уторак, 01. мај 2012.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ XXI-XXX


XXI

Мајко небесна, прими ме у славу Твоју. Јер слава светска где омркне не осване. И круна, коју људи дају, увек је трнов венац за разумне и лудачка капа за безумне. Док је злато под земљом свак га воли и тражи. Кад се попне на главу једнога човека, мрак зависти и мржње ослепи му сјај.
Учини ме скривеним златом у најскривенијој ризници Твојој: да нико не зна за мене осим Тебе. Јер докле ме Ти знаш ја сам знан; докле ме само људи знају, моје је име - сумња.
Сакри ме од злих очију света, јер зеленим од њих. Чувај ме као тајну, коју завист не може наслутити. Буди мудрија од мене, и не објављуј ме никоме. Гле, ја имадох Тебе као најмилију тајну, и објавих Те свету, и свет ми се наруга. Јер завист се руга, кад не може да отме.
Пријатељи моји, шта имате од славе људске до пијанства, које се почиње песмом а завршава лежањем у блату?
Пријатељи моји, сва уста што вам певају хвалу, знају још за једну супротну песму, коју ћете ви чути доцније.
Бежите од славе што личи на кулу сазидану на леђима кита, да вам се не насмеју са обале и непријатељи и пријатељи.
А једнодушна слава што од људи долази најбеславнија је, јер је равнодушна.
Ако ли је ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаћени надничар, и сутрашњи дан може да вас избаци из своје њиве. Заиста, ниједан нови дан не признаје ваш уговор с прошлим даном. Сваки отвара нову њиву и чини нову погодбу.
Ако је ваша слава дело ваше мишице, ваши дани биће гнев, а ваше ноћи страх.
Ако је ваша слава дело ваше мудрости, ова ће бити ујаловљена од славе ваше и неће се моћи кретати.
Ако ли славу своју зовете славом својом, Небо ће вас казнити за лаж и отмицу.
Пошетајте са својом славом по гробљу и видите, да ли ће вас мртви славити.
Заиста, ви већ непрестано шетате по гробљу, и од покретних гробова примате славу. Ко ће вас славити, кад покретни гробови постану непокретни?
Ожалостићете се веома у другом свету, кад будете чули искрено мишљење о себи од оних, који су вас у овоме свету славили.
Мајко небесна, сакри ме дубоко од очију људских и од језика људског тамо, куда само Твоје око прозире и где се само Твоја реч чује.
Молим Ти се, Вечна Лепото моја!

XXII

Сине Божји Једини, прими ме у мудрост Твоју. Ти си глава свих синова људских, Ти њихов небесни разум, обасјање и радовање.
Ти си Онај што исто добро мисли у свима људима: иста мисао и светлост иста. Тобом човек човека познаје, тобом човек човеку пророкује. Твојим гласом људи се чују. Твојим језиком разумеју. Ваистину, Ти си Свечовек, јер сви људи су по суштаству у Теби и Ти у свима и у свему.
Ти зидаш ум људски, а Твоја сенка разиђује.
Ти си уобличио све облике, и на све њих ударио печат Своје мудрости. Ти си сазидао све судове од земље и све их налио песмом и радошћу Светог Јединичног Тројства, а сенка Твоја канула је у сваки суд кап жалости, којом жалосни пишу жалбе на Тебе.
Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом Свесветим, исправи ум мој умом Твојим, и очисти га сјајем Твојим од жалосних мисли, од жалосних слутњи, од жалосних планова. Господе Величанствени мој.
Ти испуњаваш сву душу Матере Своје, сва девичанска недра Њена; и ништа нема у души Матере осим Тебе. Ти си Њен сјај и њен глас, заиста - око Њено и песма Њена.
Ти си понос Господа Духа Светог, дејство Његово и плод Његов, - Његово занимање и Његово дивљење! Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом Светим!
Ти си храброст Свете Тројице, Њен хероизам и Њена историја. Један тројичан зрак Ти си се усудио пустити у хаос и мрак, и свет је постао, - чудо, кога се око не може нагледати ни ухо наслушати, Творче и ока и уха.
И све ово чудо само је бледа слика Твоја, само умножен и повређен лик Твој у комадима полузрачног огледала.
Срце моје жуди за целим образом Твојим, Сине Божји. Јер горчина је бити део образа Твога, што се несигурно лелуја на океану таме.
Рашири тескобу душе моје, ширино тросунчаног Божанства.
Осветли ум мој, светлости ангела и ствари. Ословеси живот мој, Премудро Слово Божје. Учини душу моју девојком, и буди њено око, и песма њена.

XXIII

Одаја душе моје није изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!
Ах, стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало мало, и цели мој век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.
Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке назад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!
Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре широм и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног, изјурићу из себе све пакосне господаре и тиране душе моје. А Ти кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.
Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине; лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, - Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.
Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у њој отворило Око вечности.
Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпљиво.

XXIV

Ти што долеваш од Свога светога уља у звезде, и од безумних пожара правиш кандила пред Славом Небесном, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило пред небесима.
Ти што нечујно ходиш по цветним пољима, и кропиш цвеће Својом благодаћу да кроз њу не гледа крв земље но красота Божја, покропи и поље моје душе својом благодаћу, да се за њу не би рекло: набујало од крви земљине, - него: украшено красотом Божјом.
Ти што по сваком пепелу мешаш и усипаш живот, успи живота и у пепео мога тела, да живим и славим дела Твоја.
Ти што укроћаваш огањ и ветар, и од бесова правиш слуге Вишњега, укроти гордост моју и учини ме слугом Вишњега.
Ти што милујеш зверове у дубравама, помилуј и мене озвереног незнањем. Ти што свако семе живота оплођаваш; што лебдиш у свакој утроби; што у јајету птичијег гнезда седиш и мајсторишеш ново чудо од живота, оплоди, молим Ти се, и невидљиво семе добра у мени и бди над њим док не узрасте.
Душе Страшни и Свемоћни, што од разбојничких пећина Својим присуством правиш склониште Небу и од страшљиве васионе храм Богу, сиђи у мене, молим Ти се, и начини од шаке пепела оно, што Ти можеш и умеш.

XXV

Душе мртвих, придружите се мом слављењу Небесне Триаде. Каква другог занимања ви имате него, или да се грчите од страха далеко од Бога или да се ширите од радости у близини Бога?
Оставили сте телесни пепео, своју омиљену бригу и сада имате да се бринете само о својој наготи. Да ли бар сада увиђате, да није тело давало мирис души вашој но душа телу?
Како је тешко грешној души, кад остане сама са својим пуним мирисом, неразређеним по телу и нескривеним телом! Заиста, точак не иде сам у блато, ако га возар не наведе. Не увиђате ли сада, да је се точак упрљао вољом возара? Точак је примио своју плату, и возар ће примити своју.
Грешне душе, не жудите више да се вратите у тело, да би као тобож побегле од злог мириса, што вас тамо гуши. Исти тај мирис ви би опет донеле собом, и умножиле га у новом телу.
Грешне душе, не жудите више да уђете у тело, да би као избегле огањ што вас пече и дим што вас гуши! И огањ и дим ви носите собом; и тело би било не спасилац ваш но жртва ваша.
Но устремите сву пажњу своју у вечно Девичанство Божје, које може разагнати зао мирис из вас; и у Сина Девојачког, који би вас осветлио пламеном мудрости тројичне; и у Духа Свесветога, који би вам додао снаге и храбрости, да се узвисите к ангелским круговима.
Очишћене душе, што миришете заносније од свих балсама земаљских, не одвајајте се од нас земаљских, што још час-два тумарамо по страдалним путевима вашим и по пепелу вашем. Сви чисти на земљи биће чисти и на небу, и биће другови ваши, намирисани рајским балсамом и обучени у девичанску белину.
Усилите љубав своју према нама и молитву своју за нас. Јер између вас и нас нема друге преграде до немоћне завесе тела нашег. Јер ако сте ви и измакли а ми заостали, пут је исти, и град на крају пута исти.
Душе праведне, и ми се молимо Господу за вас, да ваш ход к Њему олакша и убрза. Мада немоћнији од вас ми се ипак молимо Богу за вас. Молимо се из љубави, којом гори срце наше за вас, као што млађи и немоћнији брат пружа руке своје да помогне старијем и моћнијем.
Јер као што су млађа и старија браћа једно тело у очима љубави која их је родила, тако смо ми и ви једно тело у очима премудре и премоћне љубави Вишњега. Безбројна јата душа умрлих, не делите се и не збуњујте се, и не обзирите се више на хладно острво земаљског живота, уз које смо ми малобројни још за час-два припијени док се и ми не придружимо вама у лету за топлије и светлије пределе.
За све вас, и праведне и грешне, молимо се ми полумртви полуживи, Небесној Милости: да се не збуњујете, да се не страшите и не обзирете назад, но пуним летом да се устремите све напред и све навише, -ка светлости и радости ка миру и пуноћи.

XXVI

Устаните сва створења и послужите Господу, живоме и брижноме за вас. Поклоните Му се и послужите Му, јер нико вас већи од Њега не посети у овој долини страха и плача.
Слуге долазе и праве се господарима. Господар дође и направи се слугом. Слугарски господари паште се да загосподаре над што више људи и ствари, а господарски Слуга пашти се да послужи што већем броју људи и ствари.
Устаните лилије пољске и замиришите, јер ваше име поменуше Његова света уста.
Устани камење и поклони Му се, јер по теби су ходиле свете ноге Његове. Устани пустињо и зарадуј се, јер тебе је Он осветио најдужим и најтајанственијим молитвама.
Устани пшеницо и лозо, јер Он вас је благословио мимо све ствари. Устаните и благословите Га.
Устаните рибе и прославите Господа, јер беше гладан и нахранисте Га.
Устани водо и ваздуше и послужите Му, јер Он вас је Својом силом чистио и умиривао.
Устани дуде и обуци се у свилу, јер на теби Он угледа грешника и спасе.
Устаните овце и волови и испуните се страхом, јер у вашем худом обиталишту Он се роди.
Устаните тице и запојте, јер вас Он уздиже за пример људима.
Устани уље и разгори се пред престолом Његовим, јер тобом помазан Он се зарадова и спасе грешницу.
Устаните трње и трско и застидите се, јер ви Му бол зададосте.
Устаните гвожђе и дрво и покајте се, јер и безвољно нанесте Му муке на крсту.
Устаните житељи градова и заридајте, јер ви Му не веровасте.
Устаните старешине народне и поспите се пепелом, јер ви Га осудисте.
Устаните сиромаси и пригрлите Га, јер Он је богатство ваше.
Устаните краљеви и положите круне пред Њим, јер Он вас је једини научио правој мудрости о првенству и старешинству.
Устаните грешници и зајецајте пред Њим, јер једино Његова рука не баца се каменом на вас.
Устаните праведници и бдите, јер Вођ ваш долази вам.
Устаните све звезде и заиграјте, јер Светлодавац ваш иде вам у посету.
Устани васионо и забруји песму Господњу, јер Господ, живи и брижни за тебе, ушао је у тебе.

XXVII

Тице ме Твоје буде изјутра, а шум језера успављује увече. Не буде ме тице, нити ме успављује језеро но Ти, Гласодршче Господе. Ти позајмљујеш тицама глас Свој и језеру шумор поноћни. Свакоме грлу Ти позајми глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам гласоношама Твојим, као ученик многим учитељима, и слушам их неуморно од зоре до месеца.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје.
Сунце ми говори о сјају лица Твога, а звезде о хармонији бића Твога. Иним језиком говори сунце, а иним језицима говоре звезде, но сви језици налевају се из истих гласница. У Тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!
Један усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога - један глас препуњене љубави, која се није могла задржати у ћутању. И тај усклик одјекну у срцу Сина, и одјек тај - тај одговор Мајци на љубав - растури Дух Свети снажним рукама по васцелом простору. Отуда је сав простор испуњен гласоношама Твојим, Песмо моја и љубави моја.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!
Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божји, и тумачио ствари и догађаје као приче о Богу Свевишњему. Ти си лечио речима и оживљавао речима, јер си познавао тајну љубави. А тајна љубави тајна је речи. Кроз сва бића, као кроз трубе танане и пламене, излиле су се речи а кроз речи Љубав Неба.
Гласодршче Господе, научи ме Љубави Твојој кроза све гласоноше Твоје.

XXVIII

Нем и немушт осећам се, Раскоши моја, кад хоћу да изразим постојанство Твоје, и сву пуноћу Твоју. Зато и молим сву васиону, да клекне са мном и говори место мене, немог и немуштог.
Зидам Ти камене олтаре, камени Темељу надања мог. А гордељиви синови света, што се праве ближи суседи Тебе од светитеља Твојих, ругају се: гле незнабошца, како се радије клања камену него Господу!
Заиста, не клањам се ја камену него заједно с каменом Господу Живоме. Јер и камен се удаљи од Господа и треба спасења. Грех ме учини нечистијим од камена пред лицем Неба. Нека се и камен спасе заједно са мном, и као оличено постојанство нека помогне мојим слабим речима изразити постојанство правде Божје. Зато грлим камен као сабрата у пропасти и као сабрата у молитви и спасењу.
Палим уље и восак на каменом олтару, Светлости Неугасива. А гордељивци се надимају и вичу: гле мужа сујеверна, који не зна, да је Бог дух!
Зна слуга Твој, Господе, да си Ти дух, но зна и Твоју милост према свакој плоти. Па кад видим блиставо уље и мирисни восак, ја говорим себи: шта си ти бољи од уља и воска? Као што сунце у подне тако уље и восак у поноћи јасније представљају светлост Господа славе него твој језик. Нека ти буду помоћ у молитви. Нека ти буду сабраћа у молитви и спасењу.
Красим олтар Твој дрвеним иконама, и златним крстовима, и сребрним рипидама, и свиленим тканинама, и књигама спасења, кожом обвијеним. И чиним дубоке поклоне пред окићеним олтарима Твојим. А гордељивци се смеју и говоре: гле идолопоклоника, који се не клања Господу но немуштим стварима!
А Ти знаш, једини Идоле мој, да се ја само Теби клањам. Но да не би гордост савладала моје срце и одложила спасење моје, ја призивам и дрво и траву, и смоле и животиње, да заједно са мном вапију к Теби, свако својим језиком. Гле, сва створења потребују спасења, зато сва и треба да се здруже на молитви са човеком, вођом греха и вођом спасења.
Освећујем хлеб и вино на олтару Твоме, и храним њима душу своју. Нека се ругају гордељивци до краја времена, ја се нећу постидети жеље, да се Тобом храним и појим, Животворна Храно моја.
Клањам се пред олтаром каменим, да бих се научио сматрати сву васиону олтаром Свевишњега.
Храним се освећеним хлебом и вином на олтару Твоме, Да бих се научио сматрати све што једем Твојим светим телом, и све што пијем Твојом светом крвљу. Молим се са свима створењима и за сва створења, да бих се научио смирењу пред Тобом, и да бих исказао сву тајну моје љубави Теби, Љубави Свеобухватна.

XXIX

За све грехе људске кајем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова налази се у крви мојој! Својим напором и Твојом милошћу ја угушујем тај зли усев дан и ноћ. Да не ниче кукољ но чиста пшеница на њиви Господњој.
Кајем се за све брижне, што клецају под теретом брига и не знају да положе све бриге на Тебе. За слаба човека неподношљива је и најмања брига, а за Тебе је планина брига као грудва снега бачена у огњену пећ.
Кајем се за све болесне, јер болест је плод греха. Кад се кајањем очисти душа, болест ишчезава са грехом, и Ти се усељаваш у душу, Вечито Здравље моје.
Кајем се за невернике, што неверовањем својим гомилају бриге и болести и на себе и на пријатеље своје.
За све богохулнике кајем се, што хуле на Тебе не знајући да хуле на Домаћина, који их одева и храни.
Кајем се за све човекоубице, што убијају туђ живот, да би свој сачували. Опрости им, Многомилостиви, јер не знају шта раде. Јер не знају, да нема два живота у васиони но један, и да нема два човека но један. Ах, како су мртви они, који одсеку пола срца!
Кајем се за кривоклетнике, јер заиста и они су човекоубице, себеубице.
За све пљачкаше браће своје и гомиларе непотребног богатства плачем и уздишем, јер душу своју сахранише, и немају с чим преда Те изићи.
За све гордељиве и поносите плачем и уздишем, јер су пред Тобом као просјаци с празном торбом.
За све пијане и прождрљиве плачем и уздишем, јер посташе слуге слугу својих.
За све браколомне кајем се, јер проневерише поверење Духа Светога, који их изабра, да кроз њих нови живот зида. А они службу животу окретоше на рушење живота.
Са све многоглагољиве кајем се, Господе, јер најдрагоценији дар Твој, дар речи, обратише у јевтин песак. За све рушиоце суседног огњишта и суседног мира кајем се и уздишем, јер проклетство навукоше на себе и на свој народ.
За сва лажна уста, за све мутне очи, за сва горопадна срца, за све ненасите утробе, за све мрачне умове, за сву злу вољу, за све ружне помисли, за сва убитачна сећања, - кајем се, плачем и уздишем.
За сву историју људи од Адама до мене грешнога кајем се, јер сва је историја у крви мојој. Јер сам ја у Адаму и Адам у мени.
За све светове, крупне и ситне, што не дрхте пред страшним присуством Твојим, плачем и вапијем: Владико Многомилостиви, помилуј и спаси ме.

XXX

Избриши, Господе, сва сећања моја - осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискују данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било.
А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим, и Ти не желиш, Господе, да будућност буде повторена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не појави. Сувише је скупо сунце, да би гледало само повторења.
Утрвене стазе заводе путника. Дуго је земља ходила по земљи. Досадне су постале ходаџије земаљске, јер се понављају с колена на колено кроз све време. Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.
Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.
Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.
Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.
Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.
Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.
Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.
Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бех помешан са тамом.
Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.
Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај.
Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путујем.
Мада ме оно дели од пријатеља и пријатности. И руши све преграде између Јуче, Данас и Сутра.
Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника мојих.
Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.
Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.