1. ПРИЧА О ПОКАЈАНОМ РАЗБОЈНИКУ
НА КРСТУ
Када божанска породица бежаше испред мача Иродова за Мисир, искочише разбојници на друм с намером да штогод упљачкају. Праведни Јосиф вођаше једно магаре, на коме беше нешто ствари, и на коме Пресвета Богородица са Сином својим на грудима овда-онда јахаше. Разбојници ухватише магаре, да одведу. У томе приђе један од разбојника Богоматери да види, шта то она држи на грудима. Видевши Дете Христа, разбојник се задиви необичној красоти Његовој, па у дивљењу рече: „Кад би Бог узео на себе тело човечје, не би био лепши од овог детета!" И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дева рече му: „Знај, да ће те ово Дете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао". После тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет с десне стране Крста Христовога. Његово је име Диомаз, док је име онога разбојника с леве стране Гестас. Гледајући у Христа Господа невино распетог, Дисмаз се покаја за сва зла живота свога, па докле Гестас хуљаше на Господа, Дисмаз га брањаше говорећи: он никаква зла није учинио. Дисмаз је дакле, онај благоразумни разбојник, коме Господ рече: данас ћеш бити са мном у Рају (Лк. 23, 41-43). И тако Господ дарова Рај ономе, који Њега у детињству поштеди.
Охридски пролог - расуђивање за 26. децембар
2. ПРИЧА О ДОЛАСКУ ГОСПОДА У МИСИР,
О ПАДАЊУ И РАЗБИЈАЊУ ИДОЛА[/size]
Оба велика пророка, Исаија и Јеремија, прорекли су, да ће Господ доћи у Мисир, и да ће се од присуства Његова потрести храмови идолски и идоли разорити. Исаија је писао: гле Господ ће доћи у Мисир и затршће се идоли Мисирски од лица Његова (Иса. 19, 1; Јер. 43, 12). Када божански бегунци стигоше у град Ермопољ (Каиро), и тамо се приближише неком храму идолском, наједанпут сви идоли у том храму падоше и разбише се. О томе пише и св. Паладије (у Лавсаику): „Видесмо", вели, „тамо храм идолски, у коме од приласка Спаситељева падоше сви истукани (идоли) на земљу." У некоме месту, званом Сирен, беше 365 идола. Када пресвета Дева ступи у тај храм с божанским Младенцем на рукама, сви ти идоли попадаше и разбише се. Исто тако попадаше идоли свуда по целом Мисиру. Св. пророк Јеремија бавећи се у старости својој у Мисиру, прорекао је жречевима мисирским, да ће сви идоли попадати и сви рукотворени ликови сокрушити се у оно време када у Мисир дође Дева Мајка с Младенцем, рођеним у јаслама. Ово пророчанство запамтили су жречеви добро, и сходно њему изображавали су на храмовима својим Деву како почива на постељи, и до ње у јаслима Младенца њеног, у пелене повијеног. И клања.ти су се томе изображењу. Цар Птоломеј питао је жречеве, шта означава то изображење, а они су му одговарали, да је то испуњење те таше. И та је тајна ваистину се и испунила и не само Мисиру него и васцелом свету објавила.
Охридски пролог - расуђивање за 27. децембар
3. ПРИЧА О ДРВЕТУ И О ИЗВОРУ ЖИВЕ ВОДЕ У МИСИРУ [/size]
Када се Пресвета Дева с божанским Младенцем својим и с Јосифом праведним приближише граду Ермопољу, угледаше једно дрво пред капијом града. Далеки путници беху заморени од пута и приђоше томе дрвету, да мало почину, мада дрво беше врло високо и немаше удобна хлада. То дрво називаху Мисирци „Персеа" и клањаху му се као Богу, јер вероваху да се неко божанство крије у том дрвету. У ствари, у том дрвету становаше неки зли дух. Па како се божанска породица приближи дрвету томе, затресе се дрво веома, и зли дух устрашен од приближења Младенца Христа -побеже. Тада се дрво сави врхом својим к земљи и поклони се Создатељу своме као неки словесни створ. Тако савијено дрво даваше велику сенку у којој починуше заморени путници. Од тога дана то дрво доби од Христа Господа чудотворну целебну моћ, да исцељује сваку болест на људима. Потом одоше свештени путници у село Матареу. Близу села угледаше једно дрво смоково, и док Јосиф оде у село неким послом, Пресвета Дева склони се с Господом под то дрво. И о чуда, дрво се приклони к земљи круном својом, да направи сенку путницима, а доњим делом раступи се тако, да Мајка с Дететом могаше ући у њ и починути. И што је још најчудније: близу те смокве отвори се наједном живи извор воде. Ту у близини Јосиф нађе неку колибу, где се сместише. И ту живљаху, и воду са оног чудесног извора пијаху. То је једини извор живе воде, који се налази у Мисиру. (Јер сва друга вода у Мисиру долази од реке Нила, који се грана у безбројне канале). И тако слично изазива слично. Господ Исус, бесмртни и небесни извор живе воде, изазвао је присуством Својим извор живе воде из земље.
Охридски пролог - расуђивање за 28. децембар
4. О ЗВЕЗДАРИМА КОЈИ СЕ ПОКЛОНИШЕ
ГОСПОДУ ИСУСУ РОЂЕНОМ У ВИТЛЕЈЕМУ[/size]
Господу Исусу рођеном у Витлејему најпре се поклонише пастири и мудраци (звездари) с Истока, дакле, најпростији и најмудрији овога света. И дан-данас најискреније се клањају Господу Исусу, Богу и Спасу, најпростији и најмудрији овога света. Покварена простота и полуучена мудрост вазда су били непријатељи Христова Божанства и Његовог Јеванђеља. Но ко су били ови мудраци с Истока? Ово питање је нарочито проучавао св. Димитрије Ростовски. Он тврди, да су они били цареви неких мањих области или појединих градова у Персији, Арабији и Мисиру. У исто време били су они велики учењаци у звездарству (астрономији). Њима се јавила она чудесна звезда, која је наговештавала рођење Новога Цара. По св. Димитрију та се звезда њима јавила на девет месеци пре рођења Господа Исуса, тј. у време зачећа Пресвете Богородице. То време од девет месеци они су провели у проучавању те звезде, у припремању за пут и у путовању. Стигли су у Витлејем ускоро по рођењу Спаситеља света. Један од њих звао се Мелхиор. Он је био стар, сед, са дугом белом косом и брадом. Он принесе Господу на дар злато. Други се звао Гаспар; лица црвена, млад и без браде. Он принесе Господу на дар ливан. Трећи се звао Валтазар, лицем црн и врло брадат. Он принесе Господу на дар измирну. Њихова тела по смрти пренета су у Цариград, из Цариграда у Милано, а из Милана у Келн. Могло би се још додати, да су ова тројица мудраца били представници три главне расе људске, које су произашле од Нојевих синова: Сима, Хама и Јафета. Персијанац је представљао Јафетите, Арабљанин Семите а Мисирац Хамите. Тако да се може рећи: кроз њих тројицу цео род људски поклонио се ваплоћеном Господу и Богу нашему.
Охридски пролог - расуђивање за 25. децембар
____________________
5. ОНАЈ КО ОБРАТИ ГРЕШНИКА С КРИВОГА ПУТА ЊЕГОВА
СПАШЋЕ ДУШУ ОД СМРТИ И ПОКРИТИ МНОШТВО ГРИЈЕХА
(прича о Св. апостолу Јовану)[/size]
Онај ко обрати грешника с кривога пута његова спашће душу од смрти и покрити мноштво гријеха; тако пише апостол Јаков (5, 20). Апостоли Христови нису само овако говорили, него су и делом ово потврђивали. За св. Јована апостола прича св. Климент Александријски, како у неком месту у Малој Азији беше крстио једног незнабожачког младића, и поверио га бризи месног епископа, а он отишао даље на проповед јеванђеља. У одсуству св. Јована онај се младић поквари и почне се опијати, и красти, а најзад ступи у неку разбојничку дружину, која је из шуме нападала људе и харала. После извесног времена врати се св. Јован у то место, и чу од епископа, шта се догодило са оним младићем. Тада св. Јован, не часећи часа, потражи коња и спроводника и одјури ка оној шуми, где се разбојничка дружина нахођаше. Тражећи по шуми светитељ нађе хајдуке и изађе пред старешину хајдучког. А онај младић чим га угледа и позна, нададе се у бегство. Старац Јован појури за њим, те и поред старости своје сустиже га. Видећи да је сустигнут младић паде пред ноге апостола, и од стида не смеде му у очи погледати. Јован га загрли и поче љубити, као пастир кад нађе изгубљену овцу. И поврати га Јован у град, и утврди поново у вери и добродетељном животу. И угодивши Богу упокоји се младић тај у своје време.
"Охридски пролог"
расуђивање за 26. септембар
6. О ДВОРУ НА НЕБЕСИМА
(прича о Св. апостолу Томи)[/size]
Здање од Бога имамо, кућу нерукотворену, вечну на небесима, говори видовити апостол Павле (II Кор. 5, 1). Сви наши трудови по Богу на земљи имају ту сврху, да заслужимо по сили нашој ту нерукотворену вечну кућу на небу. Неки цар Индијски Гундафор намисли зидати себи предиван двор, каквога нема на земљи. Када његов изасланик Аван тражаше мајстора вештога да сазида цару такав двор, срете по Промислу Божјем, апостола Тому, који му рече, да је он мајстор, и да нико цару не може саградити оно што жели осим њега. Прими, дакле, Тома много злата од цара на зидање тога двора. Но чим изађе од цара, он све злато раздаде сиромасима. После две године посла цар слуге да питају Тому, да ли је двор готов. Јер двор требаше да се зида негде далеко од престонице. Одговори Тома: све је готово осим крова. И потражи још новаца од цара, и цар му даде. А Тома опет раздаде све сиромасима па хођаше по царевини својим послом, т.ј. проповедаше Јеванђеље. Сазнаде цар, да Тома није ни почео двор зидати, ухвати га и баци у тамницу. Те ноћи умре брат царев, и цар паде у велику жалост. Ангел узе душу умрлога и проведе је по Рају, и показа му један предиван двор, какав ни ум људски не може замислити. Пожели душа умрлога да уђе у тај двор, али му ангел рече, да не може, јер је то двор његовог брата што му сазида апостол Тома милостињом његовом. И врати ангел душу опет у тело. Када брат дође себи рече цару: „закуни ми се да ћеш дати што ти иштем." И цар се закле. Тада брат рече: „дај ми двор твој који имаш на небесима". Зачуди се цар, и посумња да може бити двор на небесима. Но када му брат све потанко описа, поверова цар, и одмах изведе Тому из тамнице, и кад чу из уста апостолових речи спасења и живота вечног, крсти се цар и брат његов. И потруди се цар новим милосрдним делима, те и он сазида за себе двор предиван на небесима.
Охридски пролог - расуђивање за 6. октобар
7. СТОСТРУКО ВРАЋА БОГ ЗАЈАМ,
КОЈИ СЕ ЊЕМУ ПОЗАЈМИ КРОЗ СИРОМАХЕ[/size]
Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку с мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када с муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском." „А где је Бог хришћански?" упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови." Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ће то њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава." Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли. како је добар Бог хришћански?" рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.
Охридски пролог - расуђивање за 7. децембар
8. ПРИЧА О СИРОМАШНОМ КУЈУНЏИЈИ[/size]
Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст, па позва младог и искусног златара, даде му много злато на меру и поручи му, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје, разгоре се срцем према Богу, па се реши, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника. Када крст би готов, патриције измери крст, и нађе, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова, подозревајући га, да је утајио нешто од његовог злата, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна, он му онда исповеди своје дело. „Приложих, рече, и ја од мога злата, као она удовица две лепте, да бих примио с тобом награду од Христа." Чувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања".
"Охридски пролог"
расуђивање за 14. септембар
9. ПРИЧА О СВЕТОМ ПЕТРУ МИЛОСТИВОМ[/size]
Кад човек јасно осети милост Божју према себи, тргне се као иза тупог и нечувственог сна, и застиди се своје дуговремене слепоће према непрекидној милосрдности Божјој. У време цара Јустинијана главни царски скупљач пореза за Африку беше неки Петар, човек врло богат но врло тврд и немилостив. Једном се просјаци међу собом вајкаху, како ниједан од њих никад не доби милостињу од Петра. Тада се опклади један од просјака, да ће он успети да испроси неку милостињу од Петра. И оде, и дотле неуклоно мољаше тврдицу за милостињу, док га овај у јарости не удари једним хлебом, пошто немаше ништа друго при руци. Радостан он узе хлеб и побеже. Одмах за тим разболе се Петар изненадно и тешко, и имаде овакву визију: виде себе истјазавана од демона у другом свету. На једну страну теразија демони трпаху грехе Петрове, тако да та страна сасвим претеже; док на другој страни стајаху ангели, жалосни што немају ниједног доброг дела у животу Петровом, да ставе на другу, празну страну теразија. Један од ангела рече: ваистину немамо шта да ставимо осим једнога хлеба, којим је прекјуче ударио неког просјака. Тада брзо ставише ангели један хлеб на празну страну теразија, и тај један хлеб претеже другу страну теразија са свима гресима Петровим. - Када се визија сврши, рече Петар сам себи: заиста, ово није привиђење него жива истина, јер видех све грехе своје од младости своје. Па кад ми толико поможе један хлеб, којим се баци за просјаком, колико ли тек могу помоћи многа дела милостиње, учињене од срца и са кротошћу? И од тада Петар се обрати у најмилостивијег човека у своме граду. Све своје имање раздаде сиромасима; па кад сврши са имањем, он и самога себе продаде у ропство за 30 златника, те и ову цену самога себе раздаде бедним као милостињу у име Христово. Зато би прозван Петар Милостиви.
"Охридски пролог"
расуђивање за 22. септембар
10. ПРИЧА О ДВА СУСЕДА КРОЈАЧА[/size]
Ако упитате многе људе, зашто не иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити: немам времена, морам да радим! Погледајте те људе, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад, и сравните их са онима који деле време на рад и на молитву, и брзо ћете се уверити, да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији. Прича се за два суседа кројача, како су били неједнаки и по раду, и по молитви, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно, а овај је оскудевао. Упита овај онога, како то да он има свега, мада ради мање од њега. А онај богомољац одговори, да он сваки дан иде у цркву, и уз пут налази изгубљено злато, па позове и свог суседа самца, да пође с њим на молитву, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно, никакво злато нису они налазили на путу, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове, Бог додаје и умножава све остало, што им је нужно за телесни живот.
"Охридски пролог"
расуђивање за 24. август
11. САМО УСРДНУ МОЛИТВУ СЛУША БОГ
(прича о авви Ксоју)[/size]
Не помаже молитва речима, ако срце не учествује у молитви. Само усрдну молитву слуша Бог. Авва Ксој Тивејски враћао се једанпут са Синајске горе, па сретне монаха који му се пожали како у манастиру много страдају од суше, Рекне му Ксој: зашто се не молите и не просите од Бога? Одговори монах: и молимо се и просимо, но кише нема. На то ће Ксој: очигледно, ви се не молите усрдно. Хоћеш ли да се увериш да је то тако? И рекавши то уздиже старац руке к небу и помоли се. И киша обилата спусти се на земљу. Видевши ово, удивљени монах падне на земљу пред старцем и поклони му се, но старац бојећи се славе људске, хитно побегне од њега. - Просите и даће вам се, рекао је сам Господ. Но залуд су уста пуна молитве, ако је срце празно: Бог не стоји и не слуша на устима него у срцу. Нека се срце испуни молитвом, ма уста и ћутала. Бог ће молитву чути и примити. Јер само усрдну молитву слуша Бог.
"Охридски пролог"
расуђивање за 5. мај
12. О ПОСЛУШНОСТИ
(прича о Светом Симеону Столпнику)[/size]
Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им, да Симеону у њихово име заповеде, да сиђе са стуба. Ако ли он не хтеде да сиђе, значи, да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе, нека га онда оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће, да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону, да сабор светих отаца пустињских заповеда њему, да сиђе са стуба, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „не силази, свети оче, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога".
"Охридски пролог"
расуђивање за 3. септембар
13. О ПОСЛУШНОСТИ СА СМЕРНОШЋУ
(прича о Светом Јовану Дамаскину како продаје котарице)[/size]
Послушност са смерношћу основ је духовног живота, основ спасења, основ и свеколиког устројства Цркве Божје. Велики Јован Дамаскин, велики у свему доброме, оставио је као монах дубок траг у историји Цркве својим изванредним примером послушности и смерности. Његов старац, духовни отац, кушајући га једнога дана, уручи му исплетене котарице и нареди да их носи чак у Дамаск и тамо прода. Одреди старац котарицама врло високу цену мислећи да их Јован по ту цену неће моћи продати, него да ће их морати вратити. Јован је, дакле, требало прво, да иде на далек пут, друго, да иде као бедни монах у град, где је он некада био најмоћнији човек после цара, треће, да тражи за котарице цену смешно високу, и четврто, да ако котарице не прода, бадава учини огроман пут тамо и натраг. Тим начином хтео је старац да искуша и послушност и смерност и стрпљење свога славног ученика. Јован се поклони старцу ћутке, и без икакве примедбе узе котарице и крете на пут. Стигавши у Дамаск, он је стао на пијац и чекао купца. Када је заинтересованим пролазницима рекао цену своје робе, они су му се насмејали и наругали као безумноме. Цео дан је стајао и цео дан је био изложен подсмеху и порузи. Но Бог, који све види, не остави стрпљивога слугу Свога. Неки грађанин прође и загледа се у Јована. И мада Јован беше у бедној раси монашкој, и у лицу од поста исушен и ублеђен, познаде тај грађанин у њему негдашњега великаша и првог министра царског, код кога он беше у служби. Познаде и Јован њега, но и један и други ступише у погодбу као непознати. Иако Јован рече превелику цену котарицама, грађанин купи и плати без речи сећајући се добра, које му некад Дамаскин учини. Као победник врати се Јован свети у манастир ликујући и донесе радост старцу своме.
"Охридски пролог"
расуђивање за 4. децембар
14. О ПОСЛУШНОСТИ ПРЕМА СТАРЦУ
(прича о Светом Јовану Дамаскину)[/size]
Велики су труд улагали светитељи, да сузбију у себи гордост и самочиност, и да се привикну на потпуну послушност и преданост, било својим претпостављеним, док су их имали, било самоме Богу. Манастир Св. Саве Освештаног одликовао се особитом дисциплином, редом и безропотном послушношћу, Када св. Јован Дамаскин ступи у тај манастир, нико од знаменитих духовника не усуди се, да тако прослављеног великаша и писца узме као свога послушника. Тада га игуман предаде једном простом но строгом старцу. Старац нареди Јовану, да ништа не сме чинити без његовог знања и одобрења. Догоди се међутим да умре један калуђер, који у том истом манастиру имаше рођеног брата. Овај брат беше у неисказаној тузи за умрлим братом својим. Ради утехе неутешном брату написа Јован посмртне стихире умрлом, познате песме на опелу, које црква и дан-данас држи. Саставивши их, Јован их поче певати. Када његов старац чу појање, разгневи се веома, и одгна Јована од себе. Чувши за ово Јованово изгнање, братија се нека усудише те одоше старцу и почеше га молити да опрости Јовану и прими га натраг. Но старац оста непоколебљив. Јован горко плакаше и ридаше, што преступи заповест свога старца. Још једном братија молише старца за Јована, да му одреди неку епитимију, па после да му опрости. Тада старац наложи овакву епитимију ученику своме: да све нужнике по свим келијама у целом манастиру рукама својим очисти и опере, ако жели опроштај. Ожалошћена братија саопштише ово Јовану мислећи да ће Јован пре напустити манастир, него што ће ово учинити. Но кад Јован чу поруку старца, обрадова се веома, и с радошћу изврши заповест старчеву. Видећи ово старац расплака се, загрли Јована, и кроз плач рече: „О каквог ја страдалца у Христу родих! О како је овај човек истинити син свете послушности!"
"Охридски пролог"
расуђивање за 16. децембар
15. СВЕТИ АРХАНГЕЛИ МИХАИЛ И ГАВРИЛ
СПАСАВАЈУ ВАСИЛИЈА[/size]
Пречудни путеви Божјег Промисла показали су се у једном изузетном и чудесном догађају у манастиру Дохијару у време блаженог Неофита, синовца св. Јевтимија. Када по смрти Јевтимијевој Неофит отпоче зидати нову и већу цркву св. Николају чудотворцу, нестаде му средстава, и он се поче молити Богу за помоћ. И Бог му поможе на један чудесан начин. Према Дохијарском манастиру лежи полуострво Лонгос или Сика. На том острву имаше Неофит један омањи метох, близу кога налазио се један кип човечји од камена. На том кипу стајало је написано: „ко мене удари у главу, наћиће много злата”. Многи су ударали кип у главу, но нису ништа нашли. Пошље Неофит неким послом манастирског послушника Василија. Овај Василије једног дана стајао пред статуом и чудио се тајанствености онога натписа. У том сунце се роди; и статуа баци своју сенку према западу. Василије узе камен и удари главу сенке, и ту поче копати, и нађе котао пун златних новаца. Одмах отрчи и јави игуману Неофиту. Игуман одреди тројицу чесних монаха, да иду с Василијем на манастирској лађици и донесу злато. Оду, дакле, ови монаси, натоваре злато на лађицу и пођу обратно. Но кад су били на мору, ђаво им утисне у главу мисао, да се дочепају тог злата сами за себе. И она тројица чесних монаха, прелештени ђаволом, вежу Василија конопом, обесе му камен о врат, и баце га у море. Кад је Василије пао на дно мора, на једанпут му се јаве архангели Михаил и Гаврил као два светла младића, узму га, пренесу у Дохијарску цркву и метну у га у закључану цркву пред царске двери. Сутрадан када монаси уђоше у цркву, нађоше Василија везана где лежи пред олтаром. Игуман га испита и сазна чудесан догађај са њим. У том стигоше и она три монаха, који видевши Василија жива беху као громом поражени. Њих игуман достојно казни, а злато узе и доврши цркву, но не посвети је св. Николи него св. архангелима Михаилу и Гаврилу. Ето зашто се стара Јевтимијева црква у Дохијару назива црква св. Николе, а нова пак св. архангела Михаила и Гаврила.
"Охридски пролог"
расуђивање за 10. новембар
16. О ИСПИТИВАЊУ СУДОВА БОЖЈИХ
(прича о монаху и Ангелу Божјем)[/size]
Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти јединога Бога.
Охридски пролог - расуђивање за 21. новембар
17. БОГ ЈЕ СА ПРАВЕДНИМ А НЕ СА СИЛНИМ
(приче о Св. краљу Стефану Дечанском)[/size]
Бог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин, Симонидин син, и млађи брат Стефанов по оцу диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски, да владам над људима са страхом Божјим и правдом, по примеру предака, одустани од свог предузећа, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло, а Бог устроји добро.” Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав, син Драгутинов, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске, умири гнев, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то, да ко отима туђе, губи и своје”. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним а не са силним.”
"Охридски пролог"
расуђивање за 15. новембар
18. О СВЕТИМ КРАЉЕВИМА УРОШУ И МИЛУТИНУ[/size]
Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"
"Охридски пролог"
расуђивање за 30. октобар
19. ДВЕ ПРИЧЕ
ИЗ ЖИТИЈА СВЕТОГ СПИРИДОНА
(о продаји коза и о лоповима)[/size]
Све нам неће ништа помоћи, ако не будемо снисходљиви према слабостима људским и праштали их. Јер како се можемо надати, да Бог нама опрости, ако ми не опраштамо? Једанпут св. Спиридон продаде неком трговцу сто коза по уговореној цени. И рече светитељ купцу да положи новац. Купац знајући да Спиридон сам никад не броји новац, положи новац за 99 коза, а за ону једну утаји. Тада му Спиридон одброја сто коза. Но када трговац са слугама потера козе, једна се од њих врати вречећи. Он је погна, но она се опет врати. И тако се коза непрестано повраћаше натраг у обор не хотећи никако ићи са осталим козама. Тада му рече светитељ тихо на ухо: „Посмотри, синко, животиња ова не чини то узалуд. Да ниси задржао цену њену?" Трговац се застиде и признаде грех свој. И када исплати утајено, коза одмах пође за осталим козама.
Другом приликом уђоше лопови у тор оваца Спиридонових. Па када похваташе онолико брава, колико хтедоше, пођоше да изађу из тора. Али невидљива сила прикова их за земљу, те не могоше никуда маћи. Када свану, дође епископ своме тору па видећи лопове, покара их благо и поучи да се убудуће старају живети од свога труда а не од крађе. Онда узе једног овна и дарова им говорећи: „Примите ово те да ваша мука и свеноћно бденије није узалуд". И отпусти их с миром.
"Охридски пролог"
расуђивање за 12. децембар
20. О КРОТОСТИ И НЕЗЛОБИВОСТИ СВЕТИТЕЉА
(прича о Светом Спиридону)[/size]
Кротост и незлобивост красила је светитеље наше, и она им је давала снаге и разума, да не враћају зло за зло. Када се цар Констанције, син Константинов, разболи у Антиохији, он позва св. Спиридона, да му чита молитву. Св. Спиридон, у пратњи свога ђакона Трифилија, крете се са Кипра и дође у Антиохију пред царски двор. Беше Спиридон одевен у худо одело. На глави имађаше просту плетену капу, у руци штап од палме, а на прсима ношаше обешен неки земљани судић, у коме имаше уља испод Часнога Крста (како то би онда обичај хришћанима у Јерусалиму на себи носити). Тако одевен, а притом изнурен од поста и дуга пута, светитељ ниуколико и ничим не одаваше свој чин и достојанство. Па када он хтеде крочити у двор царев, неко од царских слугу, мислећи да је то обичан просјак, удари га шамаром по једном образу. Кротки и незлобиви светитељ окрете му и други образ. Када с трудом успе да дође до цара, дотаче се руком главе цареве, и цар оздрави.
"Охридски пролог"
расуђивање за 13. јун
