петак, 17. фебруар 2012.

ПОРЕКЛО ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА




Лелић је место у западној Србији, југозападно од Ваљева. Раније се Лелић звао Лелићи. У близини овог места налази се манастир Ћелије. Лелић је, измећу осталог, значајан по томе што је био родно место једног од српских великана, владике Николаја Велимировића.

Владика Николај, коме је световно име било Никола, рођен је 23. децембра по старом календару 1880. године (5. јануара 1881. године по новом календару), од оца Драгомира и мајке Катарине. Крсна слава његове породице, Велимировића, је св. Никола, 19. децембра (6. децембра по старом календару). У Лелићу су Велимировића, према подацима забележеним на прелазу из 19. у 20. век, биле 4 куће. Ова породица живи у махали (делу села, засеоку) која се назива Бошњаци. Поред њих, у Бошњацима су тада живеле следеће породице: Радосављевићи (8 кућа), Бојанићи (3 куће), Крстићи (9 кућа) и Ћосићи (1 кућа). Заселак Бошњаци налази се ’’у врху потока и то с обе стране његове под узвишицом Грабовцем’’.(1:755; 2:1-2)

Породица Радосављевић у Бошњацима је сродна Велимировићима, док остале наведене породице нису ни у кавом сродству са њима. Велимировићи и Радосављевићи имају заједничко старо презиме Бошњаци. По њима је и добила име махала Бошњаци у Лелићу. Радосављевићи, као и њихови сродници Велимировићи, славе св. Николу. Забележена је и традиција, да су лелићки Симићи од овог рода. Собзиром да о Симићима као посебној породици немамо потврде с краја 19. века, вероватно се ради о неком огранку Велимировића или Радосављевића, који је касније прихватио презиме Симић по неком новијем претку. Предање које је у новије време забележено, да су лелићки Велимировићи у сродству са Велимировићима у селу Јабучју, који су обновили манастир Боговађу, у потпуности је неутемељено. Наиме, некадашњи Велимировићи, а данашњи Весићи, чији су преци обновили овај манастир и од којих су неки били калуђери у њему, не живе у Јабучју, него у тамнавском Љубинићу. Они, за разлику од својих лелићких презимењака славе св. Јована и сасвим су другачијег порекла.(1:757-758; 2:1-2; 3:523,525-526)

Према предању, Велимировићи су се развили од Велимира, а Радосављевићи од Радосава, Велимировог рођеног брата. Међутим, као што ћемо даље видети, Радосављевићи и Велимировићи, иако су у сродству, не потичу од рођене браће. Родоначелници ове две породице се, према истом предању, доводе у родбинску везу са кнезом Антонијем Јовановићем. Они су са њим заиста сродни, као што ћемо даље видети, али нису, као што се то тврди у једној варијанти породичног предања, Антонијеви синови. Тврђење да је Велимиров брат био и Сима, родоначелник данашњих Симића, из већ наведених разлога, није веродостојно.(2:1-2)

Попис из 1863. године нам доноси значајне податке о Велимировићима и њиховим сродницима. Овај попис затиче све лелићке Велимировиће у једном домћинству, тачније задрузи од 15 чланова. На челу те задруге је стајао Алекса Велимировић, стар 40 година. Са њим су живели: његова супруга Босиљка (стара 45 година), синови Драгић (стар 13 година? – нечитко), Драгомир (4 године), ћерке Степанија (14 година), Јана (12 г.) и Стајка (7 г.), Алексин брат Станко (30 г.), Станкова супруга Ружица (26 г.), њихова деца Рафаило (1 г.) и Павлија (4 г.), Алексин брат Андрија (30 г.), Андријина жена Јана (25 г.), њихови синови Љубомир (4 г.) и Милорад (1 г.), као и Алексин брат Игњат (20 г.).(4:527)

Од непокретности је ова задруга поседовала 1863. године кућу са плацем, воћем и њивама укупне површине 16 1/2 плугова, затим виноградом од 1 мотике и 1/2 воденице. Укупна вредност њиховог имања износила је, према тадашњим мерилима, 80 дуката цесарских. Месечни приходи Велимировића износили су 10 талира.(4:527)

Поред осталог, из овог пописа можемо видети да је отац владике Николаја, Драгомир, био рођен око 1859. године, као и то, да су му се родитељи звали Алекса Велимировић и Босиљка.(4:527)

Према подацима из истог пописа, у Лелићу су 1863. године живела два домаћинства (задруге) Велимировићима сродних Радосављевића. На челу једног од њих стајао је Мирко Радосављевић, земљеделац, стар 33 године. Његово домаћинство је бројало укупно 16 чланова. Домаћин друге куће лелићких Радосављевића био је Никола Радосављевић, стар 50 година. Ово домаћинство је имало 17 чланова.(4:523-524)

Од овог рода посебно се истакао Антоније Јовановић, који је био кнез Ваљевске нахије 1827. године, а касније начелник Среза подгорског. Он се помиње у путопису Јоакима Вујића по Србији. Када је Јоаким путовао од манастира Пустиње до манастира Ћелије, навратио је у Лелић и разговарао са кнезом Антонијем. У харачким тефтерима Лелића из 1831. и 1832./33. године забележен је Антоније Јовановић као капетан. Године 1834. у једном документу Анта Јовановић се такође наводи као ’’подгорски капетан’’. Касније је добио и чин мајора. На његовој надгробној плочи у манастиру Ћелије, забележено је да је Антоније рођен 1785. године у Лелићу, а умро 26. фебруара 1844. године у истом месту.(1:758; 5:333; 6:171; 7:58)

Поменути харачки тефтери из 1831. и 1832./33. године бележе у кући, на чијем је челу био капетан Антоније Јовановић, следеће мушке чланове домаћинства: његове синове Василија, Андрију и Милована, синовце Јована, Ранка и Гаврила, као и унуке Алексу, Бранка (рођеног око 1826. године), Маринка (рођеног око 1828. године) и Станка (рођеног 1831. године). Антонијев унук Алекса је идентичан са Алексом Велимировићем, домаћином из пописа 1863. године, а Станко са Алексиним братом из истог пописа.(6:171; 7:58)

Претке Радосављевића такође налазимо у тефтерима из 1831. и 1832./33. године. Тада је њихов родоначелник, Радосав Миловановић, био на челу једног од лелићких домаћинстава. Поред Радосава, по коме је ова породица добила презиме, у том домаћинству су живели његови синови Марко, Јован, Никола, Димитрије, Мирко и Петроније и унук Милош. Радосављеви синови Никола и Мирко су идентични са домаћинима кућа Радосављевића из пописа 1863. године.(6:171; 7:58)

Подаци из наведених тефтера и пописа нам омогућују да, већим делом, реконструишемо породично стабло овог рода, почевши од предака који су се доселили у Лелић, па све до владике Николаја. Најстарији по имену познати преци овог рода, били су Јован (по коме је кнез Антоније добио презиме), и Милован, отац Радосава, родоначелника Радосављевића. Они су били блиски сродници по мушкој линији, највероватније рођена браћа. Јован је, поред Антонија, имао још једног сина. Собзиром да, упоређивањем тефтера и пописа, можемо видети да су половином 19. века синови тог другог Јовановог сина носили презиме Велимировић, може се поуздано рећи да се он звао Велимир. Дакле, рођени брат (вероватно старији) кнеза Антонија је био родоначелник породице Велимировић.(4:527; 6:171; 7:58)

Велимир, који је умро пре писања тефтера 1831. године, имао је синове Јована, Ранка и Гаврила, као и унуке Алексу, Бранка, Маринка и Станка. Данас се неможе са сигурношћу рећи, који од Велимирових синова је био отац ког његовог унука. Најстарији Велимиров унук, Алекса Велимировић, деда владике Николаја би најпре могао бити син Јована, најстаријег Велимировог сина, али такав закључак за сада може остати само на нивоу претпоставке. Није познато шта се десило са потомством кнеза Антонија Јовановића по мушкој линији, тачније потомцима његових синова Василија, Андрије и Милована. Највероватније су се иселили из Лелића. Међу припадницима овог рода у првој половини и средином 19. века не наилазимо ни на каквог Симу, по коме је, евентуално могло доћи презиме Симићима, о којима је било речи.(2:1-2; 4:527; 6:171; 7:58)

То што су Велимировићи и Радосављевићи заменили старије презиме Бошњак својим данашњим презименима, која носе по, релативно новијим прецима, Велимиру и Радосаву, није ништа необично. Штавише, већина породица у Србији носи презиме по неком од својих предака из 19. века. Узрок овој појави лежи у чињеници да су се презимена у Србији раније мењала из генерације у генерацију, тако да је већина становништва носила презиме по имену оца или очевом занимању (по мајци би се презивали само ако је остала удовица са малом децом). Јављала су се, али ређе, и презимена формирана према месту порекла породице. Стара, родовска, презимена су била махом у мањини. Године 1851. кнез Александар Карађорђевић је по први пут донео уредбу о непроменљивости презимена, чиме је у већој мери заустављен процес мењања презимена.(8:663-666; 9:290-291,298-299)

Ни презиме Бошњак, свакако није од велике старине код овог рода. Наиме, ова породица је то презиме, без сумње, добила по области из које води порекло – по Босни. Поуздано се зна да су преци Бошњака у Лелић досељени из Босне, тачније из Осата. Предео Осат се налази на крајњем истоку Босне, на Дрини, тачније, на месту где Дрина прави своју велику окуку, окружујући Осат. Највеће место у Осату је Сребреница. И другде по западној Србији, као на пример у Јадру, становнике Сребренице и њене околине, као и житеље других делова Босне, називају Бошњацима. Презимена која су преци овог рода такође носили неко време, Јовановић и Миловановић, свакако су такође била формирана по именима предака и нису могла својим постојањем надживети једну генерацију.(1:758; 2:1-2; 10:806; 11:161)

Из Осата су преци Велимировића и Радосављевића дошли у Лелић пред Кочину крајину. Кочином крајином се називало учешће српских добровољаца под командом Коче Анђелковића, на аустријској страни у рату са Турском (1788. – 1791. године). Због тога се, после пропасти ове акције велики број Срба иселио из Србије на територију Хабсбуршке монархије, преко Саве и Дунава. Ово је проредило српско становништво нарочито у појединим севернијим крајевима централне Србије, тако да је, у неким областима мање, а у другим више, после ових миграција досељен нов талас српских досељеника из нешто јужнијих крајева. Ипак, преци Велимировића и Радосављевића успели су се тада одржати на својим огњиштима. Уколико је тачан податак на надгробној плочи Антонија Јовановића, да је он рођен у Лелићу 1785. године, још прецизније би се могло датирати досељавање овог рода, на период непосредно пре те године. Са овим се временом поклапа доба у коме су живели најстарији по имену познати преци рода Бошњака, Јован и Милован, који су, дакле, били уједно и најстарији у Лелић досељени преци Велимировића и Радосављевића.(1:487,491-492; 12:106; 13:936)

Презиме Бошњак се јавља на широком српском етничком простору. Међутим, носиоци овог презимена у различитим местима често нису ни у каквим међусобним родбинским односима. Те породице носе исто презиме само због тога што су им преци пореклом из Босне, о чему је већ опширније расправљано. Бошњака, Бошњаковића и Бошњаковаца, на пример, има у већем броју села ваљевске Колубаре и Подгорине (у Бујачићу, Голупцу, Кључу, Лесковицама, Лозници, Пријездићима, Осечини и Горњем Мушићу), али они нису род са Бошњацима у Лелићу.(1:589,628,719,768,771,814,883,999)

Међутим, презиме Бошњак носе и неке православне српске породице по Босни, које славе чак 6 различитих слава. Оне свакако нису у међусобном сродству. Највероватније је ово презиме код већине породица у самој Босни мотивисано тиме, што су преци били одатле негде исељени, у том новом месту боравка добили презиме по Босни, и касније се вратили назад. Сличан је пример са Бошњаковићима, који су из Херцеговине пресељени у Сарајевско Поље у Босни. Њихов даљи предак боравио је раније у Босни, па су га због тога други Херцеговци прозвали Бошњаком. У самом Осату нема породица са презименом Бошњак. Веома је мала вероватноћа да су преци Велимировића и Радосављевића били међу овим, босанским, Бошњацима и да су са тим презименом дошли у Лелић.(11:55; 14:230)

У Осат су се преци овог рода доселили са запада, тачније из западне Босне. Под западном Босном би се на овом месту могао, грубо речено, подразумевати крај почевши од река Босне, Лашве и горњег Врбаса ка западу. До данас није остало упамћено када су тачно дошли преци Бошњака из своје најстарије познате постојбине у Осат, нити како су се тамо презивали.(1:758)

Дакле, из западне Босне досељени су преци рода Бошњака у Осат, област око Сребренице у Подрињу. Није познато колико дуго је овај род у Осату боравио, али се зна, да је пред Кочину крајину (која је била 1789. – 1791. године), прешао Дрину и населио се у ваљевском Лелићу. По свом пореклу из Босне, у Лелићу је овај род прозван Бошњацима. По њима је име Бошњаци добио и један део села Лелића. Први досељеници су били Јован и Милован Бошњак, највероватније рођена браћа. Од Јовановог сина Велимира развили су се Велимировићи, а од Миловановог сина Радосава Радосављевићи. Један од припадника овог рода, Антоније Јовановић (1785. – 1844. године), био је мајор и кнез ваљевске нахије. Од ових Велимировића је био чувени владика Николај Велимировић. Преци владике Николаја по мушкој линији, гледано од старијих ка млађим, су следећи: Јован Бошњак – Велимир – Јован (?) Велимировић – Алекса Велимировић – Драгомир – владика Николај Велимировић.



www.czipm.org

Свети Николај Жички У служби Богу и роду


 

Рођење и рано детињство

Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владичино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих – Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.

Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија – Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.
Мали Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна супруга Катарина – потоња монахиња Екатарина. Она је први учитељ и васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми – “Молитва роба у тамници”.



Основна школа и гимназија

Када је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5 километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелијама.
Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију. Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала је само шест разреда.
После завршене Гимназије настала је дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира, Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.

Упис у Богословију
Трагајући даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у први разред.
Његови другови су углавном били уписани у богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола је завршио шест разреда и веш био прилично оформљена млада личност – млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је своје професоре и другове разумевањем најзамршенијих проблема из области науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео се увелико користити богословском и философском литературом у савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дела светских класика. До краја школовања прочитао је дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја,Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа… Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији. Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да би га индијски дух склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”, “Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.
После завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићи недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва. Поред писања и сарадње у „Хришћанском веснику“, писао је и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељевања у Драчићу постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.


Два доктората 

Непосредно после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.
У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се да је он већ тада постао углађени и лепо одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Немачке. Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.
Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијом и везама проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши философки факултет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.
У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред гимназије у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је световне предмете и језике.


Монашење

Тек што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболео. Боловао је дуго и тешко. У болници се заветује, да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народу. И чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак Београда, и ту 20.децембра 1909.г. прима монашки чин, додавши своме световном имену само једно слово “ј”. Добио је монашко име – Николај.
Одмах после монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се “оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград, Николај се упише на Академију као свршени београдски богослов не помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и остао потпуно непознат међу студентима све до свог првог учешћа у дискусији на једној од бројних књижевно – духовних вечери које су редовно одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита, који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту за путовање по целој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку православну словенску руску душу.
Из Петрограда, Николај се враћа у Београдску богословију. Међутим, школска учионица била је претесна за њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација. Брзо је постао познат широм свих српских земаља.
Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом прослављеног проповедника. Дочекала га је препуна црква и порта свега онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је почео речима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда”. Поздравqен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором” као над Јеванђељем Христовим, заклети на верност и истрајност. У Сарајеву се Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. То је било време аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај обрнувши читаву ствар изговорио речи које су ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну. Следеће године нису му дозволиле да посети Загреб о прослави годишњице Његоша.



Мисија у Енглеској и Америци

Наступило је време када су малена Србија и Велики српски народ кренули ка Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима 1912-1914.године, Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. Почетком 1915.године, председник српске владе Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. “Па шта да им кажем?” – тражио је Николај инструкције од Пашића. “Кашће ти се само” – после дужег ћутања одговорио је ћутљиви Пашић. Имао је пуно поверење у Николаја, који је већ био стекао славу великог беседника и богослова, широм целог православног и хришћанског света.
Пуне четири године, од априла 1915. до априла 1919.године Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. придобио је за српску ствар знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатолочког, протестантског и унијатског. Велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српском и савезничким армијама у ослобађању Србије. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је “отац Николај био трећа армија” за српску ствар. Нека од својих предавања и беседа из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”, “Србија у светлости и мраку”, “Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”.


Владика Жички и Охридски

По завршетку рата, док је био у Енглеској, изабран је 25.марта 1919.године за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. премештен на древну Охридску епископију. Тих година, била је жива дипломатска активност и цркве и државе, па је Епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Тек као епископ Охридски и Жички, Владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност. Иако под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, оснива Православну народну хришћанску заједницу или Богомољачки покрет којим је руководио између два рата. Из тог покрета се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире. Под његовим благотворним утицајем почиње у српском народу велико духовно буђење а у црквеном животу огромно прегалаштво.


Значајно је поменути да су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили огроман утицај на Николаја. Он се сав окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности. Увидео је да су Свети оци, све оне духовне проблеме који су њега мучили и којима је он тражио одгонетку на западним универзитетима, решили пре много векова. У овом охридском периоду настају његова сјајна дела: “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије” и “Охридски пролог” – та чудесна и јединствена књига у целом православном и хришћанском свету.
По жељи Архијерејског сабора и православног народна Шумадије, Николај је 1934.године враћен на трон Жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче и она је убрзо заблистала старим Немањићским сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско-кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора.
У време конкордатске борбе 1936.године Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свога народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету Конкордат је пао. Такође, у драматичним мартовским догађајима 1941. године, Владика Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић – Мачек. Немци му то никада нису могли заборавити и опростити.



На голготском путу

Почетком 1941.године ратни пожар се увелико ширио Европом. Црни облаци су кренули ка југу и почели се надносити над Србијом. Команданту јужног фронта, генералу Александар фон Леру, Хитлер је лично издао наређење: “Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира”. Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941.године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Био је то његов растанак са Жичом. Под јаком немачком стражом Владика је у Љубостињи остао све до 3. децембра 1942.године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем, потоњим епископом Жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева. После неколико месеци, крајем маја 1943.године, Немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила.
Своје тамничке дане, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом. У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави” и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог писма Новог завета.
Пред крај рата, 15. септембра 1944.године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од немачке солдатеске и који су прошли пакао логора Дахау. Ослобођени су 8. маја 1945.године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе а затим се Патријарх вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није желео да се врати у своју вољену Србију у којој је насилно дошао на власт безбожнички и богоборачки комунистички режим. Сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” – често је говорио.
Преко Енглеске стигао је у Америку. Тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог времена потичу његова дела: “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван” и његово последње недовршено дело “Једини Човекољубац”. Заједно са протом Алексом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој објављује бисере православне хришћанске духовности. Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештеницима и народу. Све што је имао, све је поклонио своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду везани за своју цркву и своје обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.



Први после Светог Саве

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18. марта 1956.г. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.
Велики страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свога народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, најгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац. Епископ Лаврентије је сабрао његова дела и издао у петнаест великих томова са преко 12.000 страница, почасни доктор Глазговског и Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Нема сумње он је први после Светог Саве.



Лелић – ново српско светилиште

Зато пренос његових светих моштију у Србију, може се само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе два највећа Србина – Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика Николај повратком из Америке. Нека би дао Бог да њихов загрљај под куполама храма на Врачару и у манастиру Жичи буде загрљај праштања и измирења свих Срба широм целога света. Нека његова задужбина у Лелићу, где ће почивати његове свете мошти, постане ново српско светилиште – нови Острог и нека се широм српских земаља испуни Владичина молитва, завет и аманет свим Србима: Да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ и УМНОЖИ.
На празник светих равноапостолних Кирила и Методија, 24. маја 2003, Свети Владика Николај је свечано прослављен и његово име је унесено у дипртихе Светих.
Молитвама Светог Владике нашег Николаја, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас – АМИН.

Јеванђеље о праштању - Владика Николај Велимировић

Кад је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечијем роду. То је наука о опраштању. Оче опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. На против, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним који се крсте светим Крстом Христовим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још поврх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!
Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслуженим мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунxијама. Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, нити судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунxије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити.
С речи о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака.
Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?
Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не; опраштање чини главни садржај свих ових назвања.
Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот био би савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.
Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.
О, кад бисмо ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприлич них покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божијег милосрђа и Божијег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је у Богу, осим једнога Господа Исуса, превечнога Сина Божијега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута?
На ово је Господ одговорио знаментиом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио, да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара — до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу.
Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и онакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.