четвртак, 01. март 2012.

ПЛАЧ МОЈ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ


Коју реч да ставим на почетак приче мог плача? Коју мисао од жалосних мојих мисли прву да искажем речима? Свака та мисао је подједнако тешка: свака, када стане пред ум, изгледа најтежа, свака изгледа најболнија за срце, када се забада у њега, када га пробада. Уздаси су се нагомилали у мојим грудима, тискају се у њима, хоће да се ишчупају из њих, али се, предусрећући једни друге, враћају у груди, изазивају у њима чудно колебање. Ако обратим очи ума на моје прохујале дане - видим низ заваравања, низ грехова, низ падова! Ако погледам онај део живота који ме још чека на попришту земаљскогстранствовања - обузима ме језа: њу изазива моја немоћ, којусу ми доказали небројени опити. Ако погледам на своју душу - ничег утешног нема у њој! Сва је она у ранама греха; немагреха у коме она нема удела, нема преступа којим она себеније обележила! Тело моје, јадно тело! Осећам смрад твојетрулежности! Распадљивост не наслеђује нераспадљивост.[1Твој удес је да након смрти будеш у тамници гроба^а наконваскрсења у тамници пакла! Каква судбина очекује моју душу након њеног одвајања од тела? Добро би било да мирни исветли анђео изађе пред њу, да се вине с њом у блажена обиталишта Едема. Но зашто да изађе? Коју врлину, који подвигдостојан житеља неба ће наћи у њој? Не! Пре ће је опколитигомиле мрачних демона, палих анђела, наћи ће у њој сродностса собом, свој пад, своја грешна својства, своју богопротивнувољу - одвешће је, одвући ће је у своје станове, у станове вечне, љуте невоље, станове вечног мрака и уједно огња неугасивога, станове непрекидних, бескрајних мука и уздаха.
Таквим видим себе, и јецам. Час тихо ситне капи суза, сличне капљицама росе, само орошавају зенице мојих очију, час се киша крупних суза слива низ образе на одећу или постељу, час сузе пресахњују - сам болесни плач обузима душу.
Плачем умом, плачем срцем, плачем телом, плачем целим својим бићем; осећам плач и у својим грудима, и у свим деловима свога тела. Они необично и неисказано учествују у плачу, болују од њега.
Душо моја! Пре но што наступи одлучно, неумитно време преласка у будућност, побрини се о себи. Приступи, прилепи се уз Господа искреним, сталним покајањем - побожним животом по Његовим свесветим заповестима. Господ је многомилостив, бескрајно милостив: Он прихвата све који прибегавају Њему, очишћује грехове грешника, исцељује застареле, смрдљиве, смртне ране, дарује блаженство свима који верују у Њега и покоравају се Њему. Размотри своје земаљско странствовање од самог његовог почетка, размотри велика добра дела која је Бог излио на тебе, Њему повери своју судбину, ишти да усадиш у себе Његову свету вољу, покори се Његовим свеблагим и премудрим одлукама. Апостол опомиње: Да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени.[2]
Нико, баш нико пре мог стварања није се заузимао пред мојим Творцем да ме Он свемогућом наредбом призове у постојање из ништавила; једини мој заступник пред Богом била је Његова благост, савечна Њему. Родио сам се не знајући да постојим - почео сам да постојим као непостојећи. Авај! Родио сам се као већ пали, почео сам да живим као већ умрли: У безакоњима се зачех и у грешној смрти роди ме мати моја.[3Живот и смрт били су заједно почетак мог постојања. Нисам знао, уопште нисам схватао да живим, да имам живот, а да сам мртав, да постојим, а да сам погинуо.
Каква је то тајна: рађање човека у греху? Како то: није живео, а већ је мртав, није ишао, а већ је пао, ништа није чинио, а већ је сагрешио? Како су деца у утроби праоца, одвојена од њега хиљадама година, учесници његовог греха? Побожно гледа мој ум на судове Божије, не разуме их, не усуђује се да их испитује, али их види, диви им се - и славослови непостижног, несазнајног Бога.
Моје рођење у греху било је несрећа гора од самог непостојања! Како да не буде несрећа родити се ради невоља брзопролазног земаљског живота, а онда вечно постојати у тами имукама пакла! Нема за мене заступника; сам немам снаге да сеистргнем из бездана погибељног. Избавиће ме отуда десница Бога мога. Родивши ме кроз родитеље моје ради постојања,Он ме рађа ради спасења: умива ме од нечистоте греха, обнавља ме Духом у води крштења, прима обећања моје верностииз уста мог кума на крштењу, даје ми своје Име, печати месвојим печатом, чини ме причасником свог Божанства, наследником свог Царства. Дешавају се нада мном чуда, изливају сена мене неизрецива доброчинства док ја ништа не осећам,ништа не разумем, не схватам чак ни да постојим. Погледао си Ти на мене, Господе мој, када сам био немо одојче! Повијену пелене, без знања, без способности деловања, шта сам Ти донео? Како си прихватио моја обећања? Како си, прихвативши их, излио дарове своје? Гледам несазнајну благост Твоју и долазим у недоумицу! Ни сада не могу да чиним ништа више од онога како сам и колико сам чинио док сам био одојче од неколико дана: у ћутању језика и ума, без иједне мисли, приносим Ти дечији плач и сузе.
Шта сам вратио за толика добра дела изливена на мене тада када их нисам схватао? Наставио сам да их не схватам, да не знам за њих. Моје очи су се окренуле свету; задовољства и пролазна служења у свету изгледали су ми као вредност, као човеково позвање. Смрт за мене није постојала! Чинило ми се да је земаљски живот вечан: тако је мисао о смрти била далека моме уму. Вечност!... у њену недогледну даљину нису се упућивали моји погледи! Знао сам догмате и учење свете Источне цркве, веровао сам у њих, но моје знање и моја вера били су мртви. У чему се састојао човеков пад, у чему се састоји његово спасење, који су њихови знаци, који докази? Нисам имао о томе никаквог опитног, живог знања. Сматрао сам да су десет старозаветних заповести једине Божије заповести, мислио сам да су заповести Спаситеља мога, свесвете речи Његове, једино морално учење, да је корисно и хвале достојно да се оно следи, али не и неизбежни дуг.
Тако је на крштењу дати, неисказиви дар благодати био завијен, као јеванђелски талант, уубрус незнања, закопан, дубоко сакривен у земљу, у бриге о стицању непостојаних знања непостојаног света; засипале су га, као прах, помисли о земаљском напредовању и пролазним насладама, о служењу сујети и мрачном сјају сујетног века.
Моје детињство је било препуно невоља. Овде видим Твоју руку, Боже мој! Нисам имао коме да отворим своје срце: почео сам да га изливам пред мојим Богом, почео сам да читам Јеванђеље и житија Твојих светих. Завеса, тек понегде прозирна, лежала је за мене на Јеванђељу; но Пимени Твоји, Твоји Сисоји и Макарији остављали су на мене чудесан утисак. Мисао која је често лебдела према Богу молитвом и читањем почела је малопомало да доноси мир и спокојство у моју душу. Када сам био петнаестогодишњи младић, неисказива тишина залепршала је у мом уму и срцу. Но ја је нисам схватао - мислио сам да је то обично стање свих људи.
Такав сам ступио у војну и уједно научну службу, не по својој жељи и избору. Тада нисам смео, нисам умео да шта желим јер још нисам био нашао истину, још је нисам јасно видео да бих је пожелео! Људске науке, изуми палог људског ума постали су предмет моје пажње: према њима сам устремио све снаге своје душе; нејасна религиозна занимања и осећања остајала су по страни.
Прошле су скоро две године у земаљским занимањима: родила се и већ одрасла у мојој души нека страшна празнина, појавила се глад, појавила се неиздржива чежња за Богом. Почео сам да оплакујем мој немар, да оплакујем тај заборав којем сам предао веру, да оплакујем сладосну тишину коју сам изгубио, да оплакујем ту празнину коју сам нашао, која ме је мучила, ужасавала јер ме је испуњавала осећањем да сам сироче, да сам лишен живота! И заиста - било је то мучење душе која се удаљила од Бога, од свог истинског живота. Сећам се: идем улицама Петербурга у мундиру питомца војне академије, и сузе, као град, лију из очију!... Зашто сада не плачем тако! Сада су ми потребне сузе! Стигао сам до половине свог живота: брже су потекли дани, месеци, године - јуре ка гробу, из кога нема повратка, након кога нема покајања и исправљања.
Моја размишљања су већ била зрела; тражио сам поузданост у религији. Инстинктивна религиозна осећања нису ме задовољавала; хтео сам да видим оно несумњиво, јасно, Истину. Тада су разноврсне религиозне идеје занимале и узбуркавале северну престоницу, биле предмет расправа, бориле се међусобно. Ни једна ни друга страна није се допадала мом срцу, оно им се није поверавало, плашило их се. Досегавши озбиљна размишљања, скинуо сам мундир питомца војне академије и обукао официрски мундир. Жалио сам за мундиром питомца: у њему си могао да у храму Божијем стојиш у гомили војника, у маси обичних људи, да се молиш и плачеш колико ти срце жели. Није до весеља, није до забаве стало младићу! Свет ме није ничим примамљивао: према њему сам био тако хладан као да у свету саблазни уопште нису постојале! И заиста - за мене оне нису постојале: мој ум је био сав задубљен у науке, и уједно је горео од жеље да сазна где се скрива истинска вера, где се крије истинско учење о њој, далеко и од догматских и од моралних заблуда.
Схватио сам, ипак, да су људска знања ограничена и у највишим, модерним наукама. Када сам дошао на те границе, питао сам науке: "Шта ви дајете у власништво човеку? Човек је вечан, и његово власништво мора бити вечно. Покажите ми то вечно власништво, то сигурно богатство које бих могао да понесем с ону страну гроба! До сада видим само знања која се дају, такорећи, само за подршку, знања која се завршавају на земљи и не могу да постоје након одвајања душе од тела. Чему служи проучавање математике? Њен предмет је материја. Она открива одређену врсту закона материје, учи да је бројимо и меримо, да примењујемо рачунања и мерења за потребе земаљског живота. Она указује на постојање бесконачне величине, као на идеју, с оне стране материје. Тачно сазнање и одређење те идеје логички није могуће ни за једно разумно али ограничено биће. Математика указује на бројеве и величине од којих су неке толико велике, а друге толико мале да измичу сваком људски смисленом рачунању, указује да постоје сазнања према којима човек има урођену тежњу, али наука нема начина да га уздигне до њих. Математика само наговештава да постоје предмети ван домашаја наших осећања. Физика и хемија откривају другу врсту закона материје. До појаве науке човек чак није знао да постоје ти закони. Откривени закони су показали да постоје други безбројни, још неоткривени закони. Неки од њих нису објашњени и поред човекових напора да их објасни, други и не могу бити објашњени зато што су човекове снаге и способности ограничене. 'Изгледа' - говорио је речити и умни професор Соловјов,[4] на предавању о уводу у хемију - 'да ми проучавамо ту науку управо зато да бисмо сазнали да ништа не знамо, и да не можемо ништа знати: тако необухватно поље сазнања открива она пред очима ума, тако су ништавна знања која смо стекли на том пољу!' Она стварно јасно доказује и уверава да материју - мада она, као материја, мора имати своје границе . човек не може да појми и одреди, како због њене опсежности, тако и због много чега друтог. Хемија прати и постепено улази у танану структуру материје, допире до тананости једва доступних људским чулима; у том тананом стању материје још запажа да је материја сложена и способна да се разлаже на саставне делове, још тананије, иако само разлагање више није могуће. Човек не види краја тананости материје, баш као ни увећању бројева и величина. Он схвата да бесконачно мора бити и нематеријално; супротно овоме, све коначно нужно мора бити материјално. Но та идеја није одређена; одређено је њено постојање. Зато се физика и хемија врте око саме материје, шире сазнања о њеној употреби за пролазне, земаљске потребе човека и људског друштва. Мање позитивна од поменуте науке је философија, којом се посебно поноси пали човек. Природне науке се непрестано ослањају на материјални оглед, њиме доказују тачност својих теорија, које без тог доказа немају места у науци. Философија је лишена најважнијег средства за чврсту увереност до које долазимо огледом.
Мноштво различитих, међусобно несугласних, чак противречних система већ доказују да људска љубав према мудрости нема позитивно сазнање истине. Какав је само простор у философији дат произвољности, сањарењу, измишљотинама, врло речитом бунцању, свему што егзактна, строга наука не подноси! При свему томе философија је обично веома задовољна собом. Са њеном обманљивом светлошћу улази у душу преизобилна уображеност, високоумље, преузношење, славољубље, презирање ближњих. Заслепљени свет обасипа је, као своју, похвалама и почастима. Бити задовољан сазнањима добијеним од философије значи не добијати правилно мишљење о Богу, о самом себи, о духовном миру, већ, напротив, добијати заразу звану неисправно мишљење, која квари ум и чини га неспособним за општење са Истином јер га је, како рекосмо, лаж заразила и озледила.[5Упремудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога![6] - говори апостол.Тјелесно мудровање је смрт; тјелесно мудровање је непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пакможе,[7јер му то није својствено. Браћо, пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању њудском, по науци света, а не по Христу, у коме су сакривена сва бпаха премудрости и знања.[8Философија, као чедо људског пада, изврће тај пад, маскира га, чува и храни. Она се боји учења Истине, као смртне осуде за себе.[9] Стање у које философија доводи наш дух јесте стање самообмањивања, погибије душе, што јасно произилази из горенаведених речи апостола - свима који желе да задобију истинско познање од Бога, да одбаце знање као плод љубави према мудрости палог човечанства он заповеда: Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар.[10Истинска философија (љубав према мудрости) садржана је једино у Христовом учењу. Христос је Божија премудрост.[11Ко тражи премудрост изван Христа, тај се одриче Христа, одбацује премудрост, налази и усваја лажно знање, наслеђе одбачених духова. Географију, геодезију, наукуо језику, књижевност, остале науке, све уметности нећемо ни помињати: све су оне земаљска дела; потреба за њима у човеку завршава се престанком земаљског живота - а већином много раније. Ако током целог земаљског живота за стицање имања користим знања која престају кад и земаљски живот, шта ћу понети са собом с ону страну грубе материје?... Науке! Дајте ми, ако можете да дате, било шта вечно, одређено, дајте неускративо и поуздано, достојно да се назове 'човековим власништвом'!" Науке су ћутале.
За задовољавајући одговор, за насушно потребни, животни одговор обраћам се вери. Но где се скриваш, веро истинска и света? Нисам могао да те препознам у фанатизму: јеванђелска кротост није оно што га је обележило; сав је одисао силним узбуђењем и преузношењем! Нисам могао да те препознам у својевољном, од Цркве одвојеном учењу, које склапа свој нови систем, и сујетно и охоло проглашава да је нашло нову, истинску хришћанску веру, осамнаест столећа после оваплоћења Бога Логоса.[12] Ах, у каквој тешкој недоумици је пливала моја душа, како се ужасно мучила, какви су се на њу подизали таласи сумње, изазивани неповерењем у себе, неповерењем у све што је дизало грају, викало око мене зато што не зна, не види истину.
И почео сам често, са сузама, да молим Бога да ме не преда на жртву заблуди, да ми покаже прави пут којим бих могао да управим према Њему невидљиви ход умом и срцем. Неочекивано се јавила мисао... срце је кренуло ка њој, као у загрљај пријатеља. Та мисао ме је наговарала да упознам веру у изворима - у делима светих отаца. "Њихова светост" - говорила ми је она - "гарантује њихову истинитост: њих изабери за своје вође." Послушао сам је. Нашао сам начин да добијам дела светих угодника Божијих; жељно сам почео да их читам, да дубоко истражујем. Чим прочитам једно, одмах се прихватам другог, читам, поново читам, изучавам. Шта ме је пре свега запањило у делима отаца Православне Цркве? Њихова једнодушност, чудесна, величанствена једнодушност. Осамнаест векова у њиховим устима једногласно сведоче исто учење, божанско учење! Кадаујесењој, ведрој ноћи посматрам чисто небо, засејано безбројним звездама толико различите величине, и видим да све оне исијавају исту светлост, тада говорим себи: "Таква су дела отачка." Када у летњем дану посматрам пространо море, покривено кноштвом разних бродова, и њихова једра, раширена попут бедих лабудових крила, бродове који се брзо крећу по истом ве^гру, према истом циљу, према истом пристаништу, тада говорим себи: "Таква су дела отачка." Када чујем складни, бројни хор, у коме разни гласови у дражесној хармонији певају исту божанску песму, тада говорим себи: "Таква су дела отачка." Какво учење, између осталих, налазим у њима? Налазим учење које понављају сви оци, учење да једини пут ка спасењу јесте непоколебиво слеђење поука светих отаца. "Ако си видео" - говоре они - "некога кога је преластило лажно учење, који је погинуо због неправилно изабраног подвига, онда знај да је он следио себе, свој разум, своје мишљење, а не учење отаца,"[13] од кога је сачињено догматско и морално предање Цркве. Тиме, тим бесценим имањем, прехрањује она своја чеда.
Та мисао - послата од Бога, од кога је сваки дар добро, од кога је и мисао добра - и јесте почетак сваког добра. Тако тврде оци, тако јасно произилази из саме суштине ствари.[14] Та мисао била је за мене прво пристаниште у земљи истине. У њој је моја душа нашла предах од таласа и ветрова. Каква блага, каква спасоносна мисао! Мисао - бесцени дар свеблагог Бога, који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине! Та мисао је постала камен темељац за духовну изградњу моје душе! Та мисао је постала моја звезда водиља! Она је почела непрестано да осветљава за мене много тешки и многострадални, тесни, невидљиви пут ума и срца према Богу. Погледао сам религиозни свет из те мисли и видео: узрок свих заблуда садржан је у незнању, у забораву и одсуству те мисли.
Таква су добра дела којима је Бог мој био милостив према мени! Такво је непропадљиво благо које води у блажену вечност, послано мени одозго од небеског престола божанске милости и премудрости. Чиме да захвалим Доброчинитељу? Зар само тиме што ћу сав мој земаљски живот посветити истраживању и тражењу Бога, служењу Њему! Да ли ћу тиме вратити благодарност? Само ћу учинити себи ново, највеће добро дело. Бог, сам Бог већ ме је благом мишљу одвојио од сујетног света. Живео сам у свету, али нисам био на уобичајеном, широком, утабаном путу: блага мисао ме је повела посебном стазом према живим, прохладним изворима вода, по земљама плодоносним, по пределу живописном, но често дивљем, опасном, испресецаном провалијама, крајње осамљеном. Ретко путник странствује по њему.
Читање отаца убедило ме је потпуно јасно да је у недрима Руске Цркве спасење несумњиво, да су тог спасења лишене религије Западне Европе јер нису сачувале у целости ни догматско ни морално учење првобитне Цркве Христове. Оно ми је открило шта је Христос учинио за људски род, у чему се састоји човеков пад, зашто је Искупитељ неопходан, у чему се састоји спасење које је Искупитељ пружио и које пружа. Оно ми је понављало: спасење се мора развити, осетити, видети у себи: без њега вера у Христа је мртва, а хришћанство - реч и назив без свог остварења! Оно ме је научило да гледам на вечност као на вечност пред којом је и хиљадугодишњи земаљски живот ништаван, а камоли наш, који траје неких педесетак година. Оно ме је научило да се земаљски живот мора проводити у припремању за вечност, као што се у предворју припремају за улазак у велелепне царске одаје. Оно ми је показало да су сва земаљска занимања, наслађивања,
почасти, надмоћности само тричаве играчке којима се одрасла деца играју и на којима губе блаженство вечности. Шта значи пред Христом све земаљско? Пред Христом, свемогућим Богом, који даје себе у посед, на вечни дар и у власништво трунчици - човеку?... Није вредан видљиви свет да му служимо, да се њиме бавимо! Чиме он награђује своје слуге? Најпре играчкама, затим гробом, пропадљивошћу, мрачном неизвесношћу будућности, плакањем ближњих и ускоро њиховим заборавом. Друге награде добијају слуге Христове: оне проводе овдашњи живот тако што изучавају истину, образују себе њом. Пресаздани њоме, печате се Светим Духом, ступају у вечност, већ укратко упознати са вечношћу, припремивши себи блаженство у њој, обавештени о спасењу. Дух Божији - говори апостол -све испитује, и дубине Божије:[15њихово знање Он преноси својим причасницима. То потпуно јасно излажу свети оци у својим светим и дивним делима.
Охладило се срце према свету, према служењу њему, према његовом великом, његовом сладосном! Одлучио сам да напустим свет, да земаљски живот посветим познању Христа, усвајању Христа. Са том намером почео сам да разматрам монаштво и световно свештенство. И овде ме је дочекала тешкоћа; још већом чинила ју је моја младост и неискуство. Но видео сам све добро, и по ступању у манастир нисам нашао ништа ново, неочекивано. Колико је само било препрека за то ступање! Нећу наводити све; само тело викало ми је: "Куда ме водиш? Ионако сам слабо и болесно. Видео си манастире, накратко си се упознао са њима: живот у њима за тебе је неподношљив и због моје немоћи, и због твога васпитања, и због свих осталих разлога." Разум је потврђивао доказе тела. Но постојао је глас, глас у срцу, мислим, глас савести, или, можда, анђела чувара, који ми је дошаптавао вољу Божију, зато што је глас био одлучан и заповеднички. Говорио ми је: "То да урадиш - то је твој дуг, безусловни дуг!" Глас је био тако снажан да су схватања разума, жалосна, оправдана, рекло би се, убеђења тела пред њим изгледала ништавна.
Без усхићења, без ревности, као невољник, предат неодређеном осећању срца, неком непојмљивом и неисказивом позиву, ступио сам у манастир.
Ступио сам у манастир онако како се пренеражени човек, затворивши очи и одложивши размишљање, баца у огањ или у бездан, како војник, понет срцем, јурне у крваву битку, у сигурну смрт. Звезда моја водиља, мисао блага, дошла је да ми светли у осами, у тишини, или, правилније, у мраку, у бурама манастирским. По учењу отаца, монашки живот, једини који приличи нашем времену, јесте живот под руководством отачких дела и уз савет узнапредовале браће савременика; тај савет опет треба проверавати по делима отачким. Оци првих векова Цркве посебно саветују монаха да тражи богонадахнутог вођу, да се њему преда у потпуно, безусловно послушање; тај пут они називају онаквим какав он и јесте: најкраћим, најтврђим, Богу најомиљенијим. Оци хиљаду година одвојени од времена Христовог, понављајући савет својих претходника, већ се жале на реткост богонадахнутих учитеља, на појављивање многих лажних учитеља, и предлажу за вођу Свето писмо и дела отачка. Оци блиски нашем добу називају богонадахнуте вође наслеђем древности, и већ без изузетка заветују за вођу свето и неповредиво Писмо и савет браће савременика из истог манастира, провераван по том Писму, и прихватан са највећом обазривошћу и разборитошћу. Желео сам да будем под руководством учитеља, но није ми било суђено да нађем учитеља којим бих био потпуно задовољан, који би био живо учење отаца. Чуо сам ја, уосталом, много корисног, много суштински нужног, што је прешло у основна начела напредовања моје душе. Господ нека упокоји у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора уснуле добротворе душе моје! Нека дарује велико духовно напредовање, безболан и миран крај живота онима који још трче на тркалишту земаљског странствовања и подвизавања!
Изнећу овде моје убого слово о руским манастирима, слово које је плод дугогодишњег проматрања. Можда ће, написано на папиру, добро доћи некоме!
Ослабио је живот монашки, као и уопште хришћански; ослабио је монашки живот јер је нераскидиво повезан са хришћанским светом, а тај свет одваја у монаштво слабе хришћане и зато не може да захтева од манастира велике монахе, сличне древним, када је и хришћанство живећи у свету преизобиловало врлинама и духовном силом. Но још манастири, као установа Светог Духа, исијавају зраке светлости на хришћанство; још у њима има хране за благочестиве; још се у њима држе јеванђелске заповести; још је у њима чисто и догматско и морално православље; у њима се, мада ретко, крајње ретко, налазе живе таблице Светог Духа. Значајно је да су сви духовни цветови и плодови узрасли у оним душама које су, далеко од познанства изван и унутар манастира, обрадиле себе читањем Писма и светих отаца, уз веру и молитву надахнуту смиреним али моћним покајањем. Где није било тог обрађивања, тамо је неплодност.
У чему се састоји вежбање монаха, за којег и јесте само монаштво? Оно се састоји у изучавању свих заповести, свих речи Искупитељевих, у усвајању тих речи у уму и срцу. Монах види две човекове природе: озлеђену, грешну природу види у себи, а обновљену, свету види у Јеванђељу. Декалог Старог завета је одсекао грубе грехове; Јеванђеље исцељује саму природу која болује од греха и падом стиче грешна својства. Монах мора при светлости Јеванђеља да ступи у борбу са самим собом, са својим мислима, са осећањима срца, са осећањима и жељама тела, са светом, непријатељским Јеванђељу, са господарима света, који се труде да држе човека у ропству и тако задрже своју власт над човеком. Свесилна Истина ослобађа човека;[16] ослобођеног од робовања грешним страстима свеблаги Дух Свети обележава, обнавља, уводи у потомство Новог Адама. Хришћанско савршенство достиже се у монаштву: монаси служе као светлост за своју браћу која живе у свету, па, заузета, окупирана бригама и служењима света, не могу ни дубоко да проникну у Јеванђеље, ни да га оживе у себи у доличном развоју и пуноћи. Лакомислен и презрив став о хришћанству може да има једино онај који се само зове хришћанином, а о хришћанству има веома површно, мртво мишљење.
Да би јеванђелска својства у монаху очврсла и дозрела, неизоставно су нужне невоље и искушења. Његова кротост мора бити испитана; његово смирење мора бити испитано; трпљење и вера испитани. Треба да буде испитано да ли су њему Јеванђеље, речи и заповести Христове, у којима је живот вечни, драгоценије од предности, удобности и обичаја света, да ли су му драже од самог живота? Тешким испрва изгледа ступање у искушења, но не може се без њих нико научити да прашта све увреде, да љуби непријатеље, да у свему види промисао Божији, да држи те највише, завршне јеванђелске заповести. Ако унутрашњи човек не буде просвећен свим заповестима, он не може постати стан Светог Духа. Привукох Духа - говори свети Давид - јер заповести Твоје зажелех.[17Без силаска Духа нема хришћанског савршенства. Свето писмо и оци сматрају невоље и искушења највећим даром Божијим, припремном обуком за тиховање, у коме монах достиже најдубље очишћење, а стога и најобилније просвећење. Невоље монаха које претходе ступању у тиховање оци упоређују са преткрсним страдањима Христовим, а тиховање са распећем на крсту и погребењем, након којег следи васкрсење.
Сазнао сам ово благовремено из дела отачких. Задивио ме је свети поредак, свети систем којег је божански промисао одредио за служитеље Божије. Привлачио сам се помоћу љубави срца созерцању чудесног система. Нарочито ми се допадало учење о томе Варсануфија Великог. Чинило ми се да је оно изнето мени: само по себи усвајало се оно у мојој души.
"Пазећи на речи апостолове: На свему захваљујте,[18припреми се да 'на свему захваљујеш'" - писао је Велики једном свом ученику, којег је припремао у искушењу општежића за живот у затвору - "и ако будеш у жалости, или невољама, или угњетавањима, или у болестима и телесним трудовима, за све што те сналази благодари Богу. Надам се да ћеш и ти стићи у починак Његов[19]: јер кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије.[20Не сумњај, дакле, у души својој, и не исцрпљуј срце своје ни због чега, него се сећај апостолских речи: Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.[21Ако не претрпиш страдања, нећеш се моћи успети на крст. А када поднесеш најпре страдања, ући ћеш и у пристаниште починка, и тиховаћеш без икаквих брига, јер ћеш имати душу утврђену у Господу и увек прилепљену уз Њега."[22]
Други брат изразио је пред Великим своју жељу да тихује. Велики му је одговорио: "Брате, човек који има дуг остаје дужник док не врати дуг, ма где био, куда год пошао, где год се настанио, у граду или селу. Нигде он не може да живи спокојно. А када га, због дугова, људи почну^излажу увредама, и када, постиђен, некако дође до новца и врати дуг, тада он, слободан, смело и са многом храброшћу може или да остане у људском друштву, или да живи у осами. Тако и монах: када похита да, сходно својој снази, понесе невоље, прекоре, губитке, тада се учи смирењу и духовном подвигу. Због смирења и подвига опраштају му се греси његови, како сведочи Писмо: Види смирење моје и труд мој, и опрости све грехе моје.[23Помисли колико увреда и срамоћења је поднео Господ наш Исус Христос пре крста: претрпевши их, Он се успео на крст. Слично овоме, нико не може достићи истинско и плодоносно савршенство ако пре тога не пострада са Христом и не претрпи сва страдања Његова, опомињући себе поуком апостолском: Пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо.[24Не преласти се: другог пута ка спасењу осим овога нема. Нека ти Господ, по вољи Својој, помогне, нека постави чврст темељ твојој згради на чврстој стени, како је заповедао у Јеванђељу:А стијена бјеше Христос."[25]
Убрзо по мом ступању у манастир почеле су да пљуште по мени невоље, као вода очишћујућа. То су биле и унутрашње битке, и најезде болести, и притисак потреба, и потреси због сопственог незнања, неопитности, неразборитости; невоље од људи биле су умерене. Да би их искусио, било је потребно посебно поприште. Несазнајни судови промисла сместили су ме у манастир, надомак северне престонице, који док сам живео у престоници нисам хтео чак ни да видим, јер сам сматрао да он ни по чему не одговара мојим духовним циљевима. Године 1833. позвали су ме у Сергијеву пустињу, и постао сам њен настојатељ. Негостољубиво ме је примио манастир - Сергијева пустиња. Прве године по доласку у манастир погодила ме је тешка болест, друге друга, треће трећа: оне су однеле остатке мог крхког здравља и незнатних снага, направиле од мене човека изнуреног од сталних патњи. Овде су се подигле, засиктале завист, оговарање, клевета; овде сам био изложен тешким, дугим, понижавајућим казнама, без суда, без трунке испитивања, као бесловесно марвинче, као кип бездушни; овде сам видео непријатеље пуне непомирљиве злобе и жеље за мојом погибијом; овде ме је милосрдни Господ удостојио да познам речима неисказиву радост и мир у души; овде ме је удостојио да окусим духовну љубав и сладост баш тада када сам сретао мог непријатеља који је тражио моју главу - и постало је лице тог непријатеља у мојим очима као лице светлог анђела. Опитно сам упознао тајанствено значење Христовог ћутања пред Пилатом и архијерејима јудејским. Каква је срећа бити жртва као Исус! Или не! Каква је срећа бити распет близу Спаситеља, како је некада био распет блажени разбојник, и заједно са тим разбојником, од убеђења душе, исповедати: Примам по дјелима мојим, сјети ме се Господе у Царству своме.[26]
Четрдесетогодишњак, утучен болестима, потресен многим невољама, ослабљен, због саме исцрпљености телесних снага неспособан за делатни живот - шта да кажем о сојој судбини? Не видим пред собом човека чију бих судбину желео и завидео јој. Јесам ја грешник, достојан казни, и привремених и вечних, али не завидим судбини ниједног човека. Када погледам на своје грехе, они изазивају у мени ужас, али и за ужасне грешнике постоји Искупитељ. Владике земаљске, пастири Цркве, оци и браћо! Већ сам неспособан да вам служим. За какво служење је способан човек окован болестима, прикован за постељу, држан у келији без права да изађе? Избаците ме, избаците, као роба непотребног, као непотребно оптерећење! Нећу вас узнемирити никаквим молбама, никаквом бригом о мени. Није ми потребан врт са раскошном хладовином и миомирисним цветовима; нису ми потребне многе слуге; послужиће ми ради имена Христовог монах смирени, послаће ми храну и одећу христољубац; не требају ми собе господске, не треба ми никакво увесељавање, кикаква земаљска забава. Отпустите ме, отпустите болесног, потпуно неспособног! Наћи ћу себи од престоничке буке удаљено, од градова и угледа удаљено, мало познато склониште, осамљено и тихо: тамо ћу у самоћи довлачити до гроба своје дане. Због моје болести тишина осаме постаје моја прека потреба. Хоћете да знате: зар се у мојој души не крије никаква жеља? Могу да задовољим вашу радозналост. Грешник сам: жедан сам покајања.
Остављам људе: они су слепа оруђа у свемогућој десници промисла; доводе до испуњења оно што Он заповеда или допушта. Обраћањем људима хтео сам да вратим дуг љубави и уважавања према ближњем, дуг најпријатнији, јер наслађује срце онога који га је вратио. Свет, заузет својом сујетом, својим бригама, забавом и напредовањем, неће ни обратити пажњу на моје речи: за њега је неразумљив и чудан глас душе која је осетила потребу за покајањем и тиховањем.
Несазнајни, свесилни, свеблаги, премудри Боже, Господе мој, Саздатељу и Спаситељу! У сузама и праху, пред Тобом ништавну трунку - мене, Ти си призвао да живим, да осећам, допустио си ми да размишљам, желим! Ти видиш моје срце; Ти видиш да ли се управо у његовој скривеној дубини чува реч коју намеравам да изговорим умом и устима! Ти знаш пре моје молитве шта желим да молим; у судовима Твојим већ је одлучено хоће ли моја молитва бити услишена или одбачена. Но Ти си ми даровао да владам собом, и ја се усуђујем да принесем пред Тебе, да изговорим пред Тобом жељу мог окајаног, мог измученог, мог израњављеног срца! Не слушај моје срце, не слушај речи молитве моје, не учини по мојој вољи - учини оно што је Теби угодно, што изабира и одређује за мене свесвета, премудра воља Твоја. А рећи ћу, ипак, жеље мог срца; изразићу речима тежње мог владања собом! Двери покајања отвори ми, Човекољупче, блудно сам проживео живот свој, доживео сам једанаести сат; све моје снаге су исцрпљене, не могу да испуњавам заповести и служења мојим ослабелим телом: даруј ми да Ти принесем макар покајање да не бих морао да одлазим из гостопримнице света далек од сваке наде. Ти видиш моју слабост, слабост душе и тела! Нисам могао да стојим наспрам лица страсти и саблазни! Изведи ме у осаму и тиховање да бих тамо могао да се погрузим цео, и умом и срцем, и телом, у покајање... Покајања сам жедан!... Милосрдни Господе, утоли моју неугасиву жеђ, не дај јој да ме мучи, даруј ми покајање! Ти који си излио на мене толика, небројена добра дела, испуни их и преиспуни даром покајања! Господе свесвети! Не лиши ме дара због кога сам, док га не добијем, у безумљу своме, толико времена Те молим, а у исти мах не знам шта молим, не знам јесам ли способан да примим дар, не знам да ли ћу га сачувати ако га добијем. Један служитељ Твој, освећен и просвећен Духом Светим, рекао је "Изван тиховања нема истинског покајања."[27] Погодиле су ове речи моју грешну душу, утврдиле се у памћењу, пробадају ме, као мач, сваки пут кад се обнове у сећању. Не видим у себи покајање и зато упадам у недоумицу; приморавам себе на покајање, но сусрећем се невољно са бригама, забавом - оне од мене отимају покајање. Не могу да га задржим усред метежа и забуна: одлази, исклизава, оставља ме са празнином и безнађем. Многомилостиви Господе! Даруј ми покајање, тај плод тиховања, покајање непоколебиво, покајање које може да очисти нечистоте душе и тела, покајање даровано свима које си изабрао и призвао себи, чија су имена означена за унос у књигу живота, којима си одредио да вечно гледају славу Твоју и вечно славослове милост Твоју. Дар покајања мени је драгоценији и жељенији од блага васцелог света. Очишћен покајањем, угледаћу вољу Твоју непорочну, пут према Теби непогрешиви, и обавестићу о њима браћу моју!
Ви, искрени пријатељи моји, повезани са мном нитима пријатељства у Господу, не пожалите се на мене, не жалостите се због мог одласка. Одлазим телом, да бих се приближио духом, рекло би се да ме губите, у суштини ви ме задобијате. Предајте ме покајању: оно ће вам вратити мене очишћеног, просвећеног, и објавићу вам реч спасења, реч Божију.
Двери покајања отвори ми, човекољубиви Господе, даруј ми спасење вечно са свим пријатељима мојим, који су због Тебе заволели мене, да сви у вечном блаженству, у радости и наслађивању неисказаном, славослобимо Оца и Сина и Светог Духа, Бога, једног и триипостасног, који је показао роду људском љубав и милост, неисказану, несазнајну! Амин.

7. jaнyap 1847. године.

Тада је архимандрит Игњатије, због потпуно нарушеног здравља, молио да га разреше дужности настојатеља Сергијеве пустиње и преместе у Николајевско-бабајевски манастир на починак; но био је послат на допуст, и провео десет месеци у поменутом манастиру.