четвртак, 01. март 2012.

А шта да им кажем?



Свештеник Г. Макхел седео је тог дана у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајена. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља:
На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао дечје игралиште.
Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац деце за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се.
Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу деце: “Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну?”
“Знам да бих то требало да учиним”, одговорио је, “али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим.”
Остао сам без речи. Одједном ми више није сметала јурњава деце. На њихово понашање почео сам да гледам из сасвим другог угла. Схватио сам тога човека и упитао се: Шта бих ја учинио да сам на његовом месту?

… а ти ко си што другога осуђујеш? (Посланица Јаковљева 4:12)