среда, 2. мај 2012.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ LXXXI-XC


LXXXI

Бејах пастир овцама, и Ти ме уздиже за пастира људима.
Налазих овцама зелену пашу, и беху задовољне. Нудим Тебе за храну људима, и многи Те не окушају.
Згрчило се срце у мени од туге, Господе мој, и очи моје не престају влажити се сузама, јер Те многи не окушаjy, него траже себи храну на њивама глади.
Не туда, браћо, моја, не туда. То су њиве глади, куда ви гредете; повећаћете глад вашу. И у бесомучној глади јурнућете један на другог, и јешћете се узајамно, и глад нећете утолити.
Овце се хране оним што је од Бога, а ви сте за то људи, да се храните Богом. Ако ће се и људи хранити храном овчијом, што би онда Бог стварао и људе и овце?
Шта је овца друго него трава, - храна којом се храни. А ви сте позвани, да будете богови, зато вам се Бог нуди за храну.
Господару мој, клечим пред Тобом и просим милост. Охладила се вера у свештеника Твојих, зато те многи људи не окушају. И богата паша Твоја стоји једва начета. Добар пастир овцама није добар пастир људима. Зашто ме не остави, да будем добар у малом, него ме постави да будем лош у великом?
И када бејах пастир оваца, бејах Ти свештеник. Чобанским штапом превртах сваки камен и сваку травку, и лежах на леђима и посматрах страховите ватре небесне. И додиривах челом росно лишће у гори, и грлих високе јеле, запаране громом, са сажаљењем. И читах име Твоје, исписано огњем по целој земљи, и осетих, да свака стопа подамном гори и говори: ја сам олтар Вишњега. И испуних све ливаде, и све дубраве, и све путеве своје дивљењем величанству Твоме. А кад порастох познадох, са језом неисказивом, да си ми Ти још ближи него што и слутих у пољима детињства мога. Познадох, Господе, да сам и ја земља, у којој ти гориш и говориш. Познадох, Владико мој, да сам ја странац у себи самом, а Ти домаћин и господар.
И то познање доведе ме до ужаса, који ми проледи срж у костима. Рекох себи: па ти ниси прљао своју кућу него туђу? И ниси навлачио срам на себе него на другога? И ниси вређао себе него домаћина, у чијем си дому гост? И ниси се бацио блатом на своју свећу него на неко сунце у теби?
Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби изгладити? Помози ми, да се уништим, да ме нема, и да се поново родим, као младенац без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.
Незнабожачки идоли траже од својих свештеника извесну меру мудрости. Колико ли је тек мудрости потребно свештенику Бога Живога!
Идоли траже извесну меру чистоте. Колико ли је тек сунчане чистоте потребно ономе, ко служи Богу над боговима,
Идоли траже извесну меру снаге од својих служилаца. Коликом ли тек снагом мора бити опасан служилац Свемоћнога Сведржитеља?
Свевишњи Родитељу мој, очисти живот мој и учини га жртвом на жртвенику Твоме. Кад бејах чобан јагањцима, плаках, кад хоћаху заклати једно јагње. Учини ме невиним као јагње и сагори ме на олтару Твоме. Кунем Ти се, нећу заплакати, Господе мој и Боже мој.

LXXXII

Подигоше неверници рат против Господа неба и земље, - сухо лишће против ветра планинског! Докле ветар ћути, чује се шуштање лишћа. Но кад се ветар захукти, развејаће се лишће по ритовима и друмовима, и остављени лист по лист изгубиће аваз и слепиће се с блатом.
Јер неверник се у гомили осећа јак и одаје глас. У самоћи га једе и страх и немоћ. А верник кад је у гомили дели немоћ гомиле, а у самоћи дели моћ с тобом; зато је самоћа његова снага и његова песма.
Против кога дижете рат, безумници? Против Онога ли, који помишљу својом пали сунца, и стада сунаца и звезда гони својим штапом? Заиста, мање је смешан рат, што га врбе огласе громовима, и чикови водени страшним кондорима.
Сковали сте оружје, којим сатирете један другог, па сте устали, да истим оружјем војујете против Њега. Но гле, Он може ходити по мачевима вашим као по мекој маховини. Нити се он плаши ваших тврђава више него ваших гробова.
Изумели сте ситне речи, којима ружите и понижавате један другог, па мислите, да ћете вашим ситним речима понизити Онога, који једини зна шта је реч и откуда је? Гле, Он вам је створио гласнице у грлу, и раширио плућа испод гласница, и просекао уста, и везао језик у устима. Заиста, мање је смешан устанак свирала у дућану против мајстора свога, и жица на харфи, против руке, што удара у њих.
Објавили сте рат не Богу но себи, и Бог са сажаљењем гледа на ваше самоубиство. Сухо лишће оглашује рат гвозденим точковима!
У колико ви дуже ратујете против Њега, у толико се Он све незадржаније извлачи из вас. Извлачи Господ своју снагу из вас, своју красоту, своје здравље, своју мудрост и своје блаженство. То је начин ратовања Господа Вишњега са својим противницима.
Шта остаје од вас, убојити борци, кад Господ извуче из вас оно што је Његово? Не остаје ли немоћ, и ругоба, и болест, и безумље, и несрећа? Ништа вам Господ неће одузети од онога, што је ваше. А ваша је немоћ. И кад Он узме своју моћ, коју ви злоупотребљавате, остаће вам ваша гробна немоћ, која није ни за употребу нити за злоупотребу.
Тргнуће Господ своју красоту из вас, и жабе ће бежати стрмоглав од ваше ругобе.
Тргнуће Господ своје здравље из вас и крв ће се ваша у гној претворити, и бићете мирис угодан за црве, мирис, од кога ће градови затварати своје капије.
Вратиће Господ своју мудрост к себи, и ви ћете у безумљу своме јурити по дубравама, и свађати се са пештерама.
Блаженство своје и мир свој опозваће Господ к себи, и од вашег немира уплашиће се извори и побећи ће; и од несреће ваше усахнуће лоза у брду, и земља у пољу вратиће свој плод натраг земљи.
Такав је начин ратовања Господа Свевишњега са својим противницима.
Као дете Он је немоћан да учини зло. И не враћа зло злом, јер је пресиромашан у злу. Но само сабира своје добре дарове и одходи с њима од онога, ко шкргуће зубима на њ. И оставља Господ невернике самима себи. И они се распадају као дрво црвоточно, из кога је изишла сировина, и по чијој гњилости црви тумарају за храном, као по напуштеном дому.
Тако бива и с народом, који објави рат Животодавцу.
Рекох своме народу - запамти: таква је победа Животодавца и такав је пораз безбожника.

LXXXIII

Луде разговоре воде људи чим се удаље од Твога присуства, Мудрости моја. Безверници говоре о делима, а безделници говоре о вери.
И свак поништава оно што нема, а оно што има телали по пазару.
Докле Ти, Господе, пуниш дом мој својим дахом животворним, ја увек заборавим да питам: шта је претежније - вера или дела? Чим Те увредим, и осетим се остављен од Тебе, ја са гневом улазим у разговоре људи, и подржавам ову страну или ону.
Јер без Тебе сам као ветроказ на димњаку, што чегрта према ветру. Кад се дигне ветар вере у души мојој, ја стојим с онима, који оставише дела и сташе за веру; кад се дигне ветар делатности у души мојој, ја држим страну с онима, што оставише веру и сташе за дела.
Но у твоме свеумирујућем присуству нема ветра, нема колебања, и нема делења ствари. Не осећам ни веру нити видим дела, но само Тебе Живога осећам и видим. Заиста Ти ниси моја вера но моје виђење. И ти ниси моје делање, но ја сам твоје делање. И опет говорим: Ти ниси моја вера но ја сам Твоја вера, и Твоје поверење.
Па учим разговорџије око себе: ко има праву веру у Живога Бога, тај радије ћути. И ко дела право дело Божје, тај радије ћути. А ко својим умом склапа своју веру, тај се радо препире о вери. И ко ради своје дело а не Божје, тај се радо хвали делима.
У човека од вере дубока је тишина у души, дубља од тишине на дну морскоме. Јер Мудрост Божја рађа се и обитава у дубокој тишини.
У делатеља дела Божјег дубока је тишина на језику, дубља од тишине гвожђа у срцу планине. Јер ко дела туђе дело, тај ослушкује наредбе и извршује их, и опет ослушкује, и нема кад да говори.
Говорим верујућим у дела: није ли молитва моја делање и пределавање мене самога? Није ли у мени сав свет од постанка до краја, и сва сиромаштина и нечистота света? Заиста нисам без дела, кад се знојим и плачем у молитви, но сам на тешком послу помагања сиромаха у души мојој, - лечењу болесних и изгоњењу нечистих из душе своје.
Говорим верујућим у веру: не будим ли веру у суседа својих делима добрим, која делам?
Није ли моје дело у свету песма моје вере, псалам спасенога међу неспасеним? Ко ће зауставити песму у грлу препуне душе? Ко ће загушити препун извор да не отиче? Препиру ли се виле, што чувају извор, са вилама у потоку изворском око тога, која је вода кориснија? Заиста, да није извора, не би било ни потока.
Господе мој, не удаљуј се од мене, да не свисне душа моја од празних препирања. Ћутање у Твом присуству гоји душу моју; разговори у Твоме одсуству мршаве је и троше је у поздер.
Ослушнух и последњи пут препирања људи, и махнух рукама, и удаљих се. Гле, то се не препиру истински верујући са истинским делатељима Твога дела. Но то је завада слугу, с мало вере и с много зле воље. То се маловерни свађају са потркушама светским. То се усахли извор свађа са пресушеним потоком.
Док су били пуни, обадва су певали једну исту песму радости, и у радости довикивали се.
То се зловерник свађа са злоделаоцем. Каква је моја заједница с њима? Шта ме веже за њих осим сажаљења, што утекоше од Твога сијања?
Испуни дом душе моје, Животворни Душе, да бих ослепио и не видео гневна лица препирача, и да бих оглувио за њихове луде разговоре.
Утекли су од Тебе, Радости моја, зато воде луде разговоре.
Молим Ти се и поклоним, вежи душу моју кроз хиљаде сунчаних зракова уз Тебе, да не утекне од Тебе, и не сурва се у хладну пропаст.

LXXXIV

Они што просвећују, не просвећују него заслепљују, - шта ћеш чинити с њима, Господе?
Они одвраћају децу Твоју од Тебе, и бране јој, да приђу к Твојој Мудрости, јер говоре: Господ је једна стара реч ваших мртвих ђедова. То је стара амајлија, коју ђедови ваши носише собом и помреше. Ми ћемо вас научити, како се рије земља, и гоји тело, и кује злато, што јаче сија од мртвог Господа. Шта ћеш чинити са саблазнитељима деце Твоје, Господе?
Ништа им ја нећу учинити, јер они су учинили све за проклетство свога семена и племена. Заиста, гору су судбу спремили себи и своме народу него књижевници и садукеји из Јудеје. Јер имадоше пример ових, и не научише се.
У старости својој слушаће клепет мачева на прагу своме, и умираће од глади, ћелави и дрљави, а неће смети извирити се кроз врата, да опомену ученике своје. Чиме ће их опоменути, кад је име Моје избачено из хајдучког срца њиховог? Што ће их и опомињати, кад су их они на то спремали, по безданој глупости својој, која прати свакога, кога ја не пратим. Шта ће им бити, Господе?
- Биће им горе него Вавилоњанима, кад се у сили својој клањаху крви и злату, и децу своју учише, да се томе клањају.
Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, до којих се рука лекара не ће смети дохватити. И учитељи ће бити шибани бичевима и гоњени да буду гробари својих ученика, од којих ће сви друмови смрдети.
Они, који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима, Господе мој? Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Не уче народ истини, него га хране лажју округлу годину.
Немоћни су, да учине правду народу, него га застрашавају плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају, да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима, праведни Господе?
Учинили су они све, и ја немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће, и мишеви ће им пролетати кроз продрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту, и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи, и просиће комад хлеба од њих.
Горе ће бити држави њиховој него римској. Јер имадоше Рим за пример, и не поучише се.
Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше пример народа јеврејског, и не поучише се.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети провирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће, - дрхтаће а неће моћи умрети.
Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. Шта ћеш чинити са заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?
Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и ја њега, и спашћу га.
Чекам, да ме ко викне, - и одазваћу се.
Докле има викања на земљи, имаће и еха на небу.
Ја сам онај, који је најближи свима и свему. Дајем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од онога, ко Ме не познаје. Без Мене свет је пухор пепела. И без Мене људи су немоћнији од пухора.

LXXXV

Где је цар, тамо је и царство. Цар без царства није цар, нити је удово царство царство.
Унутра у вама је царство небесно, рече Царски Син, и радост обасја све оне путнике по гробљима, који разумеше ову небесну поруку.
Муслиман не верује, да се Ти дотичеш прљаве земље. Незнабожац Те види свега у земљи. Царски син зна за царски пут, и указује Те у земљи пречистој. У пречисту земљу и Он се обукао и сишао, да диму земаљском донесе светлости и битности.
Царе мој, ближи си ми од дихања мога, и дубље станујеш у мени од мисли мојих.
Шта је дихање моје но нешто што споља улази у мене и излази? И пре дихања плућа мојих Ти си био у мени. Знао си за мене још у бедрима оца мојега. И пре створења света мислио си о мени.
Шта су мисли моје до печати спољашњих ствари, што улазе у мој ум као конци у разбој, и ткају се, и слажу се, и разлажу се, и губе се? Све су ствари ван ума мога, и у мој ум не улазе ствари но печати њихови.
Но Ти си једина стварност ума мога, с којом се ум мој и роди. И пре свакога печата Ти беше у мени; у додиру си са мном пре додира мога ма с којом ствари.
Од кад чух царску благовест, разастирем душу моју као покривач најдрагоценијих блага, и тражим Тебе и Твоје царство у њој. Разастирем је и не видим јој краја ни дна.
Нити могу да досегнем све висове њене, нити да се спустим у све мајдане њене.
Откривам светле зраке, што наговештавају далеко сунце неко. Откривам златне стубове храма, но нигде не видим краја храму.
Осећам благовони мирис кандила, но не могу да видим царски престо.
Што се више трудим и откривам, све више видим закривенога.
Неслућене тајне сместио си у мене, Господе над безбројним војскама. На сваком војнику блиста се царски сјај Твој.
Као што сунце не бива без светлих зрака, тако ни Цар није без ангела својих, светлих зрака својих.
Безграничност носиш собом, Царе мој, и безграничност уносиш у душу моју.
Вечношћу си се огрнуо као плаштом, Царе мој, и тим плаштом огрћеш душу моју.
Дух ствара себи Где и Када, и не зависи од својих творевина.
Господе Пребогати, изумљавам се од чуда гледајући у душу своју. Какво си све богатство нагомилао у оскудни суд земаљски!
Заиста, моја је кривица, ако се осетим сиромашан. Моја је кривица, ако се осетим смртан.
Моје је самоубиство, ако се осетим роб земље и земљине самообмане.
Где си Ти, ту је и царство небесно; и где је небесно царство, ту си Ти.
Ако царство Твоје није ушло у мене, ваистину ни ја нећу ући у царство Твоје.
Бесмртни Царе, чуј тепање језика мога; чуј песму моју, једину жртву језика мога:
Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, Тросунчаног Живота и Блаженства! Амин.

LXXXVI

Добро ће бити с праведником.
Ко икад тражи гроб неправедника? Нашто ће му? А гроб праведников сви траже, и ограђују га, и подижу споменик.
Нашто ће им? То је исповест света, да праведник живи и после смрти, а неправедник да се губи као бразда на морској води!
Ти си правда праведника, Живи Боже. Његова правда није у законима људским, које људи хитро пишу и лено испуњавају. Твоје присуство његова је правда, и сваки Твој дах - његов нов закон.
Велики праведник нема старих закона, нити мари за законе писане на папиру. Јутрос од зоре он осећа да Ти пишеш по његовом срцу и уму, и чита.
Стотине насилника и трчилажа дижу се против праведника и радују се, кад му стегну грло, да не говори. Али насилници и трчилаже признају у себи, да би се по њима сви точкови света поломили од јутра до мрака. У самоћи, која је тешка кривоумним и кривопутним као страшни суд, насилници и трчилаже признају, да у колико још свет постоји, постоји једино због праведника - због правоумних и правопутних.
Ко је праведник изван богоносаца? Нико, Господе.
Онај ко Тебе доноси у свет, доноси живот у љуштуру живота, доноси воду у празне бунаре, и песму у занемела грла.
Као облак од суха дима, без грома и дажда, кога висински ветрови свемоћно расипају у ништа, заиста, такав је и сав онај свет без богоносаца. Сав свет је сухи дим, коме само богоносац може дати гром и дажд, и учинити га истинским облаком.
Облак личи на облак, и човек личи на човека, и свет личи на свет.
Но један облак је варљиви сухи дим, други је пун грома и дажда.
Један је човек постојећи, други непостојећи, премда личе један на другог. Један свет јесте, а други није, мада изгледа, да оба јесу.
Пре него се Ти родиш на земљи, Господе, земља је непостојећа сен; и сва бића на земљи непостојеће су сени.
Твоје рођење је улазак електрине у сух облак.
Твоје речи су дажд, што облак чини облаком.
Твоја чуда створила су од вампира људе.
Твоја крв, и сузе, и зној испуниле су празну сен света стварношћу.
Добро ће увек бити с праведником. Гроб његов увек ће се тражити. Гле, гроб праведников више садржи снаге него живи неправедници. Јер су неправедници сени сухога дима.
Благо народу с праведницима!

LXXXVII

Богоносци, ви сте со земљи и светлост свету. Ако и ви обљутавите и потамните, свет ће бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.
Ви држите небесни огањ у пепелу. Ако се и ви угасите, свет ће бити гомила пепела за вратима живота.
Смртоносци причају о вашем животу, јер свога немају.
Кривоклетници се куну у вашега Бога, јер свога немају.
Лажов се правда вашом истином, јер своје нема.
Неправедник се заклања под вашу правду, јер своје не~ ма.
Очајник се теши надом, јер своје нема.
Мудраци земаљски обилазним путем траже мудрост и враћају се вашој мудрости, јер друго не налазе.
Слабићи вас гоне, јер се боје ваше снаге, а сами је не могу да понесу.
Страшљивци вам завиде на храбрости, јер њих нема шта да охрабри.
Богаташи, гле, сви од вас просе, а нико вам ништа не може дати. Богаташи сте, јер Бога имате. Богати сте, јер сте Богоносци.
Душа ваша је колевка Бога Живога. Срце ваше престо је Његов. Ум ваш гора Синајска, где Он једини скрижали и говори.
Путујте слободно с Богом у себи; нећете изгубити пут, и нећете остати без конака. Уђите с Њим слободно на капију дана, и дан ће бити ваш. Уђите с Њим слободно на капију ноћи, и ноћ ће стукнути са својим страшилима, и показаће вам своја чуда.
Не продајите своје благо, јер га свет не може платити.
Не трампљавајте се са васионом, јер васиона вам не може дати ништа осим себе. А она је сва као папир према злату. Изгореће и она једнога дана, и биће шака пепела. Умреће? Она је већ мртва, и нема је, без вашега блага духовнога.
Пространство с краја у крај не може сместити ваше благо.
Време с краја у крај не може избројати ваше благо.
Свет вас гони, јер ви имате мир, а он нема.
Свет вам завиди, јер ви имате богатство, а он је сиромашан.
Свет вас се боји, јер ви имате моћ, а он је немоћан.
Свет вас мрзи, јер ви имате блаженство, а он је несрећан.
Не злобите свету, и не додајите уља у огањ. Јер свет сав гори огњем злобе.
Осамљени сте, велите? Зар су гробови неко друштво? Један жив на гробљу мање је осамљен него цело гробље мртвих.
Мало вас је, велите? Али сте наоружани. Ваши противници су везано робље.
Свет је безживотан без вас. Ви сте канали, кроз које се долива живот свету.
Свет је безрадостан без вас. Кроз вас улази осмејак у робијашницу.
Не гојте ваше тело, јер гојење је гнојење. Не трпајте блата на своје кости, јер ће вам кости отромити, и душа се ваша стеснити.
Држите ревносно божанског младенца у себи, и чувајте се, да га не поплашите. Заиста плашљив је као тица, и не намеће се. Од једне ружне помисли бежи из ума. Од једне прљаве жеље бежи из срца.
Запамтите: ако Он напусти вас, своју последњу земуницу, свет ће бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.

LXXXVIII

Дижем руке к Теби, Пастиру мој, но руке моје не досежу далеко.
Залуд се овца у рупи пропиње к врху; ако се пастир не сагне к њој, неће се спасти.
Благодат Твоја досеже даље од сунчаних зрака. Дохвати се руке моје, и изведи ме из тамнице. Само један зрак Твоје благодати - и дићу се на крила орловска.
Под каменом мучи се травка да узрасте, погрбљена од тражења светлости, бледолика без светлости. Велика је радост мени смртном, када дигнем камен и гледам травку, како се усправља и зазелени.
Није ли Твоја радост још већа, Бесмртни, када дигнеш камен, наваљен од света на душу моју, погрбљену и бледолику?
Залуду ја сабирам дрва на гомилу, да огрејем душу моју, ако Ти не пустиш небесни огањ.
Залуду ја трчим; ако сам погрешио пут, узалудно је трчање моје.
Сав труд мој, и зној мој, жртва је Теби. Ако је Ти не благоволиш примити, бићу као пењач уз планину, затрпан снегом на врх планине.
Јер не гледаш на множину трудова него на жудњу срца.
За чим имаш да жудиш, срце моје? Куда око погледа, види смрт. Чега год се рука дохвати, осећа гроб.
Што год обретеш, обретеш и страх, да то не изгубиш. Што год заволиш испуњава те жалошћу губитника.
Немирне мисли моје, гурате се по уму моме као пијани по сајму, и падате и умирете као скакавци по друму. Умреће све оно, што вас је послало у мене, и ниједна од вас неће се спасти из мога гроба, осим оне, што се везала за Безгробног, Неумирућег.
Заиста, ушле сте у гроб, ушавши у мене, и као гробари спремате мени гроб.
Али кад затруби труба, многоцевна и многогласна труба, у души мојој, и објави долазак Сина Божјега! Тада ће се све смртне жудње срца мога, и све смртне мисли моје, издвојити на лево, и очистиће поље срца и ума.
И Син Божји ући ће у своје поље, и заравнаће све гробове, што сте ми спремали, као кртичњаке. И умиће ме и окупаће ме Син Божји, и намирисати миром. Не за смрт но за живот.
Сам сам се зазидао, Господе, од Твоје благодати. И не смем да провирим ван, јер си као страшни ветар. Сазидао сам кућерке и колибице у души својој па се бојим, да их не разориш. А Ти разораваш не да би ме оставио бескућна него да би ме увео у палату, ширу и зрачнију од звездане васионе.
Одбацише људи Твој крајеуголни камен, јер им је сувише превелик за њихове кућерке и колибе. Одбацише га безумни зидари, јер не знаду, шта да почну зидати на њему. Не могу да се досете заборавни, да си Ти зидар, и да је сав посао њихов, да Теби не сметају у раду.
Сувише је велик Твој крајеуголник, и дивови се плаше, да му се примакну. Говоре: ако почнемо на њему, кад ћемо довршити?
Сиротани, како их смрт плаши од сваког доброг почетка!
Како их време приморава на једнодневне грађевине!
Пружи ми благодат Твоју, дужу од сунчаних зрака, Богаташу мој, и ја ћу се осмелити да станем крај одбаченог камена.
Гле, Ти си благодат. Спусти се и дигни ме.
Одагнај смрт и време од мене, и ја ћу зидати с Тобом оно што земаљски дивови не смеју.

LXXXIX

Пророкова Син Божји о храму морејском, - да ли погрешно пророкова? Остаде ли камен на камену, и улазе ли сад богомољци у њ? Да ли погрешно пророкова?
Сручи народ сву своју душу у зидине једнога храма, и остаде празан и без душе. Ко сву своју душу повери камену на чување, и сам на стражи више над њом, заиста ће бити несталан у свету као јасикова сенка.
Сазидали смо Богу храм, говоре нестали, и платили свој дуг. Од сада смо само дужници себи самима. Дали смо Богу Божје, сад ћемо да дајемо себи своје.
Јадници, шта ће Богу храм, ако вама не треба? Шта ће ваш храм Ономе, коме није сувише тесно ни у једном зрну песка нити сувише пространо у звезданој васиони? Зар могу бескућници сазидати кућу Учитељу свих зидара?
Научи Зидар претке ваше, и вас саме, да зидате храмове Њему, јер су вама на потребу а не Њему.
Зидајући Њему, ви зидате Њиме из себе. Јер не може земља ништа учинити за Њега без Њега.
Зидајући најбоље Њему ви показујете пример души својој, шта она треба у себи да зида.
Зидајући Њему боље него своме телу ви показујете пример души, да и она зида себи тврђе узвишеније и светлије обиталиште него што телу треба, и него - тело.
Зидајући Њему доказујете, да душа ваша није све заборавила, нити се помирила с колибама тела.
Скупе грађевине зидате Њему, да би потсетили душу, да је она за царску палату намењена, а не за иловачне черге.
Не зидате дом Њему, но слику души својој, и књигу, и сећање души својој.
Господ је препун милости, и силази у камене храмове ваше, да се сретне с душама вашим.
Али, јадници, шта ће бити од храмова ваших, ако душа ваша не сагледа и не послуша пример? Ако кубета храмова ваших буду за вазда виша од душа ваших? Ако ширина храмова ваших буде за вазда шира од ускости душа ваших? Шта ће бити од храмова ваших?
Ако свеће у каменим храмовима вашим буду за вазда светлије од мисли ума вашега? Ако измирна и ливан буду за вазда мириснији од мириса срца вашега? Шта ће бити од храмова ваших?
Ако олтари ваши буду за вазда светлији од свих светиња душа ваших? Ако раскош литургија ваших буде за вазда већа од раскоши душа ваших? ако јека молитава у храмовима вашим буде налазила више одјека у зидовима каменим него у душама вашим? Шта ће бити од храмова ваших?
Постаће мртви споменици мртвих душа. А кад постану то, - кад престану бити пример зидарства душевног и постану гордост - заиста ни камен на камену неће остати. А ви ћете, јадници, лутати као сенке оних, који су градили знајући шта и зашто граде; и играћете по свету нестални као јасикова сенка.

ХС

Посрнуће многи у свету и пашће због Сина Твога, Господе дужи од времена и благословенији од времених покољења.
Кнезови народни удружиће се с хајдуцима против Христа Пресветога, свештеници с лажним сведоцима, и мудраци с безумнима.
О како је Он величанствен у својој осамљености и у чистоти свога пута!
Законици, што су провели век у тумачењу закона Божјега, устали су сад сви сложно не да суде него да убију човека.
Прваци народни, што низ недра и на појасима и на заушницама носе написан закон са Синаја, заборавили су неколико хиљада година свога вежбања у правди, и као гладни вуци јурнули су за Човеком мира и добра, да Га растргну.
Трговци су затворили своје дућане и потргли своје ножеве, да убијају.
Старци, урешени споља многобројним споменицима Божјих чуда на њиховом народу, но без иједне унутра, извлаче се испод својих оџака, да помогну убити.
Младићи, који се веселе, кад их старији охрабре на злочин, изишли су с моткама и камењем, да изврше убиство пре него седну за Пасху и почну славити Бога.
Дигле су се и жене на крв, и повеле су децу своју, да и деца помогну у једном народном делу.
Крвници и насилници, који се других дана са страхом провлаче кроз мрак и тескобу, сада су постали вође вођама и кнезови кнезовима.
Злочинцима у тамници дошао је дан слободе, јер они су постали потребни народу, да га науче своме послу, да га науче како се убија човек.
Сви посетиоци, што су дошли у град за празник, да се поклоне Небу и потраже Бога, окренули су лећа храму, и са својим домаћинима и конакџијама појурили су, да траже крв праведникову.
Свештеници су заборавили храм и нагнули са жртвеним ножевима, да народ спасавају од Бога.
Хроми и кљасти пружају своје штаке а слепи своје слепачке чанке - своје једино оружје, да се помогне убити исцелитељ.
Тако један народ грешника устаје једнодушно као трава, да убије Бога. И омаче му се нож, замахнут против Бога, те удари сам себе у срце.
Не дај ми да паднем, Господе премили!
Отвори ми очи душе, да видим и научим се од судбе грешника. Да не пође нога моја ни за ким, ко иде против Тебе.
Да како не дигнем камен на Тебе, и не убијем себе за навек.
Не дај ми да паднем, Господе премили.