poniženja javila se slava Božja, javio se Bog na vodama reke Jordana.
Kako se javio Bog na Jordanu?
Kad je Jovan pogružavao Hrista u vode reke Jordana, čuo se s nebesa glas Boga Oca: "Ovoje Sin moj ljubljeni, koji je io Mojoj volji". U Jordanu je stajalo drugo Lice Svete Trojice, Sin Božji, kao Bogočovek, a nad Sinom božjim lebdeo je Duh Sveti u obliku svetlosnoga goluba. To je bilo Bogojavljenje. Tu se javno otkrio Bog kao Otac, Sin i Duh Sveti, kao Sveta Trojica. Bog se javio i vaseljenu prosvetio. Bogojavljenje se praznuje 6. januara po starom kalendaru (19. januara po novom). Na taj dan osvećuje se voda koja se nosi kući i pije radi zdravlja i prosvećenja duše i tela. Ta bogojavljenska vodica nikada se ne kvari, jer u njoj prebiva sila Duha Svetoga.
Čime je Đavo kušao Hrista?
Prvo kušanje je bilo hlebom. Hristos je postio četrde-set dana i četrdeset noći. Ogladneo je veoma. Tada Mu priđe kušač i reče: "Ako si Sin Božiji, reci da ovi ka-menovi postanu hlebovi". Ali je Hristos na to odgovo-rio Đavolu: "Ne živi čovek samo o hlebu nego od svake reči koja izlazi iz usša Božijih." Mnogi zbog zemaljskog prolaznog hleba prodaju dušu Satani i zaborave na večni hleb, Reč Božiju, koja je Hleb života. Drugo kušanje je bilo čudotvorstvom. Đavo je odveo Hrista na vrh jerusa-limskog hrama i rekao Mu: "Ako si Sin Božiji, baci se dole; jer je napisano da će Bog "Angelima svojim naredi-ti za Tebe, i na rukama će te nositi, da gde ne zapneš na kamen nogom svojom". Ali mu Hristos odgovori: "I šo je naiisano: Ne iskušavaj Gosioda, Boga svogr". Treće ku-šanje je bilo vlašću zemaljskom. Đavo je odveo Hrista na visoku planinu i pokazao Mu sva carstva ovoga sveta i rekao Mu: "Daću ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se". Hristos mu je odgovorio: "Odlazi, Sašano; jer je naiisano: Klanjaj se Gosiodu Bogu svome i Njemu jedinome služi". Ista ova tri iskušenja stavlja Satana pred svakog čoveka i sve ljude svih vremena: iskušava ih slašću (uživanjem), čudotvorstvom i vlašću. Samo verni Hristu sposobno su da im odole i da mu odgovore: Odlazi od mene, Satano! Go-spodu Bogu mome se klanjam i njemu jedinome služim!
Zašto se Gospod Isus Hristos naziva Bogočovek?
Gospod Isus Hristos jeste Bogočovek jer ima u sebi dve prirode: božansku od Boga Oca i čovečansku od Svoje Majke, Presvete Deve Marije. Ona je Boga rodila u čove-čanskom telu. Po rečima Svetih Otaca Četvrtog vase-ljenskog sabora (451. g.) božanska i čovečanska priroda su se u jednom i istom Hristu, Sinu Božjem Jedinorod-nom, sjedinile nesliveno, neiromenivo, nerazdelivo, ne-razlučno". Hristos je stoga istovremeno Bog i Čovek, za-to se i naziva Bogočovek.
Koliko je bilo Apostola i koji su prvi bili pozvani?
Bilo je dvanaest Apostola. Prvozvani je bio apostol Andrej, a zatim njegov brat Petar (koji se ranije zvao Simon). "Apostol" je grčka reč i znači — Hristov iza-slanik, propovednik Hrista i Njegove božanske nauke.
Koje je prvo čudo učinio Hristos?
Na svadbi u Kani Galilejskoj pretvbrio je vodu u vino. To prvo čudo Hristos je učinio na molbu Presvete Bogorodi-ce i njime tajanstveno prizvao sve ljude na preporod i preobražaj. Kao što se Njegovom rečju voda pretvorila u vino, tako se i ljudi, silom Njegovog Svetog Duha i verom, mogu promeniti od starih u nove, od smrtnih u besmrtne, od ogrehovljenih, u zdrave dušom i telom. Ovaj događaj o vinu čita se mladencima na Venčanju. Time ih Crkva pot-seća da su oni u svetoj Tajni Braka prizvani na novi ži-vot u Hristu Isusu; da su prizvani da "vodu" svog prola-znog života pretvore, verom i ljubavlju, u "vino" večnog života, tj. da pretvore brak od prolazne veze u Svetu Taj-nu Božiju. Zato nema pravog braka bez venčanja u Crkvi.
Šta je učinio Hristos sa trgovcima u hramu?
Bičem je isterao trgovce iz hrama, jer je hram Božiji dom molitve, a ne trgovine. Time je pokazao da se sa ve-rom i sa Bogom ne može i ne sme trgovati.
Šta je Hristos rekao ženi Samarjanki o molitvi?
Jevreji i Samarjani (mešani narod od Jevreja i starosede-laca mnogobožaca) verovali su da je mesto za molitvu sa-mo hram u Jerusalimu, odnosno u Samariji. Hristos kao Bog unapred je znao da će se Njegova Crkva proširiti na sve narode sveta. Zato je rekao Samarjanki na Jakovljevom kladencu: "Doći će vreme, i već je nasšalo, kada će se ira-vi bogomoljci moliši Bogu duhom i isšinom, jer Ošac hoće šakvih bogomoljaca. Bog je duh; i koji mu se mole, du-hom i isšinom šreba da se mole."
Kako je Hristos iscelio sina carevog činovnika?
Hristos mu je rekao: "Idi, sin je švoj zdrav".
Kako je Hristos iscelio gubavoga?
Neizlečivi gubavac verovao je da ga Hristos može izlečiti i uzviknuo je: "Gospode, ako hoćeš, očisti me". Hristos mu je odgovorio: "Hoću, očisši se!" I gubavac je postao zdrav. Znači, Bog očekuje veru od čoveka, da bi mu pomogao. Ko veruje biće spasen. Sve što nije od vere, greh je. Vera je neuništiva snaga u čoveku. Onome koji istinski veruje u Hrista i Njegovu čudotvornu i isceli-teljsku moć, sve je moguće. To je osnovna poruka Hristova u Novom Zavetu. Ko ima vere makar koliko zrno goru-šično, u stanju je da premešta čitave planine nevolja i patnji, da se oslobodi od svakog zla, bolesti i bede. Ta istina Novog Zaveta je potvrđena bezbroj puta u istori-ji, i svakodnevno se potvrđuje do dana današnjega.
Kako su Hrista primili u Njegovom rodiom gradu Nazaretu?
Primili su Ga ispočetka lepo, ali kad im je rekao isti-nu razljutili su se na njega i hteli da Ga bace u provali-ju. Oni nisu imali vere u Njega kao Sina Božjeg, a duše bez vere su mrtve duše, nesposobne da vide istinu Božju, u Hristu ljudima otkrivenu.
Kako je Hristos iscelio uzetoga?
On je rekao uzetome (paralizovanom): "Oiraššaju ši se grehovi švoji". I na mnogim drugim primerima u Novom Zavetu Gospod je pokazao i otkrio da je greh u čoveku uzrok i telesnih i duševnih bolesti. Što znači: nema čoveku pravog iscelenja i ozdravljenja bez iscelenja od greha, bez duboke vere i pokajanja.
Šta je kazao Hristos o suboti?
Subota je u Starom Zavetu bila dan odmora: po četvrtoj zapovesti Božjoj — To je dan posvećen Gospodu Bogu. To je bio dan učestvovanja u radosti Božijeg stvaranja i dan pokoja od šestodnevnog truda. Kao i sve ostalo u Starom Zavetu, i subota je bila priprema za punoću Novog Zave-ta, za radost novog Božijeg stvaranja — Hristovog Rođe-nja i Vaskrsenja. Subota je stvorena radi novog Čoveka, vaskrslog, i radi novog dana odmora, Dana Gospodnjeg, da-na Hristovog vaskrsenja — nedelje. Hristos je bio gospo-dar i od subote, kao Bogočovek, zato je On i u subotu de-lao delo spasenja i čudesno iscelivao. Farisejima, koji su zbog toga hulili na Njega i bili okamenjenog srca, kao i današnji subotari. On je rekao: "Nije čovek sšvoren radi suboše, nego suboša radi čoveka".
Šta su Blaženstva?
Hristos je u svojoj Besedi na Gori izrekao devet blaženstava. Blaženstva su blaga i radosna vest o no-vom životu. Beseda na Gori je najuzvišeniji proglas u istoriji roda ljudskog. Patrijarh Jakov je video u Starom Zavetu Lestvicu kojom silaze i uzlaze Angeli. Zapovesti Blaženstava su te lestvice kojima se čovek uzdiže do Bo-ga i postaje, kao svetitelj, nebeski čovek i zemaljski an-geo. Blaženstva su put u božansko savršenstvo. U ovih devet božanskih vrlina, data su čoveku nova pravila ži-vota, nova pravila mišljenja, nova pravila osećanja i de-lanja. Taj novi život u Hristu počinje siromaštvom du-ha, tj. smirenjem i završava se stradanjem radi Imena Hristova i večnom radošću i blaženstvom u Raju. Sva-kom stečenom novom vrlinom stiče se i novo blaženstvo i novi dar od Boga. Devet blaženstava glase.

1. Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko.
2. Blaženi su tužni, jer će se oni utešiti.
3. Blaženi su krotki, jer će oni naslediti zemlju.
4. Blaženi su gladni i žedni pravde, jer će se oni nasititi.
5. Blaženi su milostivi, jer će oni biti pomilovani.
6. Blaženi su čisti srcem, jer će oni Boga videti.
7. Blaženi su mirotvorci, jer će se oni sinovi Božiji nazvati.
8. Blaženi su prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko.
9. Blaženi ste kad vas, Mene radi, ruže i progone i, lažući, nabede svakim zlom. Radujte se i veselite se, jer je nagrada vaša velika na nebesima; jer su tako progonili proroke koji su bili pre vas."
Kome je Gospod Hristos rekao: "Vi ste so zemlji... Vi ste svetlost svetu"?
Hristos je ove reči uputio svojim prvim učenicima, Apostolima, a posle njih i preko njih i svim hrišćani-ma svih vremena.
Koje su dve najveće zapovesti?
Hristos je sažeo sve zapovesti Starog Zaveta u dve naj-veće zapovesti:

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušo m svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom.
2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

Novi Zavet je savršeniji od Staroga u poimanju ljubavi i prema Bogu i prema bližnjem. To nije nikako čudo, jer se u Novom Zavetu i Bog savršenije otkrio, i savršenijeg čo-veka pokazao i stvorio. Bog se javio kao Ljubav: Otac i Sin i Duh Sveti. Postavši Bogočovek, Sin Božiji je po-kazao i otkrio da je i čovek stvoren da bude nešto savr-šenije od čoveka — bogočovek. A za poimanje i stvaranje toga je neophodna dublja i šira vera i beskrajnija ljubav.

Novi Zavet je savršeniji od Staroga, jer su Jevreji za bližnjega svoga smatrali samo svoje sunarodnike Jevreje i obraćenike. Vernici Novog Zaveta za bližnje svoje smatraju sve ljude bez obzira na njihovu boju kože, veru ili narodnost.

Novi Zavet je savršeniji od Staroga Zaveta ne samo po širini ljubavi prema svima ljudima, nego i po jačini ljubavi: Hrišćanin voli svoga bližnjega ne samo kao sa-moga sebe, nego i više od sebe samoga. On voli bližnjega kao ššo je Isus Hrisšos voleo nas, a Hristos je žrtvo-vao Samoga Sebe radi nas i za naše spasenje. Gospod je rekao učenicima svojim ne samo da vole svoje bližnje kao same sebe, nego da ih vole, kao što je On zavoleo nas (Evanđelje po Jovanu, glava 13, stih 34).

Gospod Hristos je, dakle, voleo nas više nego Samoga Sebe. On je radi nas ponizio Sebe do smrši na krsšu. Tu božanski nesebičnu, samožrtvenu ljubav Gospoda Hri-sta mi znamo po tome "ššo je On za nas dušu svoju iolo-žio". Zbog toga, po Njegovoj zapovesti, i mi smo "dužni iolagaši dušu svoju za braću" (Prva poslanica Jovano-va, glava 3 stih 16). Tek je to prava savršena ljubav: lju-bav koja ne traži svoje.
Hristos kao čudotvbrac?
Jedino Bog čini čudesa. Hristos je Bog u ljudskom telu, za-to je sasvim prirodno da On čini čudesa: On je isterao đa-vola iz duše besomučnoga, dao vid sleporođenom čoveku, vaskrsao iz mrtvih Jairovu kćer, pa sina jedinca Nainske udovice, a na Lazarevu subotu podigao iz mrtvih svoga pri-jatelja Lazara koji je već četiri dana ležao mrtav u grobu.

Hristos kao Bogočovek je nad zakonima prirode, jer On je Tvorac prirode. Kad je On zapovedio vetru da prestane — bura na moru se odmah utišala. Gospod ide po talasi ma mora i ne tone. On sa pet hlebova može čudom umno-žavanja da nahrani deset hiljada ljudi.
Šta znače reči Hristove: "Otac je u Meni i ja u Njemu... Ja i Otac mi smo jedno"?
To znači da su Bog Otac i Hristos iste božanske suštine i iste večne energije; i da su oni sa Duhom Sve-tim jedan Bog.
Šta znače reči Hristove: Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego bogatašu ući u Carstvo nebesko"?
To znači da je bogatom čoveku teško savladati svoju se-bičnost, a sebični ljudi ne mogu ići u Carstvo nebesko. Bogataš nije samo onaj koji ima materijalno bogatstvo, nego i onaj koji je stekao znanje i gordi se njime. Takvome je još teže steći smirenje i osloboditi se gordosti, tj. postati "siromašan duhom". Ali i jedan i drugi bogataš mogu biti spaseni: prvi ako nesebično deli milostinju sirotima, a drugi ako se odrekne znanja koje nadima i prigrli smirenu mudrost Svemudroga Hrista.
Šta je rekao Hristos o plaćanju poreza caru ili državi?
Hristos je rekao: "Podajše Bogu božije a caru carevo". To znači da treba da damo Bogu celo svoje biće, dušu i telo, a caru (vlastima), da dajemo novac (pošto je novac kovan sa likom carevim) i dužno poštovanje. Novac pripada državi, zato i plaćamo porez državi, duša i telo pripada-ju Bogu, jer su stvoreni po liku i podobiju Božijem. Zato se treba uvek, po rečima Apostola, "većma iokoravaši Bogu nego ljudima" (Dela Apostolska, glava 4, stih 20).
Ko je dočekao Spasitelja u Jerusalimu na Cveti?
Sav narod je sa oduševljenjem klicao Hristu, jer su čuli kako je vaskrsao iz mrtvih Lazara iz Vitanije. I deca su klicala Hristu i mahala Mu palmovim grančicama (mi Srbi, pošto nemamo palme, na taj dan dočekujemo Hrista sa grančicama vrbe. Zato se taj praznik kod nas zove Vrbica. Vrbica i Cveti padaju na kraj Uskršnjeg posta, nedelju dana pre Uskrsa).
Kada je bila Tajna Večera?
Hristos je na Veliki Četvrtak sabrao svoje Apostole u jednu sobu u Jerusalimu i tu obavio Tajnu Večeru. Na njoj je Gospod učinio najveće čudo: pretvorio je hleb u svoje Telo, a vino u svoju Krv. Onda je On pričestio sve svoje Apostole. Ali u jednog od njih srebroljupca, zvanog Juda Iskariotski, ušao je đavo i on je izišao i izdao Hrista za trideset srebrenika.
Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kad je bla-goslovio hleb?
Hristos je rekao svojim Apostolima (i hrišćanima svih vremena): "Uzmiše, jediše; ovo je Telo moje koje se lomi za vas, radi oiroššenja grehova".

Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kad je blagoslovio čašu vina?
Rekao je: "iijše iz nje svi; ovo je Krv moja Novoga Zaveša koja se lije za vas, i za mnoge, radi oiroššenja grehova".
Kako se zove Sveta tajna koju je Hristos ustanovio na Tajnoj Večeri?
Zove se Sveta tajna Pričešća ili Evharisšija. Ona je bila i ostala središte i srce svih Tajni Božijih u Cr-kvi. Nema hrišćanskog života bez Sv. Pričešća Telom i Krvlju Hrista Gospoda. Oni koji se dostojno hrane Te-lom i Krvlju Hristovom osiguravaju sebi besmrtnost i život večni. Kroz sveto Pričešće mi stalno obnavlja-mo svoj savez sa Gospodom Hristom i kao pojedinci i kao "Narod Božiji". Sveta Liturgija na kojoj se pričešćuje-mo, produžetak je ove prve Tajne Večere. Za Sv. Priče-šće hrišćani se pripremaju postom duše i tela, ispove-šću i svesrdnim pokajanjem, moleći se uvek prisutnom Hristu da ih "učini zajedničarima Njegove Tajne Veče-re." I obećavajući da Mu neće dati "izdajnički celiv kao Juda."
Šta je rekao Hristos Apostolima u Getsimanskom vrtu uoči Velikog Petka?
Pošto su Apostoli bili pospani, Hristos im je rekao: "Moliše se Bogu da ne iadneše u naiasš, jer je duh kre-iak, alije šelo slabo".
Šta je Hristos rekao Judi izdajniku, posle izdajničkog celiva?
Rekao mu je: "Zar ioljuicem izdaješ Sina Čovečijega" ?
>Kako je umro Juda izdajnik?
Juda se obesio. Shvativši da je izdao Pravednika, ume-sto da se pokaje, on je pao u očajanje.

Koliko puta se Petar odrekao Hrista?
U toku jedne noći, Petar se odrekao Hrista tri puta, ali se posle pokajao i gorko zaplakao. Zato ga je Gospod po-sle Vaskrsenja tri puta pitao: "Simone Jonin, voliš li me?" i pošto je ovaj potvrdio svoju ljubav, povratio mu je apostolsko dostojanstvo.
Koje su poslednje reči Raspetoga Hrista na Krstu?
Poslednje reči Hristove na Krstu bile su reči ljubavi i oproštaja čak i onima koji su ga razapeli: "Bože, oiro-sši imjer ne znaju šša čine... Oče, u ruke Tvoje iredajem duh moj!"
Ko je pomogao Hristu da nosi Krst do Golgote?
To je bio Simon Kirinejski.
Ko je skinuo Hristovo mrtvo telo sa Krsta?
Njegovo telo su skinula sa Krsta Njegova dva tajna učeni-ka: Josif iz Arimateja i Nikodim, knez jevrejski.
Oilakivaanje Hrisša Šta se desilo kada je Hristos izdahnuo na Krstu?
Kada je Gospod ispustio duh svoj, zavesa u hramu se pocepala na dvoje; zemlja se zatresla, sunce pomračilo; otvorili su se grobovi i oživeli su neki mrtvi iz okoline Jerusalima. To znači da je i sama Hristova smrt imala antismrtno i vaskrsiteljno dejstvo i da je Hristos na Veliki Petak svojom smrću pobedio smrt. A Hristova duša sišla je tada u Ad, mesto gde je Satana držao u mra-ku duše upokojene od Adama i Eve do Svetog Jovana Krstitelja. Hristos je propovedao tim dušama radosnu vest spasenja, razbio okove Pakla i izbavio prarodite-lje Adama i Evu i sve upokojene ljudske duše koje su ga primile kao svoga Gospoda i Spasitelja. Sila Njegovog Vaskrsenja potresla je Ad, zemlju i nebesa. Zato je Uskrs najradosniji praznik. Tada se pozdravljamo: "Hrisšos voskrese"! i otpozdravljamo: "Vaisšinu voskrese"! i ot-pozdravljamo: "Vaisšinu voskrese!"
Ko je prvi saznao da je Hristos vaskrsao iz mrtvih?
Od Božijih stvorenja prvi su videli Hristovo vaskrse-nje Angeli Božiji. Jedan svetlosni Angeo odvalio je ka-men od groba i pokazao ženama Mironosicama da je Hri-stos već vaskrsao i ukazao im na prazan grob. Zatim je Marija Magdalina videla Vaskrslog Gospoda. Po crkvenom usmenom Predanju Hristos se, ustvari, posle Vaskrsenja javio najpre Bogorodici, da nju obraduje kao Majku, koja je najviše stradala gledajući svog raspetog Sina na Kr-stu. Sveti Evangelisti to namerno nisu zapisali, da ne bi neko rekao kako je Presveta Deva u materinskoj tuzi izmislila Vaskrsenje svoga Sina.
Posle Vaskrsenja, od Uskrsa do Vaznesenja, koliko se pu-ta javio Gospod svojim učenicima?
Gospod se javljao po Vaskrsenju jedanaest puta. Posebno je značajno javljanje nevernom Apostolu Tomi, koji je posumnjao u Njegovo vaskrsenje, pa kad Ga je opipao i metnuo pr-ste u rane Njegove, uskliknuo je: "Gosiod moj i Bog moj!"

A Gospod mu je na to rekao: "Zašo ššo si video, iovero-vao si! Blaženi će biši oni koji ne videše a ioverova-še". Tomina provera Hristovog vaskrsenja je opomena svima sumnjalicama do kraja veka i sveta da je Hristos zaista vaskrsao.
Šta je rekao Hristos Apostolima u četrdeseti dan po-sle Vaskrsa, pre nego što se uzneo na nebesa?
Na dan svoga Vaznesenja (taj dan se kod nas zove Spasov-dan) Hristos je rekao Apostolima: "Meni je dana sva vlasš na nebu i na zemlji. Zašo idiše i učiše sve narode, krsšeći ih u ime Oca i Sina i Svešoga Duha, ioučavaju-ći ih da drže sve ššo sam vam zaiovedio. I evo, ja sam s vama u sve dane do svršeška sveša."

Svojim Krštenjem u reci Jordanu i ovom poslednjom za-povešću, Gospod je ustanovio svetu Tajnu Krštenja, koja se zove i Tajna Prosvećenja, a kroz koju se postaje član Crkve, bez koje nema spasenja. U Evanđelju je za Krštenje upotrebljena reč "vaptizma", što znači — "pogružava-nje". Onaj koji se krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pogružava se ceo tri puta u vodi; u znak umiranja starog čoveka, grehovnog, raspadljivog, koji živi po po-hotama tela i u tami neznanja; i rađanja novog, obnavlja-nog po liku Onoga koji ga je stvorio i prosvećivanog prosvećenjem razuma i pobožnosti, useljavanjem u njega Duha Svetoga. Pogružavani sa Hristom umire da bi sa Hristom vaskrsao. Pristupajući tajni Krštenja (Po-gruženja) sa iskrenom verom i pokajanjem, novokršteni se oslobađa od praroditeljskog greha, kojim je zatrovana i raslabljena ljudska priroda, čisti se silom Božjom i od svojih ličnih grehova; oblači se u Hrista i postaje sposoban za sticanje božanskog savršenstva i večitog života. Krštenjem se ulazi u Crkvu, sveti Bogočovečan-ski organizam, kome je Glava Hristos. Kad se dete kršta-va, njegovi roditelji i kum ispovedaju veru i obećavaju pred Bogom i svetom Crkvom Njegovom, da će ga vaspita-ti u veri i uputiti u hrišćanski život; ako se krštava odrasla osoba, obavezna je ona sama da se, uz pomoć sve-štenika i drugih hrišćana, upozna sa tajnama Vere, da se iskreno pokaje za svoj dotadanji život i tek onda da pri-stupi svetom krštenju. Ako li tako ne uradi, voda će ga primiti, ali se Duh Božiji neće useliti u njega. Što znači: i dalje će ostati rob duha laži, duha idolosluže-nja, duha lakomosti i svake nečistote. Pravo Krštenje je ostvareno kroz potpuno pogruženje; tela u vodu, a duše u tajnu novog besmrtnog života u Hristu Isusu Gospodu našem, silom Duha Svetoga. Zato ga je Gospod i nazvao "krštenjem vodom i Duhom". Greh je vršiti Krštenje sa-mo kropljenjem i krštavati one koji se nisu istinski pripremili verom i pokajanjem.
Šta se dogodilo na Pedesetnicu (Trojičin dan, Duhov dan)?
Posle Vaznesenja Hristovog, Apostoli su se vratili u grad Jerusalim i tu svi jednodušno bili stalno na moli-tvi, zajedno sa pobožnim ženama i Marijom materom Isu-sovom i Njegovom braćom, sinovima pravednog Josifa iz prvog braka. Kad se navršilo pedeset dana od Hristovog vaskrsenja, dok su oni bili jednodušno u molitvi, iznena-da je nastala huka sa neba, kao duvanje silnog vetra, i ispu-nila ceo dom gde su oni sedeli. I zablistali su im nad glavama razdeljeni jezici kao ognjeni, i spustili se na sva-kog od njih pojedinačno. Tako su se oni ispunili Duha Sve-toga i prosvećeni Njime, počeli da propovedaju vaskrslog i vaznesenog Hrista, na raznim jezicima. Tako se ispunilo obećanje Hristovo, da ih neće ostaviti sirote, nego će im poslati Duha Utešitelja, koji će ih uputiti u svaku isti-nu. Zato se ovaj dan zove i Duhov dan. Zove se Trojičin dan, jer je to bio vrhunac otkrivenja Svete Trojice, Oca i Sina i Duha Svetoga. Do tada se nije jasno znalo da je i Duh Sve-ti — Bog, kao Otac i Sin.

Duhov dan je i dan punog rođenja Hristove Crkve. Od toga dana su Apostoli, ispunjeni silom Duha Svetoga, krenu-li po celome svetu da propovedaju Evanđelje Hristovo svima ljudima i svima stvorenjima. Od tada je i život Crkve — neprestana Pedesetnica, tj. izlivanje Duha Svetoga na sva stvorenja. Od tada i svaki hrišćanin do-življava svoju Pedesetnicu kroz svetu Tajnu Miropo-mazanja. Novokršteni prima kroz pomazanje Svetim Mi-risom blagodatne darove: prima "Pečaš dara Duha Sve-šoga", kao i sveti Apostoli na Duhov dan. Samo oni koji su se krstili i miropomazali mogu primiti Sveto Pri-češće i ostale Svete Tajne; samo takvi mogu živeti istinskim duhovnim životom i dostići meru rasta visi-ne Hristove.
Ko je opisao Hristov zemaljski život?
Opisali su ga četiri Evangelista: Matej, Marko, Luka i Jovan.

CRKVA U ISTORIJI

Šta je Crkva i koja su njena svojstva?
Crkva je sveobuhvatna Tajna sveta i života. Po rečima Sv. Grigorija Nisijskog, već je stvaranje sveta bio tajanstveni početak stvaranja Crkve; dejstvom i prisustvom u njemu večnog Slova (Smisla) Božijeg. To dejstvo i prisustvo još je izraženije u nastanku čoveka kao slovesnog (smisaonog) bića, silom Duha Božijeg; takođe u stalnom Božanskom Promislu o čoveku i svetu, naročito o Izabranom narodu Božijem. Kada je pak došla punota vremena, posla Bog to večno Slovo svoje, Sina svoga Jedinorodnog, da preko Njega i u Njemu podari svetu i čoveku spasenje, savršenstvo i Punotu života. Njegovim ovapločenjem i celokupnim bogočovečanskim delom konačno je oblikovana i utemeljena Crkva Božija. Ona je njegovo Telo a on njena večna Glava. I kao što je Sveta Trojica jedan Bog, jedan je Isus Hristos Spasitelj naš, tako je i Crkva Božija jedna, sveta, saborna i apostolska. Sve tvari i sva bića prizvani su da uđu u tu jednu Crkvu, da njome i u njoj istinski "uzrastamo u Onoga koji je Glava — Hristos " (Ef. 4,15).
Kako počinje istorija Crkve?
Istorija Crkve Božije počinje propovedanjem i strada-njem Apostola. Njene prve svete stranice su opisane u "Delima Apostolskim" (napisao ih je sveti Evangelist Luka, koji je bio i prvi ikonopisac.— naslikao je ikonu Majke Božije sa Bogodetetom Isusom). U Delima Apostolskim je opisano i mučeništvo za Hrista Sv. Ar-hiđakona Stefana i Apostola Jakova, Brata Jovana Bogo-slova. Od tada pa do danas i do kraja veka i sveta, mučenič-ka krv je bila i ostala seme za nove hrišćane. Započeta silaskom Duha Svetoga i delima Apostola, istorija Cr-kve se nastavlja zabeležena u bezbrojnim žitijama o pod-vizima Svetih i Mučenika kroz vekove. Istorija Crkve i Evanđelje Hristovo se i danas pišu, i pisaće se neprekid-no do kraja sveta i veka. Ali ne perom i mastilom, nego dejstvom Duha Svetoga, koji objedinjava verom, podvizima i samožrtvovanjem preporođene i prosvećene duše.
Pored "Dela Apostolskih", gde su još opisani propoved, dela i učenje Svetih Apostola, kao i osnivanje prvih hrišćanskih Opština?
O svemu tome nam svedoče Poslanice Svetih Apostola, osobito četrnaest poslanica Apostola Pavla; on je prvo bio gonitelj hrišćana, a pošto mu se Hristos Gospod ja-vio na putu za Damask —jednog od najvećih blagovesnika istine Hristos svih vremena. Divne Poslanice su nam ostavili i Apostol Petar (dve), Apostol Jovan (tri Po-slanice i Otkrivenje Jovanovo), Apostol Jakov i Apostol Juda. Sve te Poslanice su organski deo Novog Zaveta i produženje četiri Evanđelja, u kojima je opisan život Gospoda Hrista.
Ko je produžio propoved i delo Svetih Apostola u svetu?
Produžili su njihovi naslednici: Episkopi, prezviteri (sveštenici) i đakoni. Gde god su osnivali nove crkvene Zajednice, Apostoli su rukopolagali Episkope za svoje naslednike, a ovi docnije za pomoćnike sebi prezvitere i đakone. To je crkvena jerarhija. Ona vodi poreklo od samoga Gospoda Hrista i od Svetoga Duha koji je sišao na Apostole. Apostoli su predali svojim naslednicima ono što su primili od Gospoda: istu veru, isto Kršte-nje, iste Svete Tajne, isti život po Bogu. Njihovi na-slednici su to predavali kroz polaganje ruku (kroz Sve-tu Tajnu Sveštenstva) svojim naslednicima, a ovi opet svojim, i tako se kroz to neprekidno nasleđe, apostolsko prejemstvo produžava do danas, i produžavaće se do svr-šetka veka. Sveštenstvo propoveda, čuva pravoslavnu veru i vrši Svete Tajne; bez njega ne može biti Crkve, jer bez njega Crkva ne bi mogla obavljati svoju spasono-snu službu.

Apostolsko propovedanje Hrista i njihovo sveto delo produžuju i svi hrišćani. Svi hrišćani su pozvani da budu apostoli Hristovi, da budu so i svetlost svetu; da budu svedoci Hristovi — rečju, delima, a ako zatreba i mučeničkom krvlju. Jer Narod Božiji je čuvar vere pra-voslavne ako bi visoka jerarhija omanula.

Izbor i posvećenje u pravoslavnu jerarhiju ide odozgo, sa neba. Lično Hristos je izabrao dvanaest Apostola. Oni su, kasnije, izabirali prve episkope, a episkopski sabo-ri su izabirali nove episkope. U stvari, Hristos Duhom Svetim i dalje poziva u apostolsku službu Svoje iz-branike — preko Arhijerejskih sabora. Znači, Pravo-slavna Crkva je Jedinonačalije Svete'Trojice, Božije Carstvo na Zemlji. Ali napomenimo odmah još ovo: naš Car i Bog, Isus Hristos, bio je na Zemlji radnik, drvo-delja. On je došao sa neba da nas oslobodi od svih kompleksa: najužasnijeg kompleksa straha od smrti, Svojim vaskrsenjem, kao i najsmešnijeg kompleksa škol-skih diploma. Svojim ukazivanjem ljubavi prema svima, jer svaki čovek je nezameniv unikat, bez obzira na ste-pen obrazovanja ili neobrazovanja.

Suprotno od Crkve Pravoslavne, izbor u demokratijama ide odozdo, od većine glasača. Masa bira svog delegata i uzdiže ga u fotelju parlamenta ili u vladu.
Šta je Sveta Tajna Pokajanja (Ispovesti)?
Sveštenici su dobili i dar da leče vernike koji boluju od griže savesti i kaju se pred Bogom i pred Angelima. Pokajanje je sveta tajna u kojoj hrišćanin ispoveda svoje grehove pred sveštenikom, i preko njega dobija nevidivi oproštaj grehova od samoga Gospoda Isusa Hrista, od sa-me Crkve, jer je svaki greh — greh protiv Boga, protiv Crkve, protiv ljudi i svih stvorenja. Bez ispovesti nema pravog pokajanja, a bez pokajanja nema spasenja. Tajnu Po-kajanja je ustanovio Gospod posle Vaskrsenja, kad je rekao učenicima: "Primite Duha Svetoga. Kojima otiusti-še grehe, otpusšiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se". Tu se opraštaju gresi učinjeni posle Krštenja.

Gospod je dao svojim Učenicima i njihovim naslednicima blagodat opraštanja i isceljivanja duševnih i telesnih nemoći i u Svetoj Tajni Jeleosvećenja (Sveštanja ma-sla). Još su Apostoli, po zapovesti Hristovoj, "mazali uljem bolesnike i isceljivali ih". Tako radi Crkva i do danas: sveštenici čitaju molitve i odlomke iz Novog Zaveta, blagosiljaju ulje i njime pomazuju sedam puta bo-lesnika u ime Gospodnje, i Gospod ga isceljuje od duševne nemoći — greha, a i od telesne bolesti, po meri vere i usrdnosti molitve.
Da li je Gospod predao preko Apostola svojoj Crkvi još neke Svete Tajne?
Obično kažemo da u Crkvi ima sedam Svetih Tajni, jer broj sedam označava savršenstvo. Međutim, u Crkvi su bezbrojne svete tajne; sve je u njoj Sveta Tajna, ceo njen blagodatni bo-gočovečanski život. I osvećenje vodice je Sveta Tajna, i monašenje i osvećenje hrama ili ikone; i osvećenje domova, i bunara i osvećenje svake stvari. I svaka molitva je sveta tajna jer njome silazi na nas i na naše darove i na stvorenja ista Božja Sila, ista blagodat Duha Svetoga. Svaki, i ne-čujni, priziv Duha Svetoga i susret sa Njim, prerasta i pre-tvara se u Svetu Tajnu opštenja sa Hristom, koji je neopisi-va i neizreciva Svetajna života i svemira.
Šta je Sveto Predanje?
Apostoli nisu sve zapisali što je Gospod govorio. Jer, po rečima voljenog Hristovog učenika Evangelista Jova-na, kad bi se sve zapisalo što je Isus učinio, ni u ceo svet ne bi mogle stati napisane knjige. Mnoge stvari i tajne Apostoli su usmeno predali i sačuvali, a to se kao Sveto Predanje prenosilo usmeno sa pokolenja na po-kolenje. Tako je naprimer sačuvan običaj okretanja pre-ma istoku za vreme molitve, znak krsta, poštovanje iko-na i sl. Sveto Pismo je zapisano, a Sveto Predanje neza-pisano Sveto Otkrivenje. Sveto Predanje je prisustvo Duha Svetoga u svima pokolenjima pravoslavnih, do kraja sveta i veka, bez obzira na njihov broj; ono je plod tajan-stvene saradnje Duha Svetoga sa duhonosnim ljudima. To živo i životvorno Sveto Predanje, koje sobom obuhvata i pisanu Božju reč i nezapisano iskustvo svetih ljudi, osobito je posvedočeno u delima Svetih Otaca Crkve, crkvenim kanonskim Pravilima, odlukama Vaselenskih sabora i njima potvrđenih, pomesnih sabora Crkve.
Ko su bili prvi gonitelji hrišćana?
To su bili jevrejski prvosveštenici i knezovi koji nisu poverovali u Hrista kao Boga i Gospoda i obećanog Spa-sitelja. Uskoro su hrišćane počeli da gone i mnogobo-šci na čelu sa rimskim carevima. Rimski carevi su zah-tevali od hrišćana da se klanjaju mnogim bogovima, a i njima samima kao božanstvima. Hrišćani nisu hteli klanjati se nikome drugome sem Hristu, jedinom istini-tom Bogu. Zato su oni bili bacani pred zverove, mučeni, razapinjani i ubijani. To strašno gonjenje hrišćana trajalo je sve do Sv. cara Konstantina koji je Milanskim ediktom proglasio slobodu hrišćanske vere (313 g.). Ta-da počinje novi hiljadugodišnji period života Crkve Hristove. Ime Hristovo se propoveda i na Istoku i na Zapadu i na Severu i na Jugu. Mnogi narodi su u tom pe-riodu primili hrišćansku veru. Crkva je, i pored unu-trašnjih i spoljašnjih teškoća, koje nikad nisu presta-jale, urodila divnim plodovima i obogatila Carstvo ne-besko bezbrojnim svetiteljima, podvižnicima, mučeni-cima, divnim književnim delima, veličanstvenim hra-movima, ikonama i freskama.
Šta su Vaseljenski sabori?
To su skupovi Svetih Otaca i učenih bogoslova iz celoga hrišćanskog sveta, na kojima se raspravljalo o osnovnim pitanjima vere i crkvenog života. Sveti Oci, Episkopi Crkve, na tim Saborima su branili pravoslavnu veru od jeretičkih zabluda i lažnih učenja. Kad je prestalo spo-ljašnje gonjenje Crkve, onda su se pojavili unutrašnji neprijatelji vere, lažni učitelji (zvani jeretici), koji su pokušavali da razbre jedinu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu i punotu istine o njoj. Crkva je takve na Vaseljenskim saborima osudila. Pored tih sveopštih Sabora bilo je i Pomesnih sabora. Njih su sazivale poje-dine pomesne Crkve. Odluke mnogih od tih Sabora ka-snije su priznate na Vaseljenskim saborima kao opšte-važeće za celu Crkvu. Vaseljenski sabori su bili i osta-li najviša vlast u Pravoslavnoj Crkvi.

Koji je prvi Sabor u istoriji Crkve?
Prvi Sabor je sazvan još u apostolsko vreme u svetom gra-du Jerusalimu (51. g.). On se zove Apostolski sabor. Na tom saboru, nadahnuti Duhom Svetim, Apostoli su doneli odluku da obrezanje nije obavezno za one koji iz mno-goboštva dolaze da se krste. Od njih se traži da se čuvaju samo od idolskih žrtava, od bluda, da ne jedu meso udavlje-nih životinja i životinjsku krv. Odluka Apostolskog sa-bora počinje rečima: "Izvoli se Duhu Svetome i nama..." To znači da je Crkva nepogrešiva samo onda kada je verna Duhu Svetome i kada saborno donosi svoje odluke.
Koliko je bilo Vaseljenskih sabora i koje su odluke doneli?
Bilo je sedam Vaseljenskih sabora, a Pomesnih, mnogo više, i to, do najnovijih vremena (odluke nekih od Pome-snih sabora, i ranijih i novijih, imaju vaseljenski zna-čaj, samim tim što ih je cela Pravoslavna Crkva prihva-tila kao svoje). Na prvom i drugom Vaseljenskom saboru, sazvanim u Nikeji (325.) i Carigradu (381. g.), Sveti Oci su boreći se protiv Arija i duhoboraca, sastavili saže-to Ispovedanje vere, zvano Simvol vere, koji i danas či-tamo i pevamo na svakoj Sv. Liturgiji.

Na trećem Vaseljenskom saboru (431. g. u Efesu), Sveti Oci su posvedočili da je Presveta Deva Marija zaista Bogorodici, jer je Boga rodila u čovečanskom telu. Oni, zajedno sa svetim Apostolima i svima Svetima, ispoveda-ju jednog i istog Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, a od Duha Svetog i Presve-te Deve u vremenu.

Na Petom (552. g) i Šestom Vaseljenskom saboru (680. g) bogomudri Oci brane od monotelita i posvedočuju isto ono što i svi prethodni Sabori: da je Bogočovek, savr-šeni Bog i savršeni čovek, u dvema prirodama i sa dve volje i energije, božanskom i čovečanskom. To se vidi u Getsimanskoj gradini, gde se Hristos potresno moli: "Oče, ako je moguće da me mimoiđe Čaša ova" ... Tu je do-šla do izraza i čovečanska volja u Hristu. Jer po svojoj volji čovek, prirodno, ne želi da umre.

Sedmi Vaseljenski sabor (787. g.) potvrđuje istu tu isti-nu o Gospodu Hristu i Njegovom ovaploćenju (učovečenju), ali ovoga puta kroz odbranu poštovanja svetih Ikona: prvo Njegove Ikone, pa onda i ostalih ikona: Bogorodi-ce, Angela i svih Svetih. Ikonoborci su, naime, tvrdili da je poštovanje ikona — povratak u idolopoklonstvo. Međutim, Sveti Oci su objasnili i pokazali da se hri-šćani ne klanjaju drvetu na kome su ikone naslikane, ni-ti bojama, kojima su naslikane. Oni preko ikone izraža-vaju svoje poštovanje i ljubav prema prvoliku, prema onome ko je na njima naslikan. Ikone su Evanđelje u boja-ma, veronauka za oči. Njima se osvećuje čovekovo oko i otkriva Lepota Božjeg lika. One su, i to je najvažnije, svedočanstvo da je Bog zaista postao čovek, da bi čovek mogao da se spase od đavola, greha i smrti i da, najzad, po-stane Bog po blagodati. Poštujući i celivajući svete ikone mi odajemo preko njih poštovanje Hristu i Sveti-ma u kojima obitava Bog. Tako na ikonama mi vidimo ko-liko je "Divan Bog u svetima svojim." Ikone su zastava Pravoslavne Crkve, znak prepoznavanja među svim nepra-voslavnim hrišćanima i verama. Zato oni koji ne poštu-ju svete Ikone, pokazuju da ne znaju duh Svetog Pisma i da, skriveno ili javno, ne veruju da je Bog postao čovek.

No ikone ne mogu i ne smeju biti slikane bilo kako: one treba da budu slikane u duhu Evanđelja i saglasno mnogo-vekovnom iskustvu svetih ikonopisaca pravoslavne Cr-kve (potvrđenom i razrađenom u pravoslavnoj Vizantiji, u Srbiji Nemanjića, u pravoslavnoj Rusiji i drugde.).
Da li je bilo još Vaseljenskih sabora?
Mnogi prihvataju, i ne bez razloga, kao Vaseljenski i Sa-bor održan u Carigradu za vreme Sv. Fotija, patrijar-ha Carigradskog (867. g.) na kome je osuđeno zapadno la-žno učenje, uneseno i u Simvol vere da Sveti Duh ishodi od Oca "i od Sina" (Filiokve). Taj dodatak, docnije, po-stao je jedan od glavnih razloga da se Rimokatolička cr-kva odvojila od jedine, svete, saborne i apostolske Cr-kve pravoslavne.

Vaseljenskog karaktera su i odluke isihastičkog Sabo-ra održanog takođe u Carigradu (1351. g.). Na tom Sabo-ru je uzeto u zaštitu bogonadahnuto učenje Crkve o več-noj Tavorskoj svetlosti, tj. o večnim božanskim energi-jama, kojima je Trojični Bog stvarno prisutan u istoriji sveta i čoveka. Štiteći pravu veru od jeretika varlami-ta, i svedočeći istinitost razlike između božanske su-štine i božanske energije, Oci ovog Sabora, na čelu sa Sv. Grigorijem Palamom, branili su celo Otkrivenje i vekovno blagodatno iskustvo Crkve kao i mogućnost stvarnog opštenja između Boga i čoveka. Kroz to su bra-nili jedinu nadu za čoveka i mogućnost njegovog beskraj-nog uzrastanja, večnom i nestvorenom blagodaću Božjom. Odluke ovog Sabora kao da su vrhunac i zaključak odluka svih dotadanjih Vaseljenskih i Pomesnih sabora. One ja-sno otkrivaju večne temelje i večne horizonte stvorenom svetu i čoveku za nestvorenu lepotu u Crkvi, kao bogočo-večanskoj i duhonosnoj radionici spasenja i oboženja i tavorskog preobraženja.
Zašto Crkva može biti samo jedna?
Jedinstvo Crkve neminovno sledi iz jedinstva Ličnosti Bogočoveka Hrista, kao njene Glave. Crkva je Telo Hri-stovo a ono može biti samo jedno i nedeljivo. Svi njeni članovi, obuhvaćeni jednom istom blagodaću Svetog Du-ha kroz Svete Tajne i svete vrline u organsko jedinstvo, sačinjavaju jedno Telo, i ispovedaju jednu veru, koja ih zbližava međusobno i sa Presvetom Trojicom. Otuda je razdelenje Crkve stvar nemoguća. Razdelenje Crkve ni-kada nije bilo, niti ga može biti, a bivala su i bivaće odvajanja od Crkve. Od jedne jedine nerazdelive Crkve Hristove u razna vremena odvojili su se i otpali razni jeretici i raskolnici, i time su prestali da budu člano-vi Crkve. Tako su najpre odpali gnostici, pa sledbenici jeretika Arija, pa duhoborci, pa monofiziti, pa ikono-borci, pa varlamiti, mesalianci i mnogi drugi.
Kad se odvojila Rimska patrijaršija od Pravoslavne Crkve i zašto?
Do odvajanja Rimske patrijaršije od Pravoslavne Crkve došlo je u XI veku (1054. g.). Do tada je ne samo Istok ne-go i Zapad pripadao jedinoj, svetoj, sabornoj i apostol-skoj Crkvi Hristovoj. Razlog za odvajanje Rimskog Pa-trijarhata je bilo uvođenje raznih novotarija na Zapadu u učenje nerazdeljene Crkve (Filiokve, apsolutni pap-ski primat i nepogrešivost pape, inkvizicija i indul-gencije, tvarna blagodat, čistilište, ukidanje Epikleze (priziva Svetog Duha na Liturgiji, kasnije — uvođenje novih nepravoslavnih dogmata o Bogorodici, ukidanje posta itd.).

U XVI veku su se od Rimokatolicizma odvojili Prote-sšanši, koji su se vremenom raspadali u brojne crkvene zajednice i sekte.

Jaz između Pravoslavlja i latinskog Zapada osobito se produbio posle dolaska Krstaša na Istok, početkom XI-II veka i osnivanja Latinskog carstva u Carigradu (1204.G.). Zapadni osvajači su mnoge svetinje na Istoku oskrnavili, čak su pogazili i naše Sveto Pričešće u Putiru, i tada se ohladila vekovne uzajamna bratstva ljubav kao veza jedinstva.
Koji su bili glavni centri hrišćanske vaseljene u toku prvog milenijuma istorije Crkve?
To su bile one pomesne Crkve koje su Apostoli osnovali. Najznačajnije među njima su bile sledeće: Jerusalimska i Aleksandrijska, Antiohijska i Rimska i Carigradska Apostolska stolica. Dugo vremena je Rimski episkop imao prvenstvo časti među svima ostalim Crkvama. No kada se Rimska patrijaršija odvojila, četiri nerazdvoji-ve pravoslavne Patrijaršije rodile su nove pravoslavne pomesne Crkve. Od vremena cara Konstantina osobiti značaj je stekla Carigradska Crkva, zato što je Carigrad bio prestonica velikog Romejsko-vizantijskog carstva. Carigrad je vremenom duhovno rodio i prosvetio svetlo-šću Evanđelja mnoge okolne narode, osobito slovenske.
Ko su bili sveta braća Kirilo i Metodije?
Oni su bili slovenski učitelji i prosvetitelji. Uputio ih je Moravskom knezu Rastislavu Sv. Patrijarh Fotije Carigradski da propovedaju Evanđelje Slovenima. Oni su stvorili slovensku azbuku i prevodili Evanđelje i druge Svete spise i na slovenski jezik. Progonili su ih nemački latinski sveštenici koji su tvrdili da se Evan-đelje može propovedati samo na jevrejskom, grčkom i la-tinskom. Njihovi proterani učenici su osnovali u Ohri-du duhovni centar i školu, odakle se proširila hri-šćanska prosveta na sve slovenske narode. Najznačajniji učenici Sv. Braće bili su takozvani Petočislenici: Sv. Kliment Ohridski i Naum, Sava, Gorazd i Angelarije.
Kad su Srbi primili veru pravoslavnu?
Primili su je za vreme kneza Mutimira (867. g.). Za vre-me kneza Mutimira je bilo prvo pokrštavanje Srba. Po-tom su veliki prosvetiteljski uticaj na Srbe izvršili Sv. Kirilo i Metodije i njihovi učenici. Prvi mučenik iz našeg roda bio je Sv. kralj Jovan Vladimir čiji mo-šti počivaju u Elbasanu (Albanija).
Ko je produžio delo Sv. Braće i njihovih učenika?
Njihovo delo su produžili tri neustrašiva pustinjaka: prepodobni Jovan Rilski, Gavrilo Lesnovski, Prohor Pčinjski, a posle njih i prepodobni Joakim Osogovski. Oni su svojim delom i životom utvrđivali veru pravo-slavnu kako kod Srba i Bugara, tako i kod drugih balkan-skih plemena.
Ko su monasi i kakva je bila njihova uloga u istoriji Crkve?
Monasi su ljudi koji se odriču svega prolaznoga radi Hrista i Carstva nebeskoga i trude se da budu verni Hri-stu do smrti. Prvi devstvenici i zaštitnici devstveni-ka bili su Sv. Jovan Krstitelj, Presveta Deva Marija, Sv. Evangelist Jovan i Apostol Pavle. Devstvenika je bilo uvek u Crkvi. Oni su davali i daju zavvt poslušno-sti, devstvenosti i siromaštva. Veliki broj devstve-nika i devstvenica (monaha i monahinja, kaluđera i kalu-đerica), pojavio se u IV veku, prvo na Istoku, a onda po svima krajevima do kojih je bilo doprlo Hrišćanstvo. Čuveni su bili monaški centri u Egipatskoj pustinji, u Palestini, na Sinaju, u južnoj Italiji, Galiji (današnja Francuska). Iz tih centara su se oni širili na Istoku do Indije, na Zapadu do Britanskih ostrva, na severu do Ledenog mora. Iz njih su izašli veliki Učitelji i Pro-svetitelji Crkve: Prepodobni Antonije i Pahomije Ve-liki, Sv. Frumentije prosvetitelj Etiopije, Sv. Nina prosvetiteljka Gruzija, Sv. Alban prosvetitelj Britani-je, Sv. Martin Turonski zaštitnik Francuske, Sv. Kiri-lo i Metodije prosvetitelji Slovena i mnogi drugi.
Šta je Sveta Gora?
Sveta Gora je poluostrvo u današnjoj Grčkoj, gde više od hiljadu godina žive monasi isposnici, u zajedničkim op-štežićima i usamljeničkim kolibama. Ona se naziva i "Vrt Bogorodice": po predanju ovo mesto je blagoslovila sama Bogorodica da na njemu žive slični njoj devstveni-ci. Sveta Gora je ognjište vrlina i podviga i neugasivi svetionik vere pravoslavne. Prvi veliki pustinjak u Svetoj Gori bio je prepodobni Petar Atonski, a prvi osnivač opštežiteljnog manastira Velike Lavre — prepodobni Atanasije Atonski. Posle tog manastira, na Svetoj Gori je niklo još dvadeset velikih manastira, među kojima pored grčkih postoje u gruzijanski, ruski, srpski, bugarski i rumunski manastir. U njima su se pod-vizavali ljudi raznih narodnosti, od kojih su mnogi doc-nije postajali Apostoli i prosvetitelji svojih naroda

(Prepodobni Georgije i Jovan, osnivači Iverskog mana-stira — Gruzina, Antonije i Teodosije Pečerski Rusa, Sveti Simeon i Sava — Srba, prepodobni Nikodim Ti-smanski — Rumuna, u novije vreme ravnoapostolni Kosma Etolski — Grka itd.).
Ko je bio prvi arhiepiskop i najveći prosvetitelj Srpski?
To je bio Sveti Sava, sin velikog župana Srbije, Simeo-na Nemanje. Pre monašenja Sveti Sava se zvao Rastko Nemanjić. Kao mladić pobegao je u Svetu Goru i postao monah svetogorac sa imenom Sava. Mnogo se molio i učio od svetogorskih kaluđera mudrost duhovnu i revnost apo-stolsku. Zato ga je Bog udostojio da postane duhovni Otac i prosvetitelj svih Srba i prvi poglavar Pravo-slavne Crkve u Srbiji.
Ko je bio Stefan Nemanja?
Nemanja je osnivač ujedinjene Srpske države. Pred kraj života svog, on se odrekao prestola i krune, zamonašio se, dobivši ime Simeon, i zatim povukao u Svetu Goru kod sina monaha Save. On je podigao manastir Studenicu, a potom u Svetoj Gori sa Svetim Savom — manasšir Hilandar. Hilandar je u Srednjem veku bio najviša duhovna škola i rasadnik velikih svetitelja i prosvetitelja srp-skih, književnika, umetnika, prevodilaca i prepisivača.

Posle smrti prepodobnog Simeona (1200. g.) iz njegovih mo-štiju (netruleživog tela) poteklo je sveto miro (mirisno ulje), zato se on naziva prepodbbni Simeon Mirotdčivi. Njegovo telo je Sveti Sava preneo iz Hilandara u Studenicu i nad njim izmirio zavađenu braću kralja Stefana Pr-vovenčanog i Vukana. Sveti Simeon i Sava su rodonačelni-ci svetorodne dinastije Nemanjića koja je sve zemlje srpske prinela jednom za uvek Hristu Bogu na dar i ukrasila ih divnim manastirima i veličanstvenim hramovima.
Gde je umro Sveti Sava?
Posle drugog poklonenja Svetim mestima i Grobu Go-spodnjem u Jerusalimu, Sveti Sava je posetio bugarskog cara u gradu Trnovu.

Pomogao je pravoslavnim Bugarima da obnove svoju Pa-trijaršiju. Umro je tu u Trnovu 12-og januara (po nekima 13. ili 14. januara) 1236. godine. Naslednik Svetog Save, Arhiepiskop Arsenije Sremac, i srpski kralj Vladi-slav, preneli su telo Svetog Save iz Bugarske u Srbiju, i sahranili ga u manastiru Mileševi. Vidi se da je Sveti Sava vodio duhovnu brigu, kao pravi Apostol Hristov, i o drugim narodima i Crkvama, ne samo o Srpskoj Crkvi i narodu. Zato ga sa pravom svi pravoslavni poštuju kao ravnoapostolskog Učitelja i Prosvetitelja.
Šta je bilo sa moštima Svetog Save?
Turčin Sinan-paša, ljutit na Srbe koji su se digli na usta-nak protiv Turaka, naredio je da se čudotvorne mošti Sve-tog Save prenesu iz manastira Mileševe u Beograd i da se spale na Vračaru. To je bilo 1594. godine. Na Vračaru, me-stu spaljivanja moštiju Svetog Save, podignut je mali hram u njegov spomen. Na istom mestu započet je i novi veličan-stveni hram, Svetom Savi na čast a Bogu na slavu, koji još čeka na dovršenje. Ove nedovršene zidine zjape kao zid plača Srbije pravoslavne, ali to su i nerazorivi temelji naše nade za buduća lepša pokolenja. Ovo mesto je sveto, jer ono čuva pepeo od spaljenih moštiju Svetog Save.
Kada je osnovana prva Srpska Patrijaršija?
Osnovana je 1346. godine. Car Dušan je sazvao u Skoplju, tadanjoj prestonici Srpske carevine, sabor svih srpskih episkopa. Na tom Saboru Srpska Arhiepiskopija je po-dignuta na stepen Patrijaršije. Prvi Srpski patrijarh je bio Sveti Joanikije. Njegove svete mošti se nalaze u manastiru Pećke Patrijaršije.
Šta je to Kosovski zavet?
U bitki na Kosovu protiv Turaka (1389. g.) velikomučenik car Lazar, zajedno sa svojom hristoljubivom vojskom, opre-delio se za Carstvo nebesko, umesto prolaznog zemaljskog carstva. "Umrimo sa Hrisšom, da bismo večno živeli", poručuje on svojim vojnicima. Jer, "zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka". To kosovsko opredele-nje i taj Zavet, to je savez koji je Srpski narod sklopio sa Bogom — i zapečatio ga mučeničkom krvlju. Na Koso-vu je Srpski narod glasao ,dušom svojom za Carstvo nebeesko, i to je bilo i ostalo njegovo jedino pravo opre-delenje. Odonda svi Srbi verni tom Zavetu, postaju na-rod Božiji — Hristov novozavetni narod, nebeska Sr-bija, sastavni deo Novog Izraila Božijega.
Ko su bili Novomučenici?
To su svi oni mnogobrojni hrišćani koji su u vreme Tur-skog ropstva od pada Carigrada (1453. g.) prolili svoju mu-čeničku krv za Hrista Gospoda i Njegovo Carstvo nebesko. Mnogo je bilo takvih Novomučenika i među pravoslavnim Srbima. Najpoznatiji među njima su: Sv. Đorđe Kratovac, Sv. Zlata Meglenska, Sv. Iguman Paisije i Đakon Avakum. Ovi poslednji dvojica, zajedno sa drugim mučenicima, nabi-jeni su na kolac kod Stambol-kapije u Beogradu (1814. g.).
Zašto je sveti mučenik Avakum bebgradski pevao — idući na gubilište ovu pesmu:

"Nema lepše vere od hrišćanske Srb je Hristov — raduje se smrti!?"
Zato što se pravoslavni hrišćani ne plaše smrti. Oni veruju da je Hristos vaskrsao i da je duša verom besmrtna, tako da mučitelji mogu ubiti samo telo, ali ne i dušu. Ako neko junački umre za Hrista i veru pravoslavnu, Hri-stos mu ovenčava dušu mučeničkim vencem u Carstvu nebe-skom, pripremajući i njegovom telu vaskrsenje i život večni. Takvu neustrašivu veru imali su i prvomučenik ar-hiđakon Stefan i Srpski car Lazar i njegovi vitezovi u bitki na Kosovu, kao i drugi bezbrojni junaci vere širom celoga sveta, do danas. Pesma Đakona Avakuma je pesma svih pravih hrišćana svih vremena, do kraja veka i sveta.
Ko su bili Koljivari?
To je bio duhovni preporoditeljski pokret, nastao u Sve-toj Gori Atonskoj, kao sveti izdanak svetih monaha Isi-hasta. Ovaj pokret se pojavio krajem XVIII i početkom XIX veka. Na čelu ovog pokreta su bili Sv. Makarije Ko-rintski, prepodobni Nikodim Svetogorac, prepodobni Atanasije Paroski i dr. Oni su tražili vernost Svetom Predanju Crkve, obnovu duhovnog života, povratak Svetim Ocima. Zahtevali su, saglasno vekovnoj praksi Crkve, da se narod što češće pričešćuje Telom i Krvlju Hristo-vom, ne samo jednom ili četiri puta godišnje, kako se to, nažalost, još tada bilo odomaćilo među pravoslavnim hrišćanima. Sv. Nikodim Svetogorac je objavio po prvi put knjigu "Dobrotoljublje" u kojoj su sabrani najoda-braniji duhovni tekstovi Svetih Otaca i podvižnika Crkve. U njima nam se otkrivaju najdublje tajne duhovnog i molitvenog života i ukazuje na pravi put duhovnog usa-vršavanja, oslobađanjem od strasti i sticanjem svetih vrlina. Prepodobni Paisije Veličkbvski, i sam jedno vreme svetogbrac, preveo je "Dobrotoljublje" i na slo-venski jezik. Posle odlaska sa Svete Gore prepodobni Paisije je okupio oko sebe u manastiru Njamcu (Rumuni-ja) hiljadu monaha. Tako je ovaj pokret izvršio veliki duhovni uticaj na pravoslavne Rumune, a preko učenika Paisijevih i "Dobrotoljublja" i na celu pravoslavnu Rusiju prošloga veka. Koljivari su uneli u pravoslavni narod i mnoga druga dela Svetih Otaca.

Koljivare su tako nazvali njihovi protivnici po kolji-vima za mrtve, jer su se oni strogo držali drevnog crkve-nog pravila da se parastosi za mrtve mogu vršiti samo subotom, a ne i nedeljom, koja je Dan radosti i Vaskrsenja Hristovog. Hrišćani svake nedelje Svedoče Svetom Li-turgijom i svojom zajedničkom radošću, Hristovo Vaskr-senje i ta radost Praznika nad praznicima ne sme biti ničim pomračena. Inače, ako toga dana hrišćani tuguju, kako će svet poverovati da je Hristos zaista vaskrsao?

A hrišćani su, još od vremena žena Mironosica, do kra-ja veka i sveta, pre svega i iznad svega — svedoci Vaskrse-nja Hristovog. Jer, po rečima Svetog Apostola Pavla: "Ako Hristos ne vaskrsne, uzaludna je propoved naša, uzaludna i vera naša".

Prepodobni Serafim Sarovski, veliko svetilo Crkve Pravoslavne u Rusiji prošlog veka, koji posredno pripada istom ovom preporoditeljskom pokretu, ispunjen Duhom Svetim i vaskrsnom radošću, imao je samo jedan pozdrav za sve svoje posetioce, u svako doba dana i noći: "Hristos voskrese, radosti moja"!
Kakvo je stanje u Srpskoj Crkvi posle Kosovske bitke?
Posle Kosovske bitke stanje Srpskog naroda i Crkve je veoma teško, kao i kod ostalih balkanskih pravoslavnih naroda. No, i pored tih teškoća došlo je do divnog pre-poroda u Srbiji svetih vladara iz doma Lazarevića i Brankovića, tragičnih naslednika dinastije Nemanjića. Posle pada Despotovine (1459) Srpska Crkva je potpala pod Ohridsku arhiepiskopiju na čelu koje su bili Grci iz Fanara. Tek je patrijarh Makarije Sokolović (brat velikog vezira Mehmeda Sokolovića) uspeo da obnovi nezavisnost Pećke Patrijaršije (1557. g.). Tada je Pećka patrijaršija sjedinila duhovno sve pravoslavne Srbe od Skoplja i Crne Gore do Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Dalmacije. Kasnije su Srbi, pod Austrijom, posle veli-kih seoba, imali Karlovačku mitropoliju, a Srbi pod Turskom Pećkog patrijarha. Pošto su Srbi bili nepo-korni i dizali ustanke, Turci su ukinuli Pećku patri-jaršiju (1766. g.). Srpska Crkva je ušla tada ponovo u sa-stav Carigradske patrijaršije, osim Crnogorskog mitr-opolita i Karlovačke mitropolije. To stanje je trajalo u Srbiji sve do oslobođenja od Turaka pod Karađbrđem i knezom Milošem Obrenovićem.
Kada je ponovo vaspostavljena Srpska patrijaršija?
Obnovljena je godine 1920-te, kada su se u okviru jugoslo-venske države ujedinile sve raskomadane oblasti Pravo-slavne srpske Crkve. Prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije postao je mitropolit Srbije Dimitrije. Njega je nasledio patrijarh Varnava. Posle njega je do-šao patrijarh Gavrilo, koji je u toku rata bio zatvoren od Nemaca, a kraj rata dočekao u zloglasnom logoru Da-hau, zajedno sa Srpskim Zlatoustom Vladikom Nikola-jem. Patrijarha Gavrila je nasledio (1950. g.) patrijarh Vikentije, a ovoga patrijarh German (1958. g.). A po smrti patrijarha Germana izabran je Pavle za patrijarha (1990. god.).
Otkud krsna slava kod Srba i koji je njen smisao?
Neki misle da je Krsna slava kod Srba nastala iz staroslovenskog poštovanja predaka. Drugi vezuju njen nastanak za dan krštenja pojedinaca ili porodica: Svetitelja toga dana oni su uzima za svoga zaštitnika.

Ne previđajući važnost poštovanja predaka i dana krštenja mi danas jasno znamo da je Slava kod Srba izrasla iz Sv. Liturgije i svetogorskog običaja blagosiljanja Hleba (artosa) na hramovne praznike. Kao i mnogo šta drugo i Slavu nam je podarila Sveta Gora preko Svetog Save i njegovih naslednika. Kao što na Sv. Liturgiji prinosimo Bogu hleb i vino, tako i na Slavi. Ona je prinošenje Bogu na dar slavskoga kolača, vina, žita i sveće. Kao što je Liturgija lomljenje Hleba radi pričešća vernih, tako se lomi i slavski kolač, preliva vinom pa se onda celiva. Pri celivanju sveštenik izgovara reči: Hristos posredi nas! a glanovi svečari odgovaraju: Jeste i biće. Tako nas sdavski kolač podseća na večno Hristovo prisustvo među nama i na Sv. Pričešće Njime kao Hlebom života.

U slavu Božiju se takođe prinose slavsko žito i sveća, kao i u čast proslavljenog svetitelja, uz to i za blaženi pokoj naših u veri i usnulih predaka. Tako preko slavskog kolača, žita, vina i sveće postajemo jedno i zajedno pretci i potomci, živi i mrtvi, u Hristu Isusu. Zato je za pravoslavne Srbe Slava tako važna. Narod dobro zna da gde se ugasi slavska sveća, tu se gasi dom, nestaje i sveto pamćenje, lično i porodično i narodno. A bez njega niti je čovek više čovek, niti porodica — sveta porodica. Samo slavljenjem Slave Srpski narod je pravi — većni Božiji narod.

PRAVOSLAVNA CRKVA DANAS

Pored Srpske Crkve, koje još pomesne Pravoslavne Crkve postoje danas u svetu?
Jedina, sveta, saborna (katoličsšska) i apostblska Cr-kva pravoslavna, prisutna je danas na svima kontinenti-ma i svojim prisustvom i apostolskim radom svedbči Evanđelje svima narodima, ispunjavajući time Hristovu zapovest: "Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha..."

Pored Srpske Crkve, danas postoje u svetu još i ove po-mesne Pravoslavne Crkve i Patrijaršije: Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Jerusalimska, Ruska, Bu-garska, Rumunska, Gruzinska, Kiparska, Albanska, Čeho-slovačka, Poljska, Finska, Japanska. Milioni i milio-ni pravoslavnih vernika koji njima pripadaju veruju u istoga Boga Oca, Sina i Duha Svetoga, krštavaju se ona-ko kako veruju, trude se da žive onako kako se krštavaju; pričešćuju se Tela i Krvi Hristove na istoj Tajnoj Ve-čeri sa Apostolima, mučenicima i svetima svih vreme-na,jer "Isus Hristos je isti, juče, danas i doveka". (Po-slanica Jevrejima, glava 13, stih 8). Svi su oni članovi jednog istog Tela Bogočoveka Hrista, predstavljaju jedan isti izabrani Narod Božiji. U tom izabranom Narodu Božijem nema i ne sme biti "Jevrejina ni Jelina, roba ni slobodnjaka, muškog ni ženskog, jer smo svi mi jedno u Isusu Hristu" (Poslanica Galatima, glava 3, stih 28).
Šta je to pravoslavna Diaspora?
Reč "dia"spora" znači "raseja"nje". Pravoslavnu Diasporu (rasejanje) sačinjavaju oni pravoslavni vernici koji su rasejani, bliže ili dalje od svojih matica pomesnih Cr-kava, po celome svetu. Najbrojnija pravoslavna Diaspora se nalazi danas na američkom kontinentu (oko šest mi-liona pravoslavnih hrišćana). Brojna je Diaspora u ze-mljama Zapadne Evrope, Kanade, Afrike, Azije i Au-stralije. Među pravoslavnima u Diaspori najbrojniji su oni ruskog, grčkog i srpskog porekla. Srpska Crkva ima svoje eparhije, van granica naše zemlje, u Rumuniji i Ma-đarskoj, Zapadnoj Evropi, Americi i Australiji; ima po jednu parohiju čak i u Africi (Johanesburg) i na Novom Zelandu.

Prisustvo pravoslavne Diaspore utiče blagotvorno i na narode među kojima i sa kojima pravoslavni zajednički žive. Tako danas imamo mnoge Nemce, Francuze, Engleze, Amerikance i dr. koji su prigrlili drevnu i večnu novu veru svojih praot&ca; jer i oni su nekad bili pravoslavni, u granicama Zapadne Crkve, sve do XI veka. Tako, primajući Pravoslavlje, oni se ustvari samo vra-ćaju sebi samima, svojoj hiljadugodišnjoj pravoslavnoj prošlosti, koja je docnije bila zamračena nepravoslav-nim nanosima.
Hram Premudrosši Božije (Sveša Sofija) u Carigradu Koja je danas misija Pravoslavne Crkve u svetu?
Misija Crkve u savremenom svetu je istovetna sa njenom iskonskom misijom. Crkva je pozvana i danas kao i uvek, da čuva čistu i neiskvarenu veru Božijih Proroka, Apo-stola i Svetaca; da svedoči njenu Punoću Istine pred onima koji su, iz raznih razloga, tu Punoću vere izgubili u manjem ili većem stepenu; da ide među sve narode i sve rase, krštavajući ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, i učeći ih da drže sve ono što je Gospod zapovedio ljudima.
Da li je Pravoslavna Crkva—misionarska Crkva?
Crkva Hristova je misionarska po svojoj prirodi. Kad bi prestala da bude misionarska, ona bi prestala da bude Crkva; bila bi samo po imenu živa, a u stvari bi bila mrtva (Otkrivenje Jovanovo, glava 3, stih 1). Prizvanje i poslanje Crkve je da stalno poziva na pokajanje sve one ljude i narode koji su već primili Hristovu veru da bi bili "so zemlji" i "svetlost svetu". To je njena unutarnja misija, koja ne sme nikad da prestane. Jer, po rečima sa-moga Hrista, ako so obljutavi, čime će se zemlja, tj. ljudi — osoliši? Hristos poziva sve hrišćane svih vremena: "Tako da zasija svetlost vaša pred ljudima, da bi vide-li vaša dobra dela i proslavili Oca vašega koji je na nebesima" (Evanđenje po Mateju, glava 5, stih 16).

Ostvarujući tu svoju unutarnju misiju, Crkva polaže si-gurne temelje i svojoj spoljašnjoj misiji, bez koje je tako-đe Crkva nezamisliva. Tu svoju spoljašnju misiju Crkva ostvaruje danas svojim blagodatnim prisustvom u svetu, svojom Diasporom i svojom propovedničkom delatnošću među svima narodima, koje još uvek nije prosvetlila sve-tlost Hristovog Evanđelja.
Da li Pravoslavna Crkva ima danas svoje misionare među iekrštenim narodima?
Velika je bila misibnarska delatnost Crkve Hristove u prvih deset vekova njene istorije; ništa manje nije ni njena propovednička delatnost u ovom drugom milenijumu. Veliku apostolsku revnost u Srednjem veku pokazala je Vizantijska Crkva. Rezultat te revnosti bilo je, između ostalog, pokrštavanje Slovenskih naroda. U novija vre-mena tu apostolsku ulogu preuzela je pravoslavna Rusija. Ona je dala velike Prosvetitelje. Da pomenemo najpre Sv. Stefana Permskog prosvetitelja Permske zemlje, za-rasle u korov neznaboštva (XIV vek). U približno isto vreme su propovedali Pravoslavlje u finskoj zemlji pre-podobni Sergije i German, osnivači Valaamskog mana-stira (Pravoslavna finska Crkva ih ima za svoje za-štitnike). U poslednjih nekoliko vekova Ruska Crkva je imala svoje misionare u Sibiru i Kini, među Eskimima (Aleutima) na dalekom severu, i u Japanu. Najpoznatiji propovednici Evanđelja iz ovog vremena su bili Sv. Ni-kolaj Kasatkin, prosvetitelj Japana i osnivač Japanske Crkve, i prepodobni German Alaskinski, koji je živeo i propovedao među dalekim Aleutima (XIX v.). Prepodobni German je proglašen za prosvetitelja Alaske i Amerike (1970. g.).

Između dva rata je i Srpska Crkva imala svoju Misiju u Čehoslovačkoj, na čelu sa Mitropolitom Josifom i Ocem Justinom (Popovićem). Rezultat tog misionarskog rada je današnja Pravoslavna Crkva u Čehoslovačkoj. Crkva Pravoslavna ima i danas svoje Misije i misionare u Koreji, kao i u Africi — u Ugandi, Keniji, Zairu, me-đu narodima crne boje. Na tom blagoslovenom poslu se na-ročito trude Grčka Crkva i Aleksandrijska patrijarši-ja, pod čiju duhovnu vlast pripada Afrički kontinent.

Svi pravoslavni hrišćani su dužni da revnuju i da pro-povedaju Ime Hristovo, svuda i na svakom mestu, rečju, delom i životom. Ako svi nisu u stanju da idu u daleke zemlje da propovedaju Hrista onima koji ga nisu upozna-li, za jedno su svi sposobni: da se svakodnevno mole Bogu za sve one koje je Bog odabrao da pronose slavu Imena Njegovog među one narode, koji su još u tami neznanja i čekaju da ih obasja svetlost Evanđelja Hristovog.

MOLITVENI IVOT CRKVE I POSLEDNjI DAN

Šta je molitva?
Molitva je sadržaj života i sav život svih svetih An-đela na nebu, i svih Svetitelja, pravednika i hrišćana uopšte na zemlji. Ona je srce svih vrlina, najpre vere. Bez molitve nema prave ljubavi prema Bogu, nema ni prave ljubavi prema ljudima. Bez molitve nema pravog bogopoznanja i razumevanja svetih tajni vere pravoslav-ne, bez nje ne može biti ni pravog poznanja sveta u kome živimo, ni ljudi sa kojima opštimo. Zato je sav život Crkve neprekidna molitva, neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje. Sve istine vere koje smo do-sad izložili otkrivaju se samo molitvenom umu i či-stom srcu. Ko sa molitvom ne pristupa tajni Boga, tajni ovog Božijeg sveta i tajni života, ništa neće razume-ti. Jer samo molitva otvara oči uma i samo se preko nje zadobija od Boga svetlost bogopoznanja. Zato nam Sveti Apostol Pavle i poručuje: "Molite se neprestano".
Šta je pravoslavno bogosluženje?
Bogosluženje to je Sveto Evanđelje i usmeno Predanje pravoslavne — prepevano u čudesne i životvorne pesme. Celi godišnji krug Crkva je osvetila i ispunila bogo-služenjem i Praznicima. Praznujući Praznike i Sveti-telje mi molitveno i stvarno doživljavamo njihovu blago-dat i njihove svete vrline. Vera i život po Bogu najbolje se uče kroz bogosluženje. Sveto Pismo se najbolje razume kad mu se pristupa sa molitvom i u okvirima bogosluženja.
Koja su stalna svakidašnja crkvena bogosluženja?
Svakidašnja crkvena bogosluženja jesu: Deveti čas, Ve-černje, Povečerje, Polunoćnica, Jutrenje zajedno sa pr-vim časom, Treći čas i Šesti čas.
Koje je najvažnije bogosluženje Crkve?
Najvažnije bogosluženje jeste Sveta Liturgija. Ona je srce i vrhunac svih bogosluženja i svih Svetih Tajni Cr-kve. Iz nje sve izvire i njoj se sve vraća. Jer ona izobra-žava domostroj spasenja Božjeg i daruje nam samoga Go-spoda, kroz Pričešće Telom i Krvlju Njegovom. Liturgi-ja se služi svake nedelje kao dana Vaskrsenja Hristovog, na sve velike Praznike, Hristove, Bogorodične i Sveti-teljske, a može da se služi (i služi se, osobito u mana-stirima) i svakoga dana. Liturgiju koju služimo u toku cele godine napisao je Sv. Jovan Zlatousti. Postoji i Li-turgija Sv. Vasilija Velikog (služi se deset puta godi-šnje) i Liturgija Pređeosvećenih darova (služi se samo u toku velikog Uskršnjeg posta). Na Liturgiji treba da učestvuju i da pevaju svi prisutni hrišćani.
Koje Praznike hrišćani praznuju?
Pravoslavni hrišćani praznuju Praznike koji su posvećeni stvarnim događajima u istoriji spasenja. Oni proslavljaju čudesna zbivanja vezana za Ličnost i život Gospoda Hri-sta, vrše spomen Arhangela i angela, Presvete Bogoro-dice i svih Svetih koji su svojim delima i životom Boga proslavili. Otuda postoje Gospodnji, Bogorodični i Svetiteljski praznici.
Šta je lično molitveno pravilo?
Pored zajedničkih bogosluženja i Praznika, na kojima učestvuju svi pravoslavni hrišćani, postoji i lično mo-litveno pravilo svakog pojedinca. To molitveno pravi-lo se sastoji do Jutarnjih molitava, koje svaki hrišća-nin treba da čita pošto ustane, i od Večernjih molita-va, koje se čitaju pre spavanja. Tako hrišćaninov dan po-činje molitvom i završava molitvom; tako on samog sebe i sav život svoj prinosi Hristu Bogu. Te molitve se na-laze u "Pravoslavnom molitveniku". U "Pravoslavnom molitveniku" se nalazi i Molitveno pravilo koje svaki hrišćanin treba da pročita pre i posle Svetog Priče-šća. Tu su i druge molitve i Akatisši koje revnosniji hrišćani čitaju u toku dana. U pobožnim srpskim poro-dicama ovo domaće molitveno pravilo čitalo se i čita zajednički, uz učešće roditelja i dece. Tako se dom hri-šćaninov pretvara u "domaću crkvu".
Bez čega se ne može zamisliti dom pravoslavnog hrišćanina?
Pravoslavni dom je nezamisliv bez kandila, koje treba da gori obavezno uoči nedelje i Praznika; nezamisliv je i bez svetih Ikona. Dom bez ikona je slep, bezličan, bez prozo-ra ka nebu. Svaki dom treba da ima najmanje tri ikone: Hrista Spasitelja, Majke Božije i ikonu svoje Slave. Bez čega još je nezamisliv istinski pravoslavni dom? — Nezamisliv je bez najsvetije Knjige — Svetog Pisma, i bez "Pravoslavnog molitvenika". Sveto Pismo je jedi-ni pravi temelj hrišćanskih domova, jer ono je — Reč Božija, Hleb života. Zato ga treba svakodnevno čitati i iz njega se učiti volji Božijoj i svetim vrlinama, koje is-punjavaju duše i domove verom, nadom i uzajamnom ljubavlju.
Šta su "Žitija Svetih"?
Po rečima bogomudrog Oca Justina, pisca i prevodioca Žitija Svetih na srpski, Žitija Svetih nisu drugo do život Gospoda Hrista, ponovljen u svakom svetitelju, u većoj ili manjoj meri, u ovom i l i onom obliku. To je život Gospoda Hrista produžen kroz svetitelje. Žiti-ja su produžetak Svetog Pisma i Dela Apostolskih. U njima je isto Evanđelje, isti život, ista istina, ista lju-bav, ista vera, ista "Sila sa visine", isti Bog i Gospod. U njima su na konkretnim primerima pokazali sigurni putevi spasenja, preobraženja i svi načini na koje ljud-ska priroda savlađuje raznovrsne strasti i grehe. Zato, pored Svetog Pisma i Pravoslavnog molitvenika, pra-voslavni hrišćani treba osobito da proučavaju Žitija Svetih, i da se trude da se na njih ugledaju. (Pored 12 to-mova Žitija Svetih o. Justina Popovića, postoje na srpskom i sažeta Žitija Svetih Vladike Nikolaja, pod nazivom "Ohridski prolog").
Otkuda iost i čemu on služi?
Hrišćanski post vodi poreklo od Gospoda Hrista. Go-spod je i sam postio četrdeset dana, pre nego je počeo da propoveda svoju nauku, kao što je postio pre njega i Pro-rok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hrišćani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u životu po Bogu", kaže Sv. Vacilije Veliki. Prva zapovest Božija u Raju bila je zapovest o postu, tj. o uzdržanju. Otuda je i prvi čovekov greh bio greh protiv posta. Kao što u grehu učestvuje i duša i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobođenju od greha učestvuju oboje. Cilj posta je očišćenje tela, jačanje volje, uzdizanje du-še. Posteći, hrišćani se sećaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdržavanju od mrsne hra-ne i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdržavanju od rđavih misli, želja i dela. Post umnožava ljubav i mo-litvu i spremnost na vršenje svih evanđelskih vrlina.

Duša ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za duševne i telesne bolesti i od svakog demon-skog dejstva. Sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod se izgoni samo postom i molitvom". Njime se duša i telo pripre-maju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni život je nezamisliv bez posta.

Postoje višednevni postovi (Uskršnji, Petrovski, Go-spojinski — uoči Velike Gospojine i Božićni) i jedno-dnevni (svake srede i petka sem razrešenih sedmica, Kr-stovdan uoči Bogojavljenja, Usekovanje glave Sv. Jovana Preteče, Vozdviženije Časnog krsta 14. septembra).
Zašto se Očenaš naziva Molitva Gospodnja?
Naziva se Molitvom Gospodnjom zato što je sam Gospod naučio Apostole da se njome mole. Gospod je u njoj, na ta-janstven način, sažeo svu veru i sve molitve. Zato se Očenašem treba ustajati i legati, živeti i umirati.
MOLITVA GOSPODNjA
Oče naš koji si na nebesima, da je sveto Ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu; Hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskupenje, no izbavi nas od Nečastivoga.

Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i stalno i u vekove vekova. Amin. (Ovaj završetak u crkvi govori samo sveštenik).
Šta znači "Hleb nasušni", ili tačnije —"nasuštni"?
Sveti Kiprijan pod njim podrazumeva Hleb "nadsuštin-ski", tj. najsuštinskiji za hrišćane, Hleb bez koga im nema večnog života. To znači, da se ovde prvenstveno mi-sli na Sv. Pričešće tj. na Telo Hristovo, kao Hleb ži-vota. Znači, mi svaki dan molimo da se pričestimo, i ne prosto da se najedemo običnog hleba zemaljskog. Sv. Jo-van Zlatousti tumači da "nasušni" znači "potrebni", svakidašnji hleb, što opet ukazuje da hrišćani treba da budu isposnici i podvižnici. Ova dva tumačenja se ne isključuju, nego uzajamno dopunjuju. Mi prvo ištemo, po zapovesti Hristovoj, Carstvo nebesko koje se nalazi u Telu Hristovom, a kad nam Bog daje Hleb nebeski, daće nam i ovozemaljsku hranu, kao dodatak.

Treba dobro zapamšiti: Na početku Očenaša mi ispove-damo Svetu Trojicu — Oca koji je na nebesima, Sina koji je sveto Ime Njegovo, i Carstvo Njegovo, Svetoga Duha.
Koja druga molitva treba da je svakodnevno na ustima hrišćanina?
Svaki hrišćanin treba da što češće govori angelski pozdrav Presvetoj Bogorodici

BOGORODICE DJEVO

Bogorodice Devo,

raduj se! Blagodatna Marijo,

Gospod je s tobom.

Blagoslovena si ti među ženama

i blagoslbven je Plbd utrobe tvoje,

jer si rodila Spasitelja duša naših.

Pravoslavni hrišćanin treba takođe da svakodnevno

čita naizust Ispovedanje vere, koje su sažeto izrazili

Sveti Oci u Nikeocarigradskom Simvolu.

SIMBOL VERE

VERUJEM u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidivoga i nevidivoga. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijega, Jedinorodnoga, od Oca rođenoga pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitoga od Boga istinitoga, rođenoga, ne stvorenoga, jednosušnoga sa Ocem, kroz Koga je sve postalo;

Koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Deve i postao čovek;

Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i potreben;

I Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu;

I Koji se uzneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;

I Koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima,

i Njegovom Carstvu neće biti kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, koji od Oca

ishodi, Koji se zajedno sa Ocem i Sinom obožava i sla-

vi, Koji je govorio kroz Proroke.

U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za otpuštenje grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih.

I život budućega veka. Amin.
Šta znače reči: Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućega veka?
Još je prorok Ezekil prorekao sveopšte vaskrsenje mr-tvih. Pod vaskrsenjem mrtvih se podrazumeva vaskrsenje ljudskih tela, bez kojih čovek nije puni čovek. Iako je duša besmrta, ona ne može bez tela dobiti punoću več-nog života. Od kada je Hristos postao čovek, ljudsko te-lo je postalo svetinja i hram Duha Svetoga. Potvrda da će i naša tela vaskrsnuti ovde na zemlji jeste Hristovo Vaskrsenje iz mrtvih. Tajnu besmrtnosti ljudskih tela već ovde dokazuju i mošti svetitelj^, koje su netruleži-ve, ne svojom silom ili balzamovanjem, nego silom koju im Sam Bog daje. Zato su one čudotvorne, jer u njima pri-sustvuje čudotvorna sila Duha Svetoga.
Šta je "Poslednji Dan" ili Dan Strašnoga suda?
To je dan u koji će se završiti istorija sveta i čoveka. Sve što je živelo i živi u vremenu, mora ući u taj po-slednji Dan. U taj Dan Gospod Isus će izreći: Svoj po-slednji, završni sud.o celokupnoj istoriji sveta i čove-ka, o svima ljudima ukupno i o svakom čoveku pojedinač-no. Tada će On, Jedini Čovekoljubivi, na savršenim va-gama Pravde i Ljubavi svoje izmeriti sva dela ljudska, sve misli ljudske, sva osećanja ljudska, sve želje i sve re-či ljudske. Tada će se "savršiti Tajna Božija" (Otkri-venje Jovanovo, glava 10, stih 7) — o čoveku, o tvorevini, o svim stvorenjima znanim i neznanim. Tada će svi dobri i sve dobro naslediti večno blaženstvo i život buduće-ga veka u Carstvu nebeskom, a svi zli i sve što je zlo — večni pakao u carstvu buntovnih anđela, hulitelja ne-pokajivih. Pakao—toje odbijanje Božije Ljubavi, zatva-ranje u sebe. To je greh protiv nesebične Ljubavi koja po-stoji unutar Svete Trojice. Jer u Trojici, nijedna Bo-žanska Ličnost ne može bez druge Dve Ličnosti. Sve Im je zajedničko u ljubavi. U Trojičnom Bogu nema zatvara-nja u Sebe.

Prema tome, Raj — to se ne može opisati ovozemaljskim jezicima. Može se samo nagovestiti. To je učestvovanje u životu Božanske Trojice, zajedno sa svima Svetima.
Šta je to oboženje čoveka?
To je uzrastanje čoveka u bogolikosti. To je pričešćivanje večnim energijama Boga. Sveti Atanasije aleksandrijski je rekao: Bog je postao čovek, da bi čovek postao Bog". Naravno, ogromna je razlika između biti Bog i posta-ši Bog. Bog po suštini je jedino Otac, Sin i Sveti Duh. Božansku nedostupnu suštinu ima samo Sveta Trojica, a stvorena bića nikada ne mogu znati šta je suština samo-ga Boga. Ali Bog je hteo da svaki čovek postane Bog po na-činu postojanja i života, tj. Bog po blagodati (a ne po suštini). Bog ima u sebi nestvorene energije: Božansku

Ljubav, Lepotu, Mudrost, Pravdu, Istinu, Svetost... Oboženje čoveka počinje kada čovek upije u svoje srce makar mali plamen od nestvorenog Ognja Božanske Lju-bavi; kada upije u svoj um makar jedan zrak od presvetle Mudrosti Božije; kada upije u dušu makar delić od svet Lepote Božije; kada dobrovoljno primi u svoju volju za-povesti Božije; kada prihvati u svoju'savest nebesku mu-ziku Milosti i Pravde Božije; kada sve svoje biće ispu-ni svetim vrlinama Istine Božije. Čovek koji se pokaje, koji uspeva da savlada svoje strasti i da pobeđuje demone i njihove gadosti, takav čovek je počeo da se obožuje. On postaje sličan Bogu. Već na zemlji on se razvija i raste "iz slave u slavu", u meru rasta visine Hristove. Za ta-kvoga Raj je počeo tu na Zemlju, jer Gospod Hristos je re-kao: "Carstvo Božijejeu vama".

Oboženje počinje ovde na zemlji, produžuje se u dušama svetaca do Strašnoga Suda, ali ne prestaje da se razvija ni posle Strašnog Suda. Jer, po rečima bogomudrog Gri-gorija Nisijskog, čovekovo usavršavanje u Hristu, ima jedan kraj, a to je beskraj.
Ko su Isihasti (Tihovatelji)?
To su revnitelji vere koji su se trudili i koji se trude da ispune evanđelsku zapovest: "Molite se neprestano". Novozavetni isihasti (molitveni tihovatelji) smatraju za svog prvog učitelja starozavetnog Proroka Iliju. Kao propovednik neprestane molitve u Novom Zavetu naroči-to se istakao Apostol Pavle. On govori o molitvi u svim vidovima, ali posebno i o neprestanom prizivanju Imena Isusova, pred kojim ima da se pokloni svako koleno i na nebu i na zemlji (Filipljanima, glava 2, stih 10). Od tog vremena pa kroz svu istoriju Crkve bilo je hrišćana ko-ji su se trudili da sve svoje brige saberu u jednu jedinu brigu: kako će ugoditi Gospodu i neprestano živeti za-jedno sa njim. Vrhunac toga truda je postizanje neprestane molitve, saglasno rečima Sv. Grigorija Bogoslova: "Bogu se treba više moliti nego disati". A taj sveti posao je umetnost nad umetnostima, i zahteva najpre ispunjavanje svih zapovesti Božjih. Takvih svetih molitvenika je bi-lo osobito među pustinjacima u Egiptu, na Sinaju, u Pa-lestini, u Svetoj Gori, ali i među najprostijim vernici-ma u svetu. Veliki propovednik isihazma je bio Sv. Jovan Lestvičnik (VII vek); čuveni molitveni tihovatelj u XI veku je bio prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Naroči-to su postali poznati isihasti XIV veka, među kojima su najčuveniji prepodobni Grigorije Sinait i Sv. Grigori-je Palama. U to vreme su mnogi Isihasti, učenici ove dvojice. živeli i podvizavali se i u Srbiji (prepodobni Romilo Ravanički, prepodobni Grigorije Gornjački i mnogi drugi znani i neznani isposnici i molitvenici, zvani "Sinaiti"). Veliki isihasta prošlog veka bio je prepodobni Serafim Sarovski. Kao pravi isihasti po načinu života su bili kod nas u naše vreme prepodobna Stefanida sa Kosova, o. Georgije Svetogorac, rodom iz Hercegovine, o. Justin Ćelijski.

Najomiljenija molitva Isihasta svih vremena bila je molitva Gospodu Isusu: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga (grešnu)". Ona se zove i "molitva uma" ili "molitva srca", jer se neprestano po-navlja u umu i u srcu. Prepodobni Jovan Lestvičnik save-tuje: "Neprestano pominjanje i misao na Isusa neka se sjedini sa tvojim disanjem i onda ćeš jasno osetiti ko-rist od molitvenog tihovanja. Divne pouke o molitvi Go-spodu Isusu sadrži knjiga Kazivanja jednog bogotraži-telja svome duhovnom ocu.

Ako te neko zamoli da u dve reči sažmeš svu veru pravo-slavnu, koje su te dve reči?

Te dve reči su ove: HRISTOS VOSKRESE! I sverado-sni otpozdrav na taj Uskršnji pozdrav: VAISTINU VOSKRESE! U tim rečima je sva vera naša i sva večna i neuništiva nada naša.

Ako zaželiš da sažmeš u jednu molitvu sve molitve Crkve i svo bogosluženje, sve vapaje i sve želje, — koja bi to molitva bila?

Ta sveobuhvatna molitva jeste Molitva Gospodu Isusu. Nju je prvi izgovorio smerni carinik.u hramu Jerusalim-skom, a potom bezbrojni hrišćani svih vremena, osobito veliki molitveni tihovatelji i podvižnici. Njom i mi treba da se molimo, po mogućstvu bez prestanka. Ta sveta čudotvorna molitva glasi:

GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOŽIJI, POMILUJ ME GREŠNOG