петак, 17. фебруар 2012.

ПОРЕКЛО ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА




Лелић је место у западној Србији, југозападно од Ваљева. Раније се Лелић звао Лелићи. У близини овог места налази се манастир Ћелије. Лелић је, измећу осталог, значајан по томе што је био родно место једног од српских великана, владике Николаја Велимировића.

Владика Николај, коме је световно име било Никола, рођен је 23. децембра по старом календару 1880. године (5. јануара 1881. године по новом календару), од оца Драгомира и мајке Катарине. Крсна слава његове породице, Велимировића, је св. Никола, 19. децембра (6. децембра по старом календару). У Лелићу су Велимировића, према подацима забележеним на прелазу из 19. у 20. век, биле 4 куће. Ова породица живи у махали (делу села, засеоку) која се назива Бошњаци. Поред њих, у Бошњацима су тада живеле следеће породице: Радосављевићи (8 кућа), Бојанићи (3 куће), Крстићи (9 кућа) и Ћосићи (1 кућа). Заселак Бошњаци налази се ’’у врху потока и то с обе стране његове под узвишицом Грабовцем’’.(1:755; 2:1-2)

Породица Радосављевић у Бошњацима је сродна Велимировићима, док остале наведене породице нису ни у кавом сродству са њима. Велимировићи и Радосављевићи имају заједничко старо презиме Бошњаци. По њима је и добила име махала Бошњаци у Лелићу. Радосављевићи, као и њихови сродници Велимировићи, славе св. Николу. Забележена је и традиција, да су лелићки Симићи од овог рода. Собзиром да о Симићима као посебној породици немамо потврде с краја 19. века, вероватно се ради о неком огранку Велимировића или Радосављевића, који је касније прихватио презиме Симић по неком новијем претку. Предање које је у новије време забележено, да су лелићки Велимировићи у сродству са Велимировићима у селу Јабучју, који су обновили манастир Боговађу, у потпуности је неутемељено. Наиме, некадашњи Велимировићи, а данашњи Весићи, чији су преци обновили овај манастир и од којих су неки били калуђери у њему, не живе у Јабучју, него у тамнавском Љубинићу. Они, за разлику од својих лелићких презимењака славе св. Јована и сасвим су другачијег порекла.(1:757-758; 2:1-2; 3:523,525-526)

Према предању, Велимировићи су се развили од Велимира, а Радосављевићи од Радосава, Велимировог рођеног брата. Међутим, као што ћемо даље видети, Радосављевићи и Велимировићи, иако су у сродству, не потичу од рођене браће. Родоначелници ове две породице се, према истом предању, доводе у родбинску везу са кнезом Антонијем Јовановићем. Они су са њим заиста сродни, као што ћемо даље видети, али нису, као што се то тврди у једној варијанти породичног предања, Антонијеви синови. Тврђење да је Велимиров брат био и Сима, родоначелник данашњих Симића, из већ наведених разлога, није веродостојно.(2:1-2)

Попис из 1863. године нам доноси значајне податке о Велимировићима и њиховим сродницима. Овај попис затиче све лелићке Велимировиће у једном домћинству, тачније задрузи од 15 чланова. На челу те задруге је стајао Алекса Велимировић, стар 40 година. Са њим су живели: његова супруга Босиљка (стара 45 година), синови Драгић (стар 13 година? – нечитко), Драгомир (4 године), ћерке Степанија (14 година), Јана (12 г.) и Стајка (7 г.), Алексин брат Станко (30 г.), Станкова супруга Ружица (26 г.), њихова деца Рафаило (1 г.) и Павлија (4 г.), Алексин брат Андрија (30 г.), Андријина жена Јана (25 г.), њихови синови Љубомир (4 г.) и Милорад (1 г.), као и Алексин брат Игњат (20 г.).(4:527)

Од непокретности је ова задруга поседовала 1863. године кућу са плацем, воћем и њивама укупне површине 16 1/2 плугова, затим виноградом од 1 мотике и 1/2 воденице. Укупна вредност њиховог имања износила је, према тадашњим мерилима, 80 дуката цесарских. Месечни приходи Велимировића износили су 10 талира.(4:527)

Поред осталог, из овог пописа можемо видети да је отац владике Николаја, Драгомир, био рођен око 1859. године, као и то, да су му се родитељи звали Алекса Велимировић и Босиљка.(4:527)

Према подацима из истог пописа, у Лелићу су 1863. године живела два домаћинства (задруге) Велимировићима сродних Радосављевића. На челу једног од њих стајао је Мирко Радосављевић, земљеделац, стар 33 године. Његово домаћинство је бројало укупно 16 чланова. Домаћин друге куће лелићких Радосављевића био је Никола Радосављевић, стар 50 година. Ово домаћинство је имало 17 чланова.(4:523-524)

Од овог рода посебно се истакао Антоније Јовановић, који је био кнез Ваљевске нахије 1827. године, а касније начелник Среза подгорског. Он се помиње у путопису Јоакима Вујића по Србији. Када је Јоаким путовао од манастира Пустиње до манастира Ћелије, навратио је у Лелић и разговарао са кнезом Антонијем. У харачким тефтерима Лелића из 1831. и 1832./33. године забележен је Антоније Јовановић као капетан. Године 1834. у једном документу Анта Јовановић се такође наводи као ’’подгорски капетан’’. Касније је добио и чин мајора. На његовој надгробној плочи у манастиру Ћелије, забележено је да је Антоније рођен 1785. године у Лелићу, а умро 26. фебруара 1844. године у истом месту.(1:758; 5:333; 6:171; 7:58)

Поменути харачки тефтери из 1831. и 1832./33. године бележе у кући, на чијем је челу био капетан Антоније Јовановић, следеће мушке чланове домаћинства: његове синове Василија, Андрију и Милована, синовце Јована, Ранка и Гаврила, као и унуке Алексу, Бранка (рођеног око 1826. године), Маринка (рођеног око 1828. године) и Станка (рођеног 1831. године). Антонијев унук Алекса је идентичан са Алексом Велимировићем, домаћином из пописа 1863. године, а Станко са Алексиним братом из истог пописа.(6:171; 7:58)

Претке Радосављевића такође налазимо у тефтерима из 1831. и 1832./33. године. Тада је њихов родоначелник, Радосав Миловановић, био на челу једног од лелићких домаћинстава. Поред Радосава, по коме је ова породица добила презиме, у том домаћинству су живели његови синови Марко, Јован, Никола, Димитрије, Мирко и Петроније и унук Милош. Радосављеви синови Никола и Мирко су идентични са домаћинима кућа Радосављевића из пописа 1863. године.(6:171; 7:58)

Подаци из наведених тефтера и пописа нам омогућују да, већим делом, реконструишемо породично стабло овог рода, почевши од предака који су се доселили у Лелић, па све до владике Николаја. Најстарији по имену познати преци овог рода, били су Јован (по коме је кнез Антоније добио презиме), и Милован, отац Радосава, родоначелника Радосављевића. Они су били блиски сродници по мушкој линији, највероватније рођена браћа. Јован је, поред Антонија, имао још једног сина. Собзиром да, упоређивањем тефтера и пописа, можемо видети да су половином 19. века синови тог другог Јовановог сина носили презиме Велимировић, може се поуздано рећи да се он звао Велимир. Дакле, рођени брат (вероватно старији) кнеза Антонија је био родоначелник породице Велимировић.(4:527; 6:171; 7:58)

Велимир, који је умро пре писања тефтера 1831. године, имао је синове Јована, Ранка и Гаврила, као и унуке Алексу, Бранка, Маринка и Станка. Данас се неможе са сигурношћу рећи, који од Велимирових синова је био отац ког његовог унука. Најстарији Велимиров унук, Алекса Велимировић, деда владике Николаја би најпре могао бити син Јована, најстаријег Велимировог сина, али такав закључак за сада може остати само на нивоу претпоставке. Није познато шта се десило са потомством кнеза Антонија Јовановића по мушкој линији, тачније потомцима његових синова Василија, Андрије и Милована. Највероватније су се иселили из Лелића. Међу припадницима овог рода у првој половини и средином 19. века не наилазимо ни на каквог Симу, по коме је, евентуално могло доћи презиме Симићима, о којима је било речи.(2:1-2; 4:527; 6:171; 7:58)

То што су Велимировићи и Радосављевићи заменили старије презиме Бошњак својим данашњим презименима, која носе по, релативно новијим прецима, Велимиру и Радосаву, није ништа необично. Штавише, већина породица у Србији носи презиме по неком од својих предака из 19. века. Узрок овој појави лежи у чињеници да су се презимена у Србији раније мењала из генерације у генерацију, тако да је већина становништва носила презиме по имену оца или очевом занимању (по мајци би се презивали само ако је остала удовица са малом децом). Јављала су се, али ређе, и презимена формирана према месту порекла породице. Стара, родовска, презимена су била махом у мањини. Године 1851. кнез Александар Карађорђевић је по први пут донео уредбу о непроменљивости презимена, чиме је у већој мери заустављен процес мењања презимена.(8:663-666; 9:290-291,298-299)

Ни презиме Бошњак, свакако није од велике старине код овог рода. Наиме, ова породица је то презиме, без сумње, добила по области из које води порекло – по Босни. Поуздано се зна да су преци Бошњака у Лелић досељени из Босне, тачније из Осата. Предео Осат се налази на крајњем истоку Босне, на Дрини, тачније, на месту где Дрина прави своју велику окуку, окружујући Осат. Највеће место у Осату је Сребреница. И другде по западној Србији, као на пример у Јадру, становнике Сребренице и њене околине, као и житеље других делова Босне, називају Бошњацима. Презимена која су преци овог рода такође носили неко време, Јовановић и Миловановић, свакако су такође била формирана по именима предака и нису могла својим постојањем надживети једну генерацију.(1:758; 2:1-2; 10:806; 11:161)

Из Осата су преци Велимировића и Радосављевића дошли у Лелић пред Кочину крајину. Кочином крајином се називало учешће српских добровољаца под командом Коче Анђелковића, на аустријској страни у рату са Турском (1788. – 1791. године). Због тога се, после пропасти ове акције велики број Срба иселио из Србије на територију Хабсбуршке монархије, преко Саве и Дунава. Ово је проредило српско становништво нарочито у појединим севернијим крајевима централне Србије, тако да је, у неким областима мање, а у другим више, после ових миграција досељен нов талас српских досељеника из нешто јужнијих крајева. Ипак, преци Велимировића и Радосављевића успели су се тада одржати на својим огњиштима. Уколико је тачан податак на надгробној плочи Антонија Јовановића, да је он рођен у Лелићу 1785. године, још прецизније би се могло датирати досељавање овог рода, на период непосредно пре те године. Са овим се временом поклапа доба у коме су живели најстарији по имену познати преци рода Бошњака, Јован и Милован, који су, дакле, били уједно и најстарији у Лелић досељени преци Велимировића и Радосављевића.(1:487,491-492; 12:106; 13:936)

Презиме Бошњак се јавља на широком српском етничком простору. Међутим, носиоци овог презимена у различитим местима често нису ни у каквим међусобним родбинским односима. Те породице носе исто презиме само због тога што су им преци пореклом из Босне, о чему је већ опширније расправљано. Бошњака, Бошњаковића и Бошњаковаца, на пример, има у већем броју села ваљевске Колубаре и Подгорине (у Бујачићу, Голупцу, Кључу, Лесковицама, Лозници, Пријездићима, Осечини и Горњем Мушићу), али они нису род са Бошњацима у Лелићу.(1:589,628,719,768,771,814,883,999)

Међутим, презиме Бошњак носе и неке православне српске породице по Босни, које славе чак 6 различитих слава. Оне свакако нису у међусобном сродству. Највероватније је ово презиме код већине породица у самој Босни мотивисано тиме, што су преци били одатле негде исељени, у том новом месту боравка добили презиме по Босни, и касније се вратили назад. Сличан је пример са Бошњаковићима, који су из Херцеговине пресељени у Сарајевско Поље у Босни. Њихов даљи предак боравио је раније у Босни, па су га због тога други Херцеговци прозвали Бошњаком. У самом Осату нема породица са презименом Бошњак. Веома је мала вероватноћа да су преци Велимировића и Радосављевића били међу овим, босанским, Бошњацима и да су са тим презименом дошли у Лелић.(11:55; 14:230)

У Осат су се преци овог рода доселили са запада, тачније из западне Босне. Под западном Босном би се на овом месту могао, грубо речено, подразумевати крај почевши од река Босне, Лашве и горњег Врбаса ка западу. До данас није остало упамћено када су тачно дошли преци Бошњака из своје најстарије познате постојбине у Осат, нити како су се тамо презивали.(1:758)

Дакле, из западне Босне досељени су преци рода Бошњака у Осат, област око Сребренице у Подрињу. Није познато колико дуго је овај род у Осату боравио, али се зна, да је пред Кочину крајину (која је била 1789. – 1791. године), прешао Дрину и населио се у ваљевском Лелићу. По свом пореклу из Босне, у Лелићу је овај род прозван Бошњацима. По њима је име Бошњаци добио и један део села Лелића. Први досељеници су били Јован и Милован Бошњак, највероватније рођена браћа. Од Јовановог сина Велимира развили су се Велимировићи, а од Миловановог сина Радосава Радосављевићи. Један од припадника овог рода, Антоније Јовановић (1785. – 1844. године), био је мајор и кнез ваљевске нахије. Од ових Велимировића је био чувени владика Николај Велимировић. Преци владике Николаја по мушкој линији, гледано од старијих ка млађим, су следећи: Јован Бошњак – Велимир – Јован (?) Велимировић – Алекса Велимировић – Драгомир – владика Николај Велимировић.



www.czipm.org