Ја изађох од Оца и дођох на свет и сад остављам свет и идем к’ Оцу.
Бр. хр.
Пошто је Господ и Спаситељ наш Исус Христос покидао окове смрти и воскресао из мртвих, још је се 40 дана бавио на земљи учећи своје Апостоле, како ће по целоме свету установити цркве, и тек се 40-ти дан после свога васкрсења узнео на небо, као што је још за времена свога живота на земљи казао, рекавши: Ја изађох од оца и дођох на свет; и сад остављам свет и идем к’ Оцу. Но и ових 40 дана Христовог бављења на земљи после васкрсења нису без вишег значаја; јер као што га је пресвета Богомати у 40-ти дан по рођењу однела у храм да га по закону а као првенца Богу посвети; тако и сада 40 дана после свога васкрсења, као после другог рођења, узнео се у небески храм да престави Богу и Оцу пречишћену и освећену на себи људску природу ради чијег је спасења и био сишао на земљу и пострадао.
Кад нам бл. хр. добар пријатељ са стране у гости дође, нама је жао кад наступи време да се од њега растанемо. Тако и родитељи плачу кад сина или ћерку испраћају, а исто тако и сродник је невесео кад се од сродника одваја. Но ево сада наш Господ и Спаситељ, јединац Божији, који је целоме свету најмилији и најдражи; који је оцу милији од сина, мајци милији од ћерке, брату милији од брата и пријатељу милији од сваког пријатеља, посети нас дошавши с неба и остави нас после опроштаја на Маслинској гори. Он је светлост која просвећава свакога човека, он је живот и радост, и он нас је оставио! Он је наш учитељ, пријатељ и утешитељ и гле, њега облаци сакрише од наших очију! Шта вреди дакле ова земља и наш мучни живот на њој, кад је Спаситељ Исус Христос истинита срећа и право блаженство па га више нема међу нама као што беше међу Апостолима! И због тога, мили слушаоци, дан Христовог вазнесења зар не треба да је за нас дан туге и жалости? Па ипак у место да смо тужни и невесели, ми смо сви ведра лица и радосна срца. Наше главе поносно смо као хришћани дигли а српска престоница и Литију данас носи певајући радосне песме хришћанске победе па и овај Св. храм весело данас своју славу слави. Но тако и треба да буде. Исто су тако весели били и Христови Апостоли кад су се са Маслинске горе, са које се Спаситељ узнео, вратили својој кући, јер и Свето писмо каже: Кад се Госиод узношаше на небо Апостоли му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу. 1
Узрок је ове радости Христових Апостола потекао из њихове живе и истините вере, да ће Господ Спаситељ одвојивши се од њих телесно ипак увек са њима бити духовно. Затим су се Апостоли радовали што су знали, да је Господ својом крсном смрћу свршио на земљи дело људског спасења; да је својим васкрсењем из мртвих порушио силу греха и смрти и утврдио своју свету цркву па се после тога као победоносни цар узнео на небо али не да остави за земљу, већ да споји небо са земљом! У оном благослову који је Спаситељ дао при своме вазнесењу, видели су Апостоли извршење обећања Оца небеског и благослов на цео свет, а у Спаситељевом вазнесењу на небо са људским прослављеним телом, видели су васкрс у рају оне људске природе, која у лицу наших праотаца, Адама и Еве, беше пала. Због свега тога дакле праведно је било што су се Христови Апостоли са великом радошћу вратили у Јерусалим да тамо чекају силазак Духа Светог. Па исто тако и из тих истих узрока праведно је, што се и ми данас радујемо и што смо весели на дан Спаситељевог вазнесења па иако је то дан његовог личног растанка са нама. Праведно је, велим, јер Господ Христос узнешавши се на небо са људским телом показао нам је тиме нов пут живота и бесмртности почем ћемо се и ми тако исто узнети на небо да примимо награду за своја дела.
Али др. бр. да би наша радост била истинита и да би наша нада на живот среће и блаженства била сигурна, ми смо дужни, да живећи на земљи, будемо увек сједињени са Христом Спаситељем, а како ћемо постићи то сједињење најбоље нам показује поступак Св. Апостола.
Кад су се Апостоли вратили у Јерусалим они су проводили време у молитви све докле није сишао на њих Дух Свети. И тако Апостоли одвојивши се од Исуса Христа телесно, били су с њиме сједињени духовно па то исто треба и ми да радимо. Одвојени лично од Господа Спаситеља, ми можемо а и дужни смо, да будемо с њиме духовно сједињени а то ћемо најбоље и нај лакше постићи кад будемо прилежно посећавали свету цркву у којој је и Спаситељ присутан нарочито својом божанском славом и благодаћу. У цркви све што видимо уздиже наше мисли и срце к’ Богу. У цркви слушамо слово божије; у цркви се свршавају Св. тајне, у цркви највише личимо на анђеле, па зато су и наше молитве у цркви Богу најпријатније а преко молитве ми и бивамо духовно сједињени са Богом, јер молитва и није ништа до разговор душе човечије са њеним творцем и Оцем.
Но нама није могуће да увек бивамо у цркви. Наше друштвене и породичне дужности; многе и разне потребе за живот; слабост и немоћ нашег тела, све то не дозвољава нам да смо увек у цркви, али ипак све те сметње и препреке не прекидају и не руше наше јединство са нашим Спаситељем само ако ми на молитву не заборављамо, јер гдегод је Христос Спаситељ тамо је и небо, тамо је и црква, но Спаситељ је у сваком скупу људи, који у њега једнако верују и који су се тако у његово име скупили, па зато сваки хришћански скуп било друштвени било породични ако је само задахнут духом хришћанске љубави, он нас сједињава са нашим Спаситељем а особито ако ми тачно и искрено вршимо свету вољу божију и испуњавамо његове свете заповести. Нужно је дакле, да је наше срце пуно оданости према Богу и да је пуно љубави и пожртвовања према ближњем; нужно је, да је наша савест чиста од сваког прекора и наша душа да је чиста од сваког порока; нужно је да се ми одликујемо у побожности и искреном вршењу наших хришћанских дужности па ћемо тако живећи увек бити у јединству са нашим Спаситељем и Богом. Тако су живели Св. Апостоли па је и Господ увек био са њима те зато су они могли да распростране хришћанску веру по целоме свету. Тако су живели и стари хришћани, па је Господ увек био с њима, те за то су они и могли не само да издрже све беде и гоњења, него су и своје непријатеље привели у своју веру и тако постали браћа и пријатељи. Тако су живели и наши стари, наши дедови и наши очеви, па је Господ Спаситељ увек с њима био, те зато су и они могли да ослободе ову лепу нашу Отаџбину и да нам оставе у наследство слободу коју данас уживамо и помоћу које овако слободно у овоме Св. храму стојимо и овако слободно данашњу славу ове Св. цркве славимо. Но наши су очеви приљежније и чешће посећавали Св. храмове; они су побожније слушали свете службе и искреније вршили своје хришћанске дужности. Међу њима је било више братске љубави и више слоге, више искреног и узајамног потпомагања и више пожртвовања за опште добро и за добро и срећу свакога брата. И уопште, они су се више Богу молили, па им је Бог више и помагао.
Угледајмо се дакле и ми на наше старе, поносимо се честим посећивањем Св. цркве, поносимо се нашом побожношћу и љубављу према нашим хришћанским дужностима; угледајмо се на побожност других европских народа, и већих и напреднијих, па ће Господ Спаситељ увек и са нама бити и онда ћемо са веселим лицем и пуним срцем гледати и нашу Отаџбину и цео народ, и нашу кућу у целу породицу, па ћемо весело и овај свет остављати, како би се као благословени синови Оца небеског и лично сјединили са нашим Господом Спаситељем. Амин.
1. Лук. 24, 25.
