Према римском закону није било дозвољено погребсти оне који су били осуђени на крсну смрт; нико им се није смео приближити, а тела њихова би остајала уморена на крсту. Призор ужасан; гладни пси и птице кидишу, цепају телеса осуђених. На крају остаје само скелет. Такав је био закон. Но, пошто је, по је јудејском обичају, био грех оставити неког непогребеног, Рим је дозвољавао погреб Јудеја.
Већ је остало бездушно, пречисто тело Господње, на крсту. Које ће га милосрдне руке спустити са крста да би га сахраниле?
* * *
Пусто и огољено стење Голготе. Сви они који су се на гору попели због распећа вратили су се у град. Ни један други глас се не чује, осим где-где испрекидани јауци двојице разбојника који су разапети заједно са Христом и дивље грактање птица грабљивица спремних да се сруче на телеса. Нико не прилази гори да ода последњу част Ономе који је доброчинио свима. Где су слепци, којима је даривао светлост, да му затворе очи? Где су губавци, Његовим додиром очишћени, да му руке очисте од крви? Где су узети које је подигао, да му очисте ноге? Сати пролазе, нико се не појављује. Чак ни Петар, најхрабрији, који је говорио: „И душу своју ћу положити за тебе“ (Јн. 13, 37).
Али, благословен је Бог! Према Голготи се успиње једна група људи на челу са човеком чије име ће постати свету познато – са Јосифом из Ариматеје. И он је био већник, члан великог савета-синедриона, онога који се ноћи Великог Четвртка ванредно састао како би осудио Христа. Јосиф је био богат, из познате породице, на гласу и части; зато и постаје члан синедриона. Овај човек се није слагао са одлуком других, али није имао храбрости да се на суду супростави овим убицама. Међутим, када је чуо да је Исус издахнуо, одлучује да он лично ода почасти овом великом Мртвацу. Не губи време. Хита у судницу, ступа пред Пилата и тражи тело. Уз допуштење купује чисте плаштанице и мирисе и заједно са Никодимом жури на Голготу. Откива са крста и негде у близини сахрањује тело Христово. Недуго затим сунце своје последње зраке просу по гори. Захваљујући Јосифу и Никодиму погребе се тело Господње.
Ученици се скривају из страха. Но, негде у једном ћошку, неки други бдију. То су ученице Господње. Због превелике љубави које су имају према Господу, оне се оглушавају на све опасности и страхове, и одлучују да иду на гроб Исусов како би помазале тело Његово. Ко су оне?
То су жене мироносице, оне којих се данас наша Црква сећа. Пре но што изиђе сунце у дан Недеље ове, купише мирисе и упутише се на гроб. Марија Магдалина прилази улазу у гроб и плаче – дирљив призор. Међутим, њена жалосна душа ускоро доживљава велику радосту. На тренутак баца поглед у гроб и види два анђела у бело обучена. „Жено, зашто плачеш?“, питају је они. Она одговара : „Јер узеше Господа мога из гроба и не знам где га положише“. Излазећи види Исуса да стоји иза ње, али га не препознаје. И од Њега чује. „Жено, зашто плачеш? Шта тражиш?“. Марија мисли да је вртлар и моли га да јој каже где је положио тело Господње како би га узела (мисли да би могла и сама да га понесе ако би јој дао - љубав не зна за препреке). Уместо одговора ова жена чује једну реч препознавања: „Марија“. Тада схвата да је то сам Господ кога је тражила, Господ васкрсли. Пада на земљу и тражи да му пољуби пречисте ноге, но Господ јој говори: „Не додируј ме“, и упућује је да иде и објави вест ученицима. Марија одлази и јавља ученицима шта је видела (Јн. 20, 13 – 18)
* * *
Следујмо и ми, драги моји , овим светим мужевима и женама како у љубави према Христу тако и у храбрости њиховој. Погледајмо да ли имамо ове врлине, испитајмо себе у неколико критичних тренутака:
Рецимо путујеш. Да ли си се пре пута прекрстио или се стидиш од других? Или када пролазиш поред цркве да ли подижеш своју руку како би се осенио крсним знаком или се пак бојиш коментара светине? Ако ти рука остане непомична, онда ти не волиш Господа.
У окружењу у којем живиш и радиш у једном тренутку чујеш неко светогрђе. Како реагујеш На овај ужасан глас? Противиш се увредма или ћутиш и трпиш их? Да су опсовали твога оца или твоју мајку, не би трпео јер их волиш и не подносиш када их вређају. Но, наши родитељи, колико год да су добри и вредни поштовања, грешни људи су. Колико бисмо само требали Господа волети!? На овај начин, остајемо једино на својим речима, док се Господа својим делима одричемо.
Налазиш се у кругу интелектуалаца, али тамо се води разговор који исмева веру у Христа. Како ти прихваташ ове изразе? Отвараш уста и браниш своју веру, ућуткујеш нечасне подсмеваче, или се бојиш и остављаш веру на милост и немилост назови интелектуалаца?
Ево, драги моји, у чему треба да сличимо Јосифу, Никодиму и женама. У љубави, у храбрости и у жртви.
Августинос Кандиотис
Епископ флорински
Аутор протојереј Дејан Јовановић
