Царице мати Цара Христа, који се кроз тебе јави да нас учини царским синовима и кћерима, теби узносимо хвалу за премнога добра и за покров и заштиту од видљивих и невидљивих непријатеља наших од памтивека до часа овога.
Блага мати Господња, узнеси молитве и молбе наше Његовом вечном и бесмртном величанству, Богу и Цару Христу, кога си ти родила и на својим девичким грудима одхранила. Страх од Њега као праведног Судије, раслабио нам је све снаге, те не смемо Њему да говоримо и молитве му узносимо. Погазисмо Његов закон љубави, презре смо Његову крваву муку за вас, одлутасмо у земљу туђу где се људи не разликују од свиња или храна људска од свињске; увредисмо Га, огорчисмо Га, па се бојимо и од Њега скривамо као Адам кад згреши у Рају. Но сада ви димо, како смо безумно мислили и безумно ходили. Али као што кривац не сме да моли судију него тражи сродни ке судијине и њих моли да они посредују код судије, тако и ми ево као кривци и то превелики, и као грешници и то црни; и као безаконици и то разуздани, и као безумници и то невиђени, не смемо пред Њега праведнога Судију, него ево преда те, блага Мати праведнога Судије Христа. А ти му изнеси покајање наше и молитве наше да би те и ми прославили, као и оци наши српски, који се теби молише и од тебе радост примише, и то посведочише и потврдише као печатима многим храмовима које у твоју част подигоше.
Молимо ти се, Царице Мати Цара Христа, изнеси пред Сина твога и Бога и Спаса нашег овакве молитве:
Ево нас, Господе, свих Твојих грешних Срба, ево нас у духу и у истини на поклоњењу светињама Твојим.
Ево нас у светом граду Јерусалиму, где су Давид и пророци прорицали ваплоћење Твоје. Клањамо се на светом Ти Сиону и молимо Ти се, прости нас и спаси нас. Амин.
Ево нас у светом Назарету, где је пресвета мати Твоја примила благовест од великог арханђела Гаврила да ће Тебе зачети Духом Божијим и родити као Цара, чијем царству неће бити краја. И ту клањамо Ти се и молимо Те: прости нас грешне и спаси нас.
Ево нас у пештери Витлејемској, где је Давид некада затварао бесловесне овце и јагањце своје, а где си се Ти родио, Слово Божије, коме се поклонише пастири и звездари. Ту где је звезда сијала и на Тебе указивала, и где су анђели певали песму: Слава во вишњих Богу и на земљи мир међу људима добре воље, - ево и нас грешних Срба да Ти се поклонимо и да Те замолимо: сагрешисмо, Господе Исусе, прости нас и спаси нас.
Ево нас у стопу за Тобом, по свим градовима и селима, где си Ти ходио, Радосну вест о вечном животу говорио и чудеса творио па целивамо сваку стопу Твоју, славимо Божанство Твоје и молимо Те: прости нас грешне Србе и спаси нас!
Ево нас на светој реци Јордану где си се крстио, и на језеру где си рибаре за апостоле изабрао, и на Тавору где си се преобразио, и на Сиону где си установио на тајној вечери причешће Твојим телом и крвљу за спасење, и у Витанији где си Лазара васкрсао, и у храму Соломонову где си се злотворима противио. На свим тим местима ми Ти се клањамо и Теби молимо: прости нас, Исусе Сине Божији, прости, прости и спаси.
Ево нас на Голготи страшној где си распет био и мука ма посведочио откровење Твоје, ево нас и на гробу из кога си васкрснуо, и на Јелеону одакле си се вазнео. Свуда се кајемо за грехе наше, свуда покајнички плачемо, Теби славопој певамо и молимо Ти се: Господе, опрости, помилуј и спаси нас - Твоје грешне Србе.
Гле нико нам не може опростити ако нам Ти не опростиш, јер Теби сагрешисмо. Нико нас на небу и на земљи не може спасти од зла видимог и невидимог, осим Тебе, Господе, коме се даде свака власт на небу и на земљи. Сагрешисмо, опрости, по молитви пречисте мајке Твоје приснодјеве Марије. Теби слава и славопој, и сила и власт, и господство и поклоњење од свих родова и народа, небесних и земних, у све векове и у сву вечност, са Оцем и Духом Светим. Амин.
Црква учи људе вери. Шта је вера? Вера је Божје знање поверено људима. Вера је оно знање, до кога људи никад не би могли сами доћи да им Бог није јавио и поверио. То је знање, не о нечем маленом и маловажном него о најважнијем, неопходном, спасоносном. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. само је Бог, по милости својој, захтео скинути тај вео и показати људима слатку стварност.
Да никакви напори људски нису били у стању скинути вео са највећих тајни живота, сведоче нам јасно многобожачки Мисир, Индија и Китај, три најкултурније земље у свету. У тим земљама људи су својим напором дошли до многих и многих знања, домаћинских, правних, математичких, астрономских, физичких и психичких; до толиких знања да је то заиста за дивљење и на стид и укор Европи. Али, сва та њихова знања била су као звезде без сунца. Шта даје светлост звездама? Сунце. Ти народи позна ли су звезде, али нису познали сунце. Многобошци не зна ју за сунце; они назиру само звезде. Зато су они незнабо шци и многобошци; пошто не знају за сунце и пошто сваку звезду називају сунцем.
Историја света показује, да су највише људске културе у погледу најважнијих знања живота потпуно равне најнижим културама, и такозвани најпросвећенији народи потпуно једнаки са номадским нагим племенима африканским. Богови културног Мисира јесу и богови колибарске Нубије. Божанства многознанствене Индије божанства су и острвских људождера. Вера у духове предака око куће у великој Кини јесте вера, иста истоветна и неписмених чобана у пустињи Гоби. Шта ово значи? Ово значи да на предак културе није ништа утицао на напредак ве ровања. Напредовало се само у уметничком изражају ве ровања; јер док су хималајски чобани правили лик Брамин и Шивин просто у дрвету са две три зарезотине, дотле су тај исти лик правили људи у јужној културној Индији у мермеру и у слоновој кости. Но, веровање је остало исто: иста имена богова, исти страх и иста молитвена и жртве на сујеверица.
Да ли ће се човек клањати живом мајмуну или мајмуну исеченом у дрвету, или мајмуну умешаном у блату, или мајмуну извајаном у слоновој кости или у мермеру, зар то није све иста глупост, исто незнање, исти мрак? И не само да култура није сузбила обожавање мајмуна, него га је баш утврдила тиме што је, назови бога - мајмуна изре зала уметнички у мермеру. Куда год погледате свуда виђа те исто догађање: културе незнабожних народа помогле су моћно учвршћењу незнабоштва код тих народа.
Права вера, хришћанска вера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божјем. То откривено знање не зависи ни од културе, ни од некултуре, ни од светског знања, ни незнања споредних ствари. А споредне су ствари: како се од лоја прави сапун, како се од руде лије гвожђе, како се просецају друмови и подижу мостови, и како се броји и рачуна и мери, и како се сади и калеми и ум познава. Довољан је разум људски за ова ситна знања. Модерна школа јесте слагалиште тих ситних споредних знања. То је знање које надима, како мудро каже свети Павле, или лажно названо знање, опет по његовим речима. Пре много векова универзитети европски, заиста, бавили су се главним и основним знањима живота. Но, како се видело да се та знања не могу задобити људским напором без божјег драговољног откривења, то су ти универзитети постепено падали и претварали се у бакалнице и у ситничарске радње, где се може купити све што земља производи, но ништа што с неба долази.
Европска школа одвојила се од вере у Бога. У томе је њено обраћање у тровачницу, и у томе је смрт европског човечанства. Никад у незнабожним културама није се наука одвајала од вере, иако је вера била погрешна и глупа. Само се то у Европи догодило, у оној Европи, која је примила од Бога најсавршенију веру. Али због сукоба са црквеним старешинама Европа се озлоједила и одбацила је најсавршенију веру а задржала најсавршенију науку. Ај, браћо моја, одбацила је Божје знање, а прихватила људско незнање! Каква глупост и колики мрак!
За Европом смо се и ми повели. Због тога смо љуто пострадали. Да ли ћемо се опаметити? Да ли ћемо имати мудрости и храбрости да се вратимо са беспућа на прави пут пре Европе и мимо Европе? То је сад питање живота или смрти пред нама. Пођимо путем отаца наших, нећемо се преварити. Вратимо се правој вери, а одбацимо лажну науку, и нећемо се покајати. Будимо људи, а не мајмуни, и Бог ће нас примити за синове. Амин.
Гости смо и путници у овом свету. То је основна стварност нашег живота; то је библијска опомена људима од почетка до краја.
Гости смо за трпезом Домаћина Бога. Путници смо на стазама преко имања Божјега. Никад Домаћин Бог од по четка времена није имао тако безобразне госте за својом трпезом од Западњака. Нити је икад преко Његовог имања пролазио пустошнији караван.
Од кад се сунце показало на небесном своду као символ Бога и као часовник времена, људи и народи Божји носили су два фењера пред собом на путу кроз овај живот. Први и предњи фењер представљао је веру, а други иза њега разум. То је био правилан и природан поредак од почетка па све до западњачке епохе нашег времена. Прво вера, па разум. Западњаци су тај ток преврнули и обрнули, и гурнули су напред фењер свога разума, а тргли фењер вере Божје у позадину. Тај неприродни обрт произвео је небивалу дрскост гостију за трпезом Домаћина Бога и проузроковао небивалу пустош на свима њивама Божјим на земној планети.
Ако не вјерујете, не ћете ни разумјети, викао је ве лики пророк Исаија Израиљцима (Ис. 7, 9). Другим речи ма: пустите напред фењер Божји нека светли на путу, а позади њега уздигните фењерче вашега разума. Не чините обратно, да не останете у тами. Јер, фењерче вашега разума добија светлост од фењера вере Божје, као месец од сунца. Хоће ли сијати месец без сунца? Да ли би икад ико сазнао да постоји месец, када га не би видео у светлости позајмљеиој од сунца? Никад и нико. Ко верује, тај и разуме.
Због тога је рекао пророк говорећи Богу: Во свјетје твојем узрим свијет. У Твојој светлости, Боже, видимо светлост.
Без Твоје светлости Боже, сви наши жижци остају не упаљени. Без Твога сунца сви мозгови људски остају нео светљени, храпави месеци. Када пак вером у Тебе, у Твоја откривења, у Твоје речи, савете, заповести и упуте, осветлимо свет и живот, онда тек у тој светлости може наш разум да дејствује, може да мери, броји, разликује, описује, појима. У светлости сунца једино ми разликујемо бисер од песка; тако у светлости Твојој разликујемо добро од зла, истину од лажи.
Вера је старија од разума. Дете годинама живи вером у речи својих родитеља. А родитељи га неће обманути. Пред својим небесним Родитељем људи су деца увек и за навек. Због тога је вера за људе неопходна и пресудна кроз цео живот. И нема тог узраста и зрелости, ни учености, нити знаности, где би човек могао рећи, е, сад ми није више потребно вођство Божје.
Шта помажу очи, кад сунца не би било? Да ли би могле ишта видети, ишта разазнати? У мраку се човек боље сналази пипањем рукама и ногама, него ли гледањем очи ма. Тако и без светлости вере Божје разум људски ништа не види и ништа не разазнаје.
Како ништа не разумеју они који су одбацили веру у Бога и Божје откривење! Нека је то најшколованији Европејац са товарима успутних имања, ипак он ништа не разуме. Он има мање разума, него и ма који нехришћанин у Индији или у Китају. Јер, и код нехришћана увек се на пред ставља фењер вере, па онда фењер човечјег разума. Кад задњи точкови дођу место предњих, кола ће се искривити и преврнути.
Шта је вера? То је знање Божје предано људима од самога Бога. У светлости тога Божјег знања и наша знања постају сигурна и корисна. Без вере наша знања су врло опасна, по живот и срећу човечанства. То показује западна стварност.
Због тога, поставите правилно оба фењера, која су вам дата од Бога, (јер и вера и разум су од Бога), напред фењер вере, а за њим фењер разума. У светлости вере Божје, светлост нашег разума је блага и мила и привлачна, док је без вере сурова и одбојна и ужасна и убитачна. За памтите и говорите својима: ако не верујете, нећете ни разумети. Напред фењер Божји, за њим фењер човечји. Тај поредак водио је људе мудрости и снази и срећи. Докле васиона траје, тај поредак важиће као једини правилан. Амин.
Милостив је Господ онима који га се боје.
За наше народне јунаке одувек се говорило у песми, да се никога не боје, осим Бога.
Шта значи бојати се Бога? Значи, бојати се да се закон Божји не погази. Значи, сваки дан и сваки час мислити о његовим заповестима и трудити се да их човек испуни. Ко изгуби страх Божји и преступи заповести Божје, било да похули на име Његово свето, или да се поклони култури као Богу, или ко презре родитеље своје и насмеје се старцима, или да не сматра недељу даном празновања васкрсења Христова, или да не сматра злочином убити, прељубити, лажно говорити и сведочити и туђе вребати и отимати - ко тако, велимо, погази заповести Божје, па било све, или само једну од њих, он губи страх од Бога, али зато у њега улази страх од сенке сваке, од вриска лисице, од пијука кукумије, чак и од шушња лишћа. Ништа у свету нема страшније од човека који је изгубио страх од Бога. Страх од Бога губи онај, ко гази заповести Божје и који живи, не по заповестима Божјим него по заповестима својим сопственим; другим речима, ко сам себе постави себи за Бога. У накнаду за губитак страха од Бога такви добијају хиљаде страхова од хиљаде сенки и гласова и шуштања око себе. Није ли онда боље за човека имати страх од Бога и немати страха ни од кога и ни од чега другога?
Наш је народ опевао и прославио само оне витезове своје који су имали страх од Бога. Тако је он прославио и опевао и свеце наше и мученике за веру Христову, много милионе мученике за крст часни. Иде време кад ће народ прославити и наше српске пророке.
Један од тих наших пророка, из ужичких планина, про рекао је математички тачно све што ће се догодити за сто година унапред. Нећемо сада ређати сва његова пречу дна пророчанства, него ћемо се само на једном од њих задржати. "Доћи ће време, најпре светскога, а потом општега рата, говорио је он, када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробља и викати мртвима: "Устанте ви, да легнемо ми"." Такво смо, ето, време ми доживели и преживели, млађи једно од та два времена, а ми старији оба та времена, тј. и ужасе Светскога рата и ужасе Општега рата, све у кратком размаку од двадесет година.
Када смо као деца читали то пророчанство, чудили смо се и нисмо се могли начудити, како то да живи људи могу завидети мртвима у гробу, и како да пожеле мењати се са мртвима? Нисмо веровали да то може бити, док нисмо доживели. Ај, браћо моја, ваистину ми старији доживели смо два пута оне проречене грозоте и страхоте када сваки живи завиди умрлима, и сваки који ходи по земљи пожели да буде под земљом; речју, када је смрт дража од живота, и небиће милије од бића. Ето, то апокалиптично време ми Срби смо у једном поколењу два пута доживели. И гледамо сада друг друга у очи, после свега преживљенога, па нам изгледа да смо стари хиљаде година. И једва се познајемо. Једва личимо на она бића од пре двадесет година. Плугови свих ужаса избраздали су нас. Челични ваљци ваљали су се преко нас, па су нас стањили као листове од хартије. Проидохом сквозје огањ и воду рекли су страдалци Бога ради пре много хиљада година. То страдање њихово, увеличано десет или сто пута, преживели смо ми у двадесетом веку. Проведени смо кроз огањ од Бога и мука и неправди и претњи и крвопролића и уздаха и јаука и масовног уништења. Па смо проведени кроз воду од су за. Откуд толике сузе у једном човеку, то је чудо? Кад сви сокови у телу пресуше, суза још има. Проведени смо кроз поток од суза, од суза родитеља за децом, и деце за родитељима, супруга за мужевима и мужева за супругама, браће за сестрама и сестара за браћом, комшија за комшијама, кумова за кумовима, пријатеља за пријатељима, родољуба за родољубима, мученика за мученицима. Огањ, сузе, крв, јаук, ропац, мртвац, гроб - то седморо није се делило од нас, као што се не деле плућа од ваздуха у току оба последња проречена рата.
Браћо моја не оптужујемо никога. Сами смо криви. Криви смо пред јединим истинитим Богом. Јер, смо се би ли повели за лажним боговима културе. Зато смо упуштени од Бога да паднемо у пакао где Њега нема, да видимо како је без Њега. И видели смо и осетили смо. Зато сада као васкрсли хоћемо да знамо само Њега, и да верујемо само у Њега, и да славимо само Њега. Све друго ван Ње га јесте лаж и смрт. У Њему је живот и сила и слава на век века. Амин.
Кад синови увреде оца свог и оделе се од њега, може ли им добро бити? Погледај око себе и види; питај старце И чућеш да су вазда и навек зло пролазили. Такви синови који су се кајали и враћали оцу своме, још су имали наде на живот; а који су остајали упорни у самовољи, нису могли видети сунца на своме небу, ни радости у своме дому; плакали су у туђој земљи и гроб им није био у гробљу отаца њихових.
Томе нас учи Свето писмо Божје.
Чему нас још учи Свето писмо Божје?
Учи нас, да морамо Богом дисати и живети и кретати се.
Још нас учи да кроз Бога морамо гледати, ако хоћемо да видимо главне конце животнога ткива, и да кроз Бога морамо слушати, ако хоћемо да разумемо догађаје овога света, и да кроз Бога морамо мислити и желети и делова ти, ако хоћемо да мислимо, желимо и делујемо оно што је правилно и што одговара циљу нашега бића. Речју, морамо у светлости Бога и живети и кретати се и гледати и радити, као што будан човек живи и креће се и гледа и ради у светлости сунца. Оне који су такви назива Свето писмо Божјим синовима светлости и дана. Оне, пак, који пипају по мраку без Божје светлости, назива Свето писмо Божјом децом синовима мрака.
У наше дане многи синови човечји не желе да буду си нови Божји. Оделили су се од Бога свога и отумарали су својим путевима. Оцу свом небесном оставили су само зидине цркава и манастира, а они су зграбили престоле, власт, господство, државу, војску, земљу, руднике, штампу и сва земаљска средства и сав државни сјај. Пре свега, де оба са својим родитељем тежак је грех. А уз то, још са времена деоба људи од Бога је до ужаса неправедна. Иако је отац све стекао, све саградио, све уредио, њему су не благодарни синови доделили само један окрајак имовине, једну колибу, док су они заузели све палате, све богатство и сав блесак овога света. Заиста, неће такви синови гледа ти сунца на небу своме, ни радости у дому своме. Него ће им бити мрак и мраз и бол и очај.
Свето писмо је позив Божји свима народима на земљи да дођу и уче се на судби народа Израиљског. У добра времена овај народ се држао скута Божјега, као дете скута оца својега и није могао ни говорити, ни писати, ни ходити, ни дисати, ни орати, нити ратовати без спомена имена Господа и Творца својега. Но, често се тај народ одметао од Бога својега и упућивао кривим стазама својим по жељама срца својега, па је лутао и лутао, и падао и страдао, и робовао и гажен био. Због тога, је говорио Господ кроз свог крунисаног пророка: "Слушај, народе мој, и засвједочићу ти; о, Израиљу кад би ме послушао!... Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље Мисирске":
"Али, непослуша народ мој гласа мојега, Израиљ не мари за мене".
"И ја их пустих на вољу срца њихова, нека ходе по својим мислима".
"А кад би народ мој слушао мене, и синови Изра иљеви ходили стопама Израиљевим!"
"Брзо бих ја покорио непријатеље њихове, и на противнике њихове дигао бих руку своју".
"Који мрзе на Господа били би им покорни, и до бри дани њихови били би до вијека".
"Најбољом пшеницом хранио би их, и медом из камена ситио би их" (Пс. 81).
О, браћо моја, зар није ово прича о савременој Европи? Није ли ово бајка о Србији? За Европом поведе се Христова Србија, ступи ногама на све клизаве путеве ње не и разби се заједно с њоме.
Кам да је српски народ, печен пет стотина година на огњу страдања, да би био сладак хлеб Господу своме, кам да је ходио путевима светих предака својих, путевима Господњим! Господ би био са њим и Господ би га бранио од свих безбожних непријатеља његових. Био би миран и био би сит и срећан под сенком крила Господњих.
Али се отиште Европа за варљивим мислима својих философа и опучи се низ брдо за варљивим жељама срца својега. А Србији поста таква Европа милија од васкрслог Христа, чије крсно знамење носи на грбу своме и на бар јаку своме кроз векове и векове. И разби се Европа као грне о камен, и раскрвавише се синови Србије, као они који се влаче низ оштро камење, притиснути тешким сте нама.
Скупо смо платили ову науку. Будућност ће показати хоћемо ли се њоме користити. Господе Боже, који си нас љуто ранио, помилуј нас! Дај нам мудрост и снаге да се користимо скупо плаћеним искуством. И не остави нас, Господе Боже наш, и не одступи од нас. Теби слава и хвала на век века. Амин.
.jpg)
