среда, 02. мај 2012.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ XCI-C


XCI

Крв праведника једино је писмо на земљи, што се не да избрисати.
Убисте ли Христа, очајници, као што се надасте? Или крв Његова и данас гори на главама вашим?
Објави, море, хуком својом свима пределима на земљи: крв праведника гори на глави и стотог колена.
Изукрштајте се громови од истока до запада и напишите јасно и за слепце: никакво зло људи не могу учинити праведнику, а да се то зло не сручи двоструко на главу њихову.
Јер камен бачен на праведника, бачен је у висину, и падајући са висине добија у тежини.
Камење јерусалимско, што стојиш данас разбацано, завичи и реци роду људском, роду заборавном, шта се деси са убијеним праведником а шта са онима, што га убише!
Видех пса где се опржи једном на врелој каши, и не дође више ни на хладну. А људе гледам из дана у дан где се прже на крви праведника, и никад да се окану.
О безумнији од безумних, зар се не стидите повторавати лекцију, коју и пси одједном науче?
Боље да ишчезне један крвнички народ него један једини праведник. Јер небо не пита: колико је крви просуто него: чија је крв просута?
Да сви народи устану против једног праведника, неће му моћи ништа наудити. Могу само да му буду пратња до гроба. Но он ће њих пратити после гроба.
Заиста праведник кажњава својом милошћу до гроба и правдом после гроба.
Не осигуравајте имање својој деци, ви што уђосте у крв праведника. Гле, све имање ће им пропасти осим крви, коју пролисте.
И неће праведник бацити клетву на вас но деца ваша, кад буду јела горак хлеб робова.
У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и онога што је у дроњама.
На крст си дигнут, Христе Боже, не да покажеш своју немоћ према свету но немоћ света према Теби.
Као сенке што се на месечини бију о стену, тако су немоћни народи што ударају на Тебе.
Утехо праведника и храбрости мученика, помилуј нас и спаси.

XCII

Васкрситељ је Господ мој. Васкрсава мртве од јутра до мрака, и од мрака до зоре.
Оно што јутро сахрани, увече Господ оживи, и оно што вече сахрани, ујутру Господ оживи.
Какво је дело достојније Бога живога него васкрсавати мртве у живот?
Нека други верују у Бога, који се парби и суди с људима.
Ја ћу се држати Бога, који васкрсава мртве.
Нека други верују у Бога, који се не приближује ни живим, кад га зову.
Ја ћу се клањати Богу, који држи наслоњено ухо Своје и на гробљу и слуша, да ли неко не вапије за васкрсењем и васкрситељем.
Гробари закопавају и ћуте. Господ откопава и виче.
Мајка ћерку закопава, Господ откопава; боља је мајка Господ од мајке.
Отац сина загрће, Господ одгрће. Бољи је отац Господ од оца.
Брат брата сахрањује, Господ васкрсава. Бољи је брат Господ од брата.
Господ нема ни суза ни осмејка за мртве. Његово је све срце за живима.
Свет кука за својим у гробљу, Господ песмом тражи своје, и буди их.
Васкрсни, Господе, дух мој, да би васкрсло и тело моје. Настани се у духу моме, и тело моје биће храм Твој.
Говоре суседи моји у бризи: да ли ће ово наше тело васкрснути.
Ако сте се једном одрекли себе, и не живите више себи, онда је ваше тело као васкрсло.
Ако је тело ваше храм Бога Свевишњега, онда је Васкрситељ у вама, и васкрсење се ваше довршује.
Тело се наше мења, многа смо тела до сад звали својим. Које ће од њих васкрснути?
Можда ниједно. Но сигурно оно, - ако сте га имали - које изражава јасно Реч Божју.
Васкрситељу мој, смрт не васкрсава, јер смрт никад није ни била жива.
Ти си васкрситељ и Ти си васкрсли, јер ти си Живот.
Само оно семе васкрсава, у коме се Ти скриваш, и то оно од њега, што си Ти.
Само ћеш онај дух оживети, који и сада живи Тобом а не светом.
Само ћеш оно тело сачувати, које је се Светим Духом почело испуњавати у овоме времену.
Оно што је Господ Живи у гробовима, оно ће васкрснути у живот.
Нико не може васкрснути мртве него Господ, и нико не може устати из мртвих осим Господа.
Јер Он је у светим својим. Заиста Он је у живим својим, и у гробу и над гробом.

XCIII

Жељени је долазио, и доћи ће опет, а ви говорите: ко ће нам доказати, да је Он Бог?
Питам вас, тамна браћо, и одговорите ми, што вас питам. Кад би ви поручили Богу да дође на земљу, каквог би ви желели да Га видите?
Као човека желели би Га видети, лепшег од свих синова човечјих, моћнијег од свих синова човечјих на речи и моћнијег од свих синова човечјих на делу. Желели би Га видети прекрасна као царевића; не охола него смирена као јагње; који би улазио под наше кровове, и с нама јео и пио, и делио с нама све сем немоћи наше и греха.
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог био мећу нама. -
Желели би га видети као човека, премда се Он може појавити у сваком телу. Кад говори да говори моћно како никад човек није говорио. Кад ходи по овоме свету, да не ходи као најамник и роб него као господар. Вода и ветрови да Га слушају, људи да Му следују, зли духови да беже од Њега. Да буде од помоћи људима свакога дана: жалосне да теши, болесне да лечи, мртве да васкрсава. Таквога би ми желели Бога међу нама. -
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог био међу нама. - Желели би, да нам дође не као цар, са богатством, што пропада, и војском, која ишчезава, и блеском, што тамни, - не као цар него као већи од царева. И желели би, да нам дође не као обичан пророк, него као пророковани од почетка времена, који би смео рећи, да је старији од времена; и који би нам прорекао, шта ће бити на крају и после краја времена. И желели би, да нам дође не као свештеник, него као првосвештеник, у коме се огледа све троје у једном: и Бог, и свештеник и жртва. Таквога би ми желели Бога, да се појави међу нама. -
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог био међу нама. -
Желели би, да брзо дође и да оде, јер Га не би могли издржати на дуго. Но и кад оде, желели би, да Његова реч јечи кроз време и простор, без краја и уставе, и да од Његових стопа гори земља небесним огњем докле земља траје. -
Онда вам кажем: сами сте доказали, да је Бог био међу нама.
Жељени је долазио међу људе баш каквога људи могу пожелети, и још бољи, и још јачи, и још лепши, па су људи, ах, и тада говорили: ко ће нам доказати да је то Бог?
Жељени ће опет доћи, душо моја, као огњени змај долетеће и, ако Га не познаш, одлетеће, и више Га заиста видети нећеш. Устани, душо моја, и не спавај но бди. И утврди у себи слику Жељенога, какав јесте, да би Га познала, када дође.
Нека слике свих светова изиђу из тебе, и нека те Његова слика испуни сву, од истока до запада, и од севера до југа. Да би Га познала, када дође.
Јер ће као огњени змај доћи и отићи, а ти ћеш куњати и говорити: ко ће ми доказати?
Ако ти сама себи не докажеш, нико ти неће доказати.
Ако ти Га не докаже твој вечити живот, доказаће ти Га твоја вечита смрт.

XCIV

У долини плачевној оживео си мртве кости, Сине Божански.
Нека се радује пророк, јер си обистинио речи његове.
Сва снага, и лепота, и мудрост, за којом цело човечанство од почетка жуди, у Теби је, Свечовече.
Сва храна живота, и све пиће живота, којом живи живе од краја до краја времена, у Теби је, Свечовече.
Кроз Тебе се Тросунчани зрак усудио бацити у таму смртну и сен небића. Милост је била у томе зраку, и као свака милостиња злоупотребљена. Зато се Зрак повукао, и тама смртна и сен небића преовладала је.
Сада си дошао с новим Зраком, и новом милошћу. И они, који Те примише, засијаше као новозапаљена сунца.
А који Те не примише, осташе и надаље мртве кости у долини.
Отворио си хлебарницу за гладне и пивницу за жедне, и призиваш све гладне и жедне, да једу и пију и живи буду.
Ко жели живота, животом се мора хранити. Ко се
смрти преда, смрћу се храни, и нема га мећу живима.
Донесе нам Бога у долу мучевну; донесе нам Бога, не као слику да Га покажеш, - играње слика поједе нам душу - него као хлеб, да га једемо и оживимо. Сликама се хранисмо и помресмо. Заиста, све ствари, што смртни једу и пију, слике су, које не хране и не поје и не дају живота, ако Бог у њих не уђе.
Нека душа моја једе Бога, и венчаће се вечним животом.
Нека ум мој једе Бога, и венчаће се вечном мудрошћу.
Нека срце моје једе Бога, и венчаће се вечном радошћу.
Нека тело моје једе Бога, и васкрснуће из мртвих.
Нека сви људи једу Бога, и вратиће се дому, вратиће се у Свечовека.
Твога гроба нема међу нама. Земља држи само земљу. Гробови се сахрањују у гробове, и остају у њима.
Царевићу Свете Триаде и царе свих бића, која су од Твоје речи продихала и прогледала, нахрани ме Твојим лебом, и напој ме Твојим пићем.
Да не иструхне тело моје, и душа моја да се не бије по Аду као безтелесна сен, испуњена лудим сећањима, испуњена телесним жељама, испуњена страхом и страшилним сликама.
Да не изгубим, Господе, оба тела: земаљско, које је ближе пропасти од јесење траве, и небеско, које је дух одоцнио да изатка и спреми за вечност.
Да не изгубим, Господе, оба духа: замаљски, који се обрекао на смрт венчањем са земљом, и небески, кога нисам примао у себе, да унесе своју вечност у мене.
Да не изгубим, Господе, оба живота: земаљски, који се чини животом, и небески, који јесте живот.
Приђи ми ближе, и још ближе, Небесни Хлебу, и немој се бранити од мојих уста.
Приђи ми ближе, и још ближе, Небесно пиће, и немој се измицати од мојих усана.
Тројице Пресвета, спусти Твој жижак у моју ноћ и поплаши странца, који ме заклања од Тебе.

XCV

Деца и светитељи држе Те, Господе, остали се бунтују против Тебе.
Деца и светитељи граница су између царства бића и сени небића.
Стараоци се називају родитељима и бацају Твоју децу с високе стене у понор.
Стараоци уображавају, да су они родитељи, па управљају децом Твојом као својом имовином. Заиста, не управљају него криве и ломе.
Туђа су деца, стараоци, коју сте присвојили, и одговараћете за крађу и разбојништво.
Није ваш живот ни онај што је у вама, нити онај, коме сте ви послужили као канал. Туђе је све, осим зла у вама, и одговараћете за крађу и разбојништво.
Одговараћете за крађу, јер сте туђе назвали својим, и за разбојништво, јер сте туђе осакатили и порушили.
Нема родитеља на земљи. Родитељ је на Небу. На земљи су само стараоци. Они, што себе називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници.
На земљи су само стараоци; и то је превелика част.
Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част.
Блаженији је онај, ко се никад није родио, и коме никад ништа није поверено у старање него ви, ако је ваше старање саблазан и умртвљење душа.
Зашто се радујете деци, ако не мислите бдити над њима као над ангелима небесним? Зашто кукате за њима, кад вас рано оставе и побегну к ангелима? Туђему сте се радовали, и за туђим кукате.
Не старајте се само о осигурању тела ваше деце, јер то и лисице чине са лисичићима. Него се старајте о Богу у деци вашој. Састарани Бог постараће се за све остало. И оно што с муком сабирате деци својој, Он ће им без муке сабрати, брзо и лако.
Не изгоните Бога из деце ваше, јер ћете им отерати мир, и срећу, и здравље, и благостање.
И ако сву земљу оставите остављеним од Бога, оставили сте прегладним, који ће све појести и помрети од глади.
Не осигуравајте деци својој комад хлеба но комад душе и савести. И биће деца ваша осигурана, а ви благословени у два света.
Старајте се о туђој имовини боље него о својој, и награда ваша биће неизмерна.
Царска деца дата су вам на старање. Заиста, Цар неће дати малу награду онима, који Му сачувају царевиће, и не избришу име Родитеља из памети њихове.
Кроз децу гледа Цар зачуђено у вас, и чека ваше одговоре.
Ако одговори буду смртоносни, Цар ће се повући из деце ваше, и ви ћете се старати о лешевима.
Деца и светитељи држе Те, Господе мој, остали се бунтују против Тебе. Деца и светитељи су Твоје кушање света.
Пази, душо моја, пази и не погреши.

XCVI

Свака ствар ме плашила док бејах дете, сваку ствар сажаљевам од кад одрастох.
Свака ствар чинила ми се снажнија од мене док бејах дете. Сад се осећам снажнији од свега, и сажаљевам све.
Јер научих се стајати уза Те, Господе мој, који си окружен бесмртним војскама као боровом планином. И растем из Тебе као дрво из планине
Узех сваку ствар за учитеља, док бејах дете, и идох донекле са сваком. И научих се немоћи и смрти и вапају к Теби.
Тражих најјачу ствар, да се ухватим за њу, да бих се спасао од промене и колебања. И очи моје не видеше је, нити је уши моје чуше, нити је ноге моје нагазише. Сву децу своју време подиже, да се хрве с њима, и да их из шале савија, ломи и чупа из корена, смејући се страху и ужасу самртника.
Ухватих се за цвеће и рекох: оно је лепотом моћније од мене. Но кад дође јесен, цвеће умираше на моје очи, и ја му не могох помоћи, но са сузама окретох се, и ухватих се за високо дрвеће.
Но кад дође рок, извали се дрвеће из корена, и полеже по земљи као побеђена војска, и ја се окретох са сузама, и ухватих се за камен. Он је јачи од мене, рекох, уз њега сам сигуран.
Но кад дође рок, камен се истроши у пепео на моје очи, и ветар га однесе, и ја се окретох са сузама, и ухватих се за звезде. Звезде су јаче од свега, рекох, њих ћу се држати, не ћу пасти.
Но кад загрлих звезде и уђох у тајни шапат са њима, чух јецања умирућих, и окретох се са сузама, и ухватих се за људе. Људи усправно и слободно корачају, рекох, у њих је снага, њих ћу се држати, да не паднем.
Но кад дође рок, видех и најснажније међу људима где се беспомоћно клизају низ лед времена у безгласни понор, и остављају ме сама.
Обазрех се у зноју по целој васиони и рекох: ти си јача од свега, тебе ћу се држати, сачувај ме од клизања у безгласни понор. И добих одговор: довече и ја тонем у безгласни понор, и сутра ће бити друга васиона место мене. Узалуд се вежеш за мене, немоћног сапутника свога.
Опет се окретох људима, најмудријим међу синовима људским, и упитах за савет. Но они се завадише дајући ми одговоре, док смрт не махну руком и не унесе тишину међу препираче.
Опет се окретох људима, највеселијим међу синовима људским, и упитах за мишљење. Као да ми могу дати неко мишљење они, који месом мисле! Они ме узеше за шалу и за весеље своје, док смрт не диже свој штап и не превуче буђом језик њихов.
Опет се окретох људима, онима који ме родише и донеше међу ствари, и упитах њих. Њихова смежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше: у незнању се родисмо и ми, у незнању родисмо тебе, и незнање своје поделисмо с тобом.
Опет се окретох људима, пријатељима својим и рекох: пријатељи моји, шта мислите ви? А они оћуташе дуго, док стидљиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно спремамо да питамо тебе: шта мислиш ти?
И кад закуцах и на последња врата, да питам, врата се отворише и видех мртваца где износе.
Кад не бејаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде своје канџе у кости моје.
Још једна суза нађе се и скотрља се у дно душе моје. И гле, нека непозната врата, у које удари последња суза, отворише се, и Ти се појави, Царе мој и Оче мој, Сав окружен бесмртним војскама као боровом планином у неопалном пламену.
И светлост заигра као многогласна харфа, и ја чух где говори: Ја сам онај кога тражиш. Држи се Мене. Име ми је: Јесам.

XCVII

Твоја посета, Снаго моја, доноси снаге свакој твари.
Као у празне лампе налеваш уља у сваку од њих, и почињу горети.
Благо оном, ко Тебе прими у своју празнину; напуниће се и гореће.
Кад уља нема, онда фитиљ гори са димом и рђавим мирисом.
Горели су људи и пре Твоје посете, но то ниси горео Ти но фитиљ са димом и рђавим мирисом.
Кад си Ти дошао у посету земљи, налио си све лампе уљем, и уље је почело горети, без дима и рђавог мириса.
Али неуки не виде разлику, но говоре: и пре је било горење, и сад је горење.
Не виде неуки разлику измећу горења празне лампе и горења пуне лампе.
О неуки, кад гори земља својим огњем, то фитиљ гори а не уље, и горење са димом и рђавим мирисом.
Кад се земљани судови напуне небесним уљем, онда уље гори, и горење је са пламеном и светлошћу, но без дима и рђава мириса.
Гле, Ти ниси као обични посетиоци, који долазе да узму. Дошао си не да дођеш и одеш као обични посетиоци, и не да дођеш и узмеш, него си дошао да оставиш. Ваистину, да напуниш и све пуно оставиш!
Свака ствар се пуни силом и снагом, Господе препуни добара, када Ти дођеш у посету.
Вода, што је само могла да пере тело, добила је силу, да крштава душу. У Твоје име Господе!
Хлеб, што је само могао гомилати у човеку пепео на пепео, добио је силу, да Твојим Животом храни живот. У Твоје име, Господе!
Извори су се налили снагом, и траве пољске наједрале животом. У Твоје име, Господе!
Речи су постале леком, и знаци су постали одбраном. У Твоје име, Господе!
Мртви су почели узимати немоћи живих на себе и живи се почели разговарати са мртвима као са живима. У Твоје име, Господе!
Гробови, из којих је само смрад текао, почели су изливати миро, и зверске пештере постале су покајницама. У Твоје име, Господе!
Пре Твоје посете, Господе, све је било димљивије од горећег фитиља, и све немоћније од пауковог ткања.
Да ли ће неуки отворити очи и видети разлику? За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Господе Свемоћни: отвори им очи, да би видели разлику.
Да би видели разлику и отворили своје празне лампе, да их Ти напуниш.
Да се не би вечито гушили у диму и рђавом мирису, Небесно уље лампе моје.
За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Душе Свети, Животворни. Духни као олуја и затреси душу неуких, да би се пробудили и осетили час Твоје посете.
Да би се покајали, и заједно са мном клекнули и узвикнули: како земља постаје нова, кад је Ти посетиш. Величанствени и Страшни Боже!

XCVIII

Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.
Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.
Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје име не можете да срекнете?
Твоја сам књига, Господе Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.
Твоја сам књига, Господе Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као светињу своју.
Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота Небесне Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, - ко може други осим Бога јединог?
Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у теби дарови су света?
Тако ме читају неписмени, и ја осећам, да ми не знају имена.
Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове утрпао је свет у срце моје.
Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.
И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.
И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем све писање духа мог по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига неисписана.
Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је Твоја књига, Господе. То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим Бога јединог?
Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.
Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.
Нема много речи у тој књизи, но свака реч је као пламен оштра, и као бесмртност дуга, а слађа је од свих сласти овога света.
Седам речи, - седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини нераздвојно у један неумирући пламен.
Света мужанственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним појасом, окићеним са седам звезда.
Но ко сме просипати бисер пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?
Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком - мртва слова.
Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.
Свемудри Боже мој, управи очи избраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни?

XCIX

Мало је послушних, Господе, а верујућих има.
Мало је оних, који нетремице гледају у Господа свога и иду за Његовим погледом.
Тражим послушне, Господе мој, и делим радост с њима. Казујем њима о путевима Твојим и мудрости Твојој, и они потврђују моје казивање. И радост своју множимо и - делимо.
Слушам причу послушних, како си уклонио спотицања испред ногу њихових, и додајем своју причу, и соба се наша испуњава небом.
Све догађаје, што нам се догодише, сејемо на често сито закона Твога, и плеву што испадне зовемо својом, а чисто зрно што остане зовемо Твојим.
Рачунамо све муке, све сузе, и сва страдања своја ради имена Твога, да смо у добитку.
Шта нам вреди вера од недеље до недеље, говоримо, ако нас она не веже сваки дан са погледом Господа нашега?
Има верујућих, Господе Боже наш, али је мало послушних.
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмоћнијем? Зар ће ме заваљени дићи, и самртници зар ће ме укрепити?
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмудријем? Зар ће ме неуки научити, и незналице зар ће ми казати истину?
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најсветијем? Зар ће ме грешници сачувати, и крвници зар ће ми душу спасти?
Како би се назвао залутали човек, који би спазио огањ у тамној ноћи, и не би срачунао своје путеве према том огњу?
И лађар како би се назвао онај, који би видео светлост у пристаништу, и окренуо лађу у страну?
Истим именом могли би се назвати и верујући а непослушни.
Осетио си жаоку непослушности моје, Љубави моја; опрости!
Од кад ме рани љубав Твоја, стид ме испече од сећања небрижљивости моје.
Закитио сам се био вером у Тебе, као цвећем, ходио сам својим путевима, не осећајући како ме љубав Твоја узастоп прати.
Сада су ми се отвориле очи за љубав Твоју. Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Коме да исповедим грех мој но Теби, коме и сагреших?
Што да се исповедам непослушнима, који ће рећи: ниси много згрешио, јер и ми тако чинисмо? Својим грехом правдаће мој грех, и неће ми дати утехе.
Учиниће свој грех мерилом правде између мене и Тебе, и досудиће правду грешнику.
Ранио си ме љуто љубављу Твојом, и рана ме пече као огањ.
Опет је милост Твоја безмерна, те ми отвори очи пре него умрех.
Опрости, Господе, и заповедај слуги Твоме!
Како и сад кротко гледаш и заповедаш, као да Ти нигда не сагреших!
Заповедај, Господару, и шибај бичем, и помози савести мојој шибати ме.
Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Нека. Нека ме пече као три огња, док се не навикнем бити послушан као ангел небесни.
Док ми послушност Твојој вољи, Господе, не постане једина сласт мојих дана и ноћи, до краја века.

C

Прими жртву речи моје, Оче мој, - тепање детета покајаног прими, Оче мој!
Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножју ногу Твојих.
Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани Владико светова.
Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе, и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом.
Убог сам, и ништа друго немам да изнесем на жртвеник Твој осим речи ове.
О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари друго до речи?
Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када Теби хвалу уздижу, вода - када себи Твоје хвале шапћу.
И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч.
И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч.
Зашто да приносим туђу реч Господу моме, зашто туђу а не своју?
Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег пламена и туђе жртве; ко?
Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, - прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.
Одабрах шаку пшенице са њиве кукоља, прими ма и једно зрно из моје шаке, и учинићеш ме срећним.
Од једног зрна Ти можеш умесити хлеба, довољно за народе.
Прими лепту моју, Сине Васкрситељу, прими и не одбаци лепоту сиромашка.
Прими жртву моју не за мене него за некога ко је још сиромашнији од мене; има ли таквога?
Ко нема ни толико колико ја, за њега прими жртву моју; постоји ли такав?
Као хармонику згњечио ме свет; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели Твоји даду благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја.
Опомињем се свију добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мој, и приносим Ти једно уздарје од себе.
Не приносим Ти целога себе, јер цео нисам достојан сагорети на Твом пречистом жртвенику. Оно што је намењено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на жртву.
Приносим Ти само оно, што је под Твојом светлошћу узрасло у мени, што је од Твоје Речи спасено у мени.
Прими жртву речи моје, Троједина Кито Цвећа; тепање детета новорођеног прими.
Кад запевају хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад мученици Твоји заридају од радости, и светитељи Твоји зајецају молитве за спасење цркве на земљи, не презри жртву речи моје, Господе Боже мој.
Не пречуј, но чуј.
Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.

На Охридском језеру 1921 - 1922 године.