среда, 02. мај 2012.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ XLI-L


XLI

Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.
Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.
Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.
Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.
Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.
Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.
Зато унесох пост и у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе.
И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.
Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју.
И унесох пост у срце своје, да бих њиме уморио све страсти и пристрасности светске.
Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.
И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.
И ударих пост на бриге своје, да бих их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.
И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.
Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?
Једна туђа прича о спасењу постом и молитвом постаје својом.
Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.
А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.
Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.

XLII

Љубав моја бди, и бдењем се не замара. Онај, кога волим и кога ишчекујем, долази ми окружен свитом небесном. Како да спавам, и како бдење да ме замара?
Бдим над причама људи и над причама ствари, не бих ли докучио неку тајну поруку Љубави моје. Ничија ме прича не занима приче ради ни причала ради, но Тебе ради.
Као човек, који изгуби свој глас, па пође да ослушкује свачији глас, не би ли свој познао. И свуда налази неку ноту сличну своме гласу, но нигде пуноћу свога гласа.
Као човек, који разбије стаклено огледало, па пође да огледа своје лице на лицима људским, и лицима животињским, и лицима свих ствари. И свугде налази неку црту сличну своме лицу, но нигде целину лица свога.
Тако и ја бдим над безбројним гласовима целе васионе, не бих ли познао глас своје Љубави. И бдим над безбројним лицима у васиони, од лица белог шљунка на језеру до лица сунчаних кола, не бих ли познао лице своје Љубави. И нико ме не обмањује, но свако казује о Теби оно мало што зна и може.
Кад људима постављам питања, од Тебе очекујем одговоре. Кад ствари говоре, ја Тебе прислушкујем. Кад природу гледам, ја Тебе тражим.
Кад ме људи виде замишљена, они држе, да ја о њима мислим, док ја мислим о Теби. Кад ме виде трудољубива, они мисле, да се за људе трудим, a ja се трудим за Тебе.
Кад природа чује своје име на уснама мојим, она мисли, да о њој певам, a ja певам о Теби. Кад голуба храним, ја Теби нудим. Кад јагње милујем, ја Тебе милујем. Кад се на сунце осмехнем, мој осмејак продире кроз сва сунца док се не сретне с Твојим осмејком. Кад спустим свој пољубац на бели крин, ја га кроз седам светова спуштам на подножје ногу Твојих.
Бдење љубави моје иде упоредо са молитвом вере моје и постом наде моје. И ниједно без другог двога не устаје и не леже.
Сва делатност ума мога служи вери мојој.
Сва делатност срца мога служи нади мојој.
Сва делатност душе моје служи љубави мојој.
Кад голуба храним, ја Теби нудим, Љубави моја.

XLIII

Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нeмa рањавог места.
Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.
Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.
А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.
Нити he ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.
Нити ћу моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.
Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.
Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свог пријатеља.
Нити ће ме неправда светска моћи скрушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.
Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима и за Њим чезне.
Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.
Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.
Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.
Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.
Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.
Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господина свога, напусти немило и одјекни свом снагом.
Душо моја, пећино вечности, не допусти временим разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.

XLIV

Силазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже? И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.
Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, - сопственике на ивицу имања њихова.
Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.
Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.
Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.
Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.
Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља јуче везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест унаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.
Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.
Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.
Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.
И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.
Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од незваних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.
Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.
Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала да уђе, и није могла ући.
Царице, небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.
Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

XLV

Силазим дубоко у свој ум, и налазим у њему Јевреје, што спречавају улазак Теби, Светлосни Царе мој, и што испунише сав свет причама о своме бекству из фараонског царства, које не побеже од њих.
И разгледах све што становаше у уму моме и очајно узвикнух: све то нисам ни ја, ни Бог мој, нити царство Бога мојега.
Све су то одјеци и слике земље, што моја и сувише вредна чула унеше споља и нагомилаше у уму моме.
Па где сам ја? Где је Цар мој и Господ мој? Где је царство Цара мојега? Зар у земљу обећану превукосте сво царство египатско? И у град Цара мојега зар унесте сво блато нилско?
Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што му чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало - зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидање немоћних грађевина од немоћних сенки.
И још једном размотрих неизмерно поље ума мога, где се са хитрином многих паукова зидаху и рушаху читави градови од сенки, немоћнији од паучине, - и ожалостих се, и саветовах се са самим собом:
На чему могу сенке да играју ако не на светлости? Није ли та светлост ум мој? Не би ли се сенке смањивале поступно у колико би се светлост ума повећавала? Но да ли и мој ум није само једна немоћна сенка ума Божјега?
Тешко мени, ако мој ум, кад се растави од тела, кроз које му се и даје ово наслеђе, остане сам у вечности са овим страшилним ткањем!
И у самоћи понављах уму моме: сада када не видим ништа, не чујем ништа, не миришем ништа, не кушам ништа, не додирујем ништа - шта сада испуњава тебе, ако не само сеновите слике и сећања на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто једном не сахраниш мртве и не оставиш их мртвима, и не бежиш, него стојиш као гробље, по коме сени мртвих играју, које чека нове мртваце?
Како се вишњи Јерусалим, град Цара мојега, претворио у царство мртвих и у сметлиште светско!
Царе мој, чујем тајанствени шапат Твој, и разумем; видим светлост Твоју, и поимам.
И кад разумем и појмим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасење је моје у Господу мојему!
Он је светлост мога ума, коме сам ја био дремљив стражар, те су се странци увукли и потамнели светлост царску.
Помоћи ће мени Господ мој, - кад признам да другог помоћника нема у свим световима, - да истерам таму и тамне странце из ума мога.
Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.

XLVI

Слазим дубоко у душу своју, да видим, ко се у њој рађа и ко из ње исходи?
Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у њу! Кроз свет и кроз ад понире смео човек тја до белих као млеко ангелских хорова, што стоје око Тебе као спољашња одежда Твоја.
Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине.
А душа моја лежаше развраћена као девојчура са пијаца вавилонских, која заборави свога вереника.
И у гневу немоћнога и по обичају кривога поче се правдати душа моја, и пре оптужбе поче се правдати говорећи: не рађам ли ти синове? не шаљем ли ти духове?
А ја се покрих стидом и рекох: заиста, у томе и јесте и моја и твоја пропаст, што ми рађаш синове кад ја требам Сина, и што ми шаљеш духове, кад ја требам Духа.
Родила си ми не синове но слуге и разбојнике. Послала си ми не духове но прљаве становнике ада.
Као девојка дата си ми на чување, сроднику твоме, да од Светог Духа зачињеш и Сина ми рађаш. А ти, несрећнице, заче не од Бога но од света, и роди ми не Бога но свет.
Зашто не сачека Духа Божјега у девичанству, него прими духове таме, који се намножише у теби, и заробише срце моје?
Подигнута си, да будеш храм Богу, а ти се преврати у путну крчму, где разбојници свраћају и леже.
Зашто не роди Сина Мудрости, који би и теби давао светлост и глас, него ми роди синове зла, који се дочепаше ума мога, и платише и теби тамом и бесловесношћу?
Гле, какав плод рађаш, онаквим се плодом и храниш. И све што из тебе излази, к теби се враћа умножено.
О кад би знала, душо моја, кад би само знала красоту небесне Девојке, чији образ ти си требала да будеш у мени! Како је диван и моћан Дух, који њу осењује! Како је прекрасан и величанствен Син, који се у Њој рађа! Уверавам те, ти би крвљу проплакала, ругобо моја, што печат своје ругобе удараш чак и на тело моје.
И одрекла би се прљавих духова, душо моја, и у свиње би их најурила. И изјурила би из куће пород свој, што свињском храном храни и тебе и себе.
И окадила би најмириснијом измирном дом свој, и осветлила га олтарским свећама. И окитила би га цвећем и звездама. И ангели, што стоје као млечно бела одежда Небесне Господарице твоје, долазили би ти слободно у посету и доносили благовест, од које би треперила утроба твоја. Треперила би утроба твоја као јутарња роса на планини под нежним ударима сунчаних зрака.
И зарадовала би се ти, душо моја, међу блудећим душама земаљским. И родила би сина, који би светлошћу својом изагнао нестварне сенке из ума мога и огњем својим сагорео жеље света у срцу моме. И ослободио би цео живот мој од власти злих духова, обвио га целога у плашт силе и славе Духа Божјега.
Видим сузе место гнева у очима твојим и радујем се, душо покајна.
Опажам ћутање твоје, у коме се рађа бунт против себе саме.
Покај се и обнови се, душо моја, покај се док још имаш рока. Обуци се у девичанство брзо; брже, док твоја прљава временост није постала прљавом вечношћу.

XLVII

Приђи ми ближе и још ближе, величанствени Душе Истине. Приђи, и уђи у мене дубље него што светлост и ваздух улазе. Гле, без светлости могу целу ноћ провести, а без Тебе не могу ни у постељу лећи. И без ваздуха могу десет корака корачати, а без Тебе не могу ниједан.
Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш.
Свет непрестано проси душу моју, да се с њом венча. Свет нуди души мојој сва блага своја, само да напусти чекање Тебе. Све своје гробове кречи свет бело, само да би замамио душу моју. Сав свој пепео износи свет на сунце и прелива га ласком и величањем, само да би завео душу моју.
Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.
Приђи ми ближе, и још ближе, сило Тројице Свете. Уђи дубље у свест моју него што мисли и представе светске могу ући. Као што мудра мајка, кад затрудни, спрема и кити колевку сину своме, тако и Ти, Красото и Чистото, спремај и украшуј ум мој за оно што ће се у њему из Тебе родити.
Многе зле мисли као змије, крију се око колевке сина Твога. И многе опаке жеље дижу се из срца мог и траже колевку царевића Твог, да га својим стрелама затрују.
Одбрани колевку ума мога, и научи душу моју, како се рађа и како се младенац негује.
Зави у дубоку помрчину путовање свих зломислених посетилаца рођенога мога. И дигни најсјајнију звезду над пут мудраца са Истока, мудраца правих, што са тројним даровима - вере, наде и љубави - ходе у посету најмилијем моме.
Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Сине Божји. Спусти се дубље у срце моје него што иједан осећај, или жеља, или страст овога света може сићи у њ. Сачувај срце моје од безбројних трговаца, од многих купаца и продаваца, што се увек у легионима роје око млада и неискусна срца. И научи срце моје, да не лудује за шареним обманама људи и ствари.
На дну срца мога настани се, као домаћин у дому своме, Сине мој љубљени, и буди му неумитни судија и мудри саветник.
Када чистота душе и мудрост ума заузму срце моје, заиста зли духови ће узалуд обигравати да закораче у њ.
И срце ће се моје испунити неисказаним миром небесним, и славиће Бога у хору са херувимима и серафимима. И вратиће богато зајам души и уму, јер ће их као равно њима равном мером наградити.
И напуниће се срце моје слатком љубављу према Господу своме, и сажаљењем и добром вољом према мучећим се душама у свету и у аду.
Прићи ми ближе, и још ближе, величанствени Господару мој.

XLVIII

Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.
Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.
Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.
Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао-цеу, учитељу и пророку народа свог!
Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изаћи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!
Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!
Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора отцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!
Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!
Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.
Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.
Умиј се и опери се; осветли се и у светлост обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.
И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.
Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.
Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје стварност.
Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.


XLIX

Склони, Боже, од злих очију душу моју, када рађа мудрост Твоју. Осами је између људи, у пећину чобанску. Нека је нико од смртних не прати осим сенка једног праведника. У пећину витлејемску, у пећину од камена, што никад не похули имена Твога, ту нека се склони бременита душа моја.
Нека јој друштво праве невина јагњад и телад, што су од рођења намењени за јело нечистијим од себе.
Нека над пећином тихо горе огњеви небесни, и са страхом нека гледају на скромни угао васионе, на црну земљу, и на најскупоценији део тога угла у пећину богородну.
Нека се одмакну цареви земаљски, и мудрујући препирачи варошки нека се не приближују. Скромни пастири јагњади и телади стајаће око пећине моје, и гледаће Небо како се отвара, и певаће с ангелима небесним, када душа моја роди спаситеља мога. Нека се удаље сви остали, који живе од тренутних спасиоца и спасења.
Води, Господе, светлошћу Својом источне мудраце, и пророке, и светитеље, ка пећини душе моје. Да joj донесу три најдрагоценија дара источног човечанства.
Први дар је видовито знање о Теби, што превазилази сва остала знања. Нека носилац тога дара кади драгоцени товар свој молитвама свих пророка Истока, и свих олтара источних пророка.
Други дар је видовито ишчекивање рођења Твога у чистоти девичанској: нека носилац тога дара држи пост целим путем, да му се око не замути од земљине масноће, те не изгуби из вида звезду водиљу.
Трећи дар је видовита љубав према Теби.
Нека носилац тога дара бди над својим даром у путовању своме. Да се не спотакне срце његово о неку земаљску прелест, те не задоцни на поклоњење новорођеноме.
Заиста једнога од њих пратиће сав ум мој, и сва свесност ума мога. Другога од њих пратиће све срце моје, и све жеље срца мога. Трећега од њих ишчекиваће душа моја, испуњена благодаћу и љубављу.
Но свештени путници ће опрезно путовати, и застајкиваће на путовању своме, и питаће за пут, и довешће у опасност душу моју и првенца душе моје. Наивни као голубови, питаће за пут!
Али Ти си безгранично милосрдан и безгранично мудар. Кроз педесет столећа Ти слажеш скупоцене дарове на Истоку. И нећеш дати, да носиоци тих дарова падну у руке разбојника.
Од превечности Ти спремаш рођење Сина у девојачкој души. Те нећеш допустити, да га убије Ирод, неко, кога је земља родила и земља крунисала у поегипћеном граду Јерусалиму.
Склони, Боже, душу моју од многих злих очију.

L

На тромим точковима тела путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју.
Господе светлосни, како се страшљиво припила душа моја уз трошне точкове! У слепилу своме мисли, да ако с тих точкова спадне, још ће моћи ниже пасти. Као да не стоје на истом пепелу и онај на дрвету и онај под дрветом!
У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају.
Своје господарство, своју стварност - једину стварност у овоме свету - уступила је душа телу из страха и незнања. Уступила је огледало слепоме, и слепи га разбија у комаде.
Сети се свога почетка, душо, кад си била као сунчев зрак, и тело твоје као месечина. Тад си била оштра и прозрачна као светлост сунчана, а точкови твоји хитри као месечина.
Тад си знала, да је битност у теби, и да су точкови твоји само сенка твоја и позајмица твоја. И ниси знала за страх, јер си вид имала и видела си себе на крилима моћи и бесмртности.
Троме точкове, на којима се сада возиш, сама си хтела по својој вољи, по своме страху, по своме незнању, и сама си их створила. Ни тебе каква си сад, ни тело твоје какво је сад није желео Бог створити. Да би се спасла ређег мрака, у који те је бацила жеља твоја, ти си се спуштала у све гушћи и гушћи мрак, док се ниси сасвим помрачила, и одебљала, и према себи и хаљину скројила. И док ниси најзад предала све своје достојанство дебелој хаљини својој, да би се само спасла страха.
Дала си своју битност ономе, ко не може да је носи, и тако си је изгубила на обе стране, и постала си небитна и страшилна сенка као и тело твоје. Јер битност је светиња, те чим се изнесе на пазар, да се продаје и купује, она оставља и купца и продавца и удаљава се подједнако од обојих.
Зато ти је, душо, и велики мудрац индијски одрицао битност - теби не мање него телесној одећи твојој. Но ако Бог сиђе у тебе, и роди се у теби, ти ћеш обрадовати ожалошћеног мудраца индијског, што на лотосу седи и мисли, јер ћеш повратити изгубљену битност. Заиста, сва је битност у Богу, и ван Бога нема битности ни колико зрно горушично.
Гле, видим у теби један кутић, као једну свећом осветљену пећину у големој планини, притиснутој мраком. Што дуже гледам у ту скривену светлост у теби, све више ми она личи на девојачку красоту, на твоју првобитну красоту, душо моја. Од гледања мога расте малена светлост, и све се јасније распознаје у њој чудно девојачко лице. Као један сунчани зрак обучен у месечину.
Ту је спасење твоје, душо устрашена. Ту је живот твој, - све остало је гроб. Кад би само могла разбуктати ту малену светлост, и као буктињу велику унети је у ум мој и у срце моје.
Воспрени, душо моја, и прикуј поглед твој на малену пећину, где малена девојка обитава. Гле, из те пећине доћи ће ти избављење. У њој ти и сада лежи сва преостала моћ, и ненаружена красота, и непродата бесмртност.
Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.