ЗАШТО СЕ НЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ БЕЗ СТРАХА БОЖИЈЕГ

У Житију светог Василија Великог постоји прича о неком Јеврејину који је желео да сазна шта су Свете Тајне. Ради тога он се претварао да је Хришћанин и заједно са осталима, вернима, ушао у цркву где је служена Литургија. За време богослужења Јеврејин је видео како је свети Василије узео у своје руке Младенца и исекао га на комаде. Када су верни почели да се причешћују из руку светога, пришао је и Јеврејин. Свети Василије му је, као и осталим Хришћанима, дао део Светих Дарова. Примивши их у руке, Јеврејин се својим очима уверио да је то било стварно човечије Тело. А када је приступио к Чаши, угледао је у њој истинску Крв. Страх и трепет су обузели Јеврејина. Сакривши частицу Светих Дарова отишао је кући и тамо показао светињу својој жени и испричао јој о свему што је видео својим очима.

Видите ли, човек који је на превару добио Свете Дарове, није био кажњен од Бога! Напротив, узевши Дарове у своје руке - управо тако су се у давнини причешћивали Хришћани, - он се удостојио да види Пречисто Христово Тело. Зашто? Тај богобојажљиви Јеврејин љубио је и искао Бога. Већина његових сународника није препознала Месију у Исусу из Назарета, али њему није било важно мишљење већине, него - истина. На личном искуству хтео је да сазна да ли је Исус Спаситељ света.

Прича о том човеку овако се завршава: "Поверовавши да је хришћанска тајна заиста страшна и славна, он је ујутру отишао код блаженог Василија и замолио да га удостоји светог крштења. Узневши благодарење Богу, Василије је одмах крстио Јеврејина и сву његову породицу".

Као што видимо, Бог је тог искатеља истине довео до православне вере кроз чудо које је у његовом срцу изазвало благочестиви страх. Да, почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110,10). Без њега човек не може да спасе своју душу. Страх Божији треба да буде у основи свих наших поступака.

Приликом припреме за причешће, упоредо са жарком жељом да примимо Свете Дарове и да се покајемо за грехе, ми такође треба да побудимо у себи осећање страха Божијег. Зашто? Истакнути црквени писац митрополит Венијамин (Федченков; 1880-1961) писао је да је причаснику Христовим Тајнама "потребан страх Божији да му се не би десило нешто страшно, то јест, ако човек приступа или се понаша без страха, тада му прети страшна последица: суд, осуда, болести, смрт, па чак и горе: пад у грехе или у власт сатане, као што је то било и са Јудом. И, обрнуто, ако у нашој души буде страха Божијег, биће и радости, и мира, и слободе духа, и сабраности, и удубљености. Благодат ће се увећати"[1].

У Ливанским горама близу града Илиопоља почетком II века света Евдокија је основала женску хришћанску заједницу. То је било време гоњења Цркве од стране римског императора Трајана. Зато је, када су намеснику Илиопоља Диогену пријавили да је пронађено тајно склониште Хришћанки, император наредио да му доведу њихову настојатељицу. Идући на мученичку смрт, света Евдокија је, по обичају тог доба, узела у храму Свете Дарове и ставила их у ковчежић и сакрила под одеждом на својим прсима.

Пре свог обраћења у хришћанство Евдокија је била једна од најлепших куртизана Истока и за њену наклоност су се борили представници највиших аристократских породица у империји. Тргујући својом необичном лепотом, она је стекла толико велику имовину да су се о њеном богатству проносиле легенде. Ипак, све то је било у прошлости. Пред Диогеном је стајала сиротица у убогој хаљини са ниско спуштеном главом. Намесник је наредио војницима да подигну њену главу и да скину покривало с лица. Када су извршили наредбу, њихов начелник је занемео од лепоте Евдокијиног лица. Повративши се из стања запањености, збуњено је рекао судијама који су седели поред:

- Заклињем се мојим богом сунцем! Не треба предати смрти лепоту налик на сунце. Не знам како да поступим?

- Зар ваше величанство мисли да је таква лепота природна? Не, то је магична утвара, - огласио се један од судија.

Оптуживши Евдокију за чаробњаштво и истовремено пребацивши на свету кривичну одговорност за пљачку градске благајне, чиновници су захтевали од ње да се одрекне Христа. Не желиш? Па добро, хајде да поразговарамо о твојој вери. После дуге дискусије тужиоце је обузела потиштеност. Својим надменим умом и знањима, они су, очигледно, изгубили спор! Да, пред њима није било уплашено сеоско девојче. Али ништа, за такве су спремљени други аргументи, убедљивији од вербалних!

Евдокију су везали за дрво и обнажили до појаса ради бичевања. Када су је разодевали Свети Дарови су пали са њених прса и, не знајући шта је то, војници су их однели намеснику. Пруживши руку, Диоген је хтео да их узме, али они су се одједном претворили у огањ чији пламен је био толико јак да су њиме опрљени војници на месту умрли, а управник са опеченом левом руком пао на земљу и зајечао од бола:

- Владару сунце! Исцели ме и одмах ћу предати огњу ту врачару. Знам да ме ти кажњаваш зато што је до сада нисам погубио!

У одговор на ове речи на Диогена је са неба као муња сишао огањ и његово тело се тренутно претворило у угљенисани угарак. Ужас је обузео све присутне, а један од војника, видевши поред свете Евдокије анђела Божијег како јој говори на уво, истог часа је поверовао и ускликнуо:

- И ја верујем у твога Бога, прими мене који се кајем, слугу Бога Живога!

Испуњена љубављу према ближњима, Евдокија се помолила за погинуле и они су васкрсли, што је привело Христу њих саме и многе сведоке тог чуда.

Као што видимо, Господ није допустио безбожнику чак ни да се дотакне Светих Дарова, пред којима дрхте сви анђелски чинови, јер су они Тело и Крв Самог Господа. Благодарећи Својој несхватљивој љубави према човечијем роду, Христос даје људима Свете Дарове ради задобијања вечног живота. Људи често не разумеју каквим се великим, а уједно и страшним, даром причешћују. Да би уразумио Диогена, Богу је било потребно да га огњем претвори у прах и пепео, а друге исправља на други начин.

Блажени Јован Мосх посетио је многа света места Истока. На Кипру, у манастиру Филоксен он је са својим сапутницима срео инока Исидора, родом из Милета. "Видели смо, - казивао је Јован Мосх, - како је он непрестано плакао са вапајима и ридањем. Сви су га убеђивали да се макар мало одмори од плача, али он није пристајао.

- Ја сам толико велики грешник, - свима је говорио инок, - да таквог није било од Адама до данас.

- Оче, - приговарали смо ми, - сви смо грешници. Ко је без греха осим Бога?

- Верујте ми, браћо, - одговарао је инок, - ни у Писму, ни у предању, ни међу људима нисам нашао грешника као што сам ја, нити греха каквог сам ја починио. У свету сам био ожењен. Ја и моја жена припадали смо Севировој секти. Дошавши једном приликом кући, нисам затекао жену код куће и дознао сам да је отишла код православне сусетке да би се заједно причестили. Појурио сам одмах тамо да бих одвратио жену. Кад сам ушао у сусеткину кућу, сазнао сам да је моја жена малопре примила свето Причешће. Ухвативши је за гушу, принудио сам је да испљуне светињу, коју сам затим бацао на све стране док, напокон, није пала у блато. И у магновењу пред мојим очима муња је однела свето Причешће са тог места... Прошло је два дана и ево, видим Етиопљанина [нечистог духа], одевеног у рите.

- Ја и ти - обојица смо осуђени на једнаку казну, - рекао је.

- Али, ко си ти? - упитао сам.

- Ја сам онај ко је ударио по образу Творца свих, Господа нашег Исуса Христа, за време Његовог страдања, - одговорио ми је Етиопљанин који се указао.

- Ето зашто, - завршио је своју причу инок, - не могу да престанем са плачем"[2].

Као јеретик, инок Исидор поступио је онако како је сматрао за правилно. Господ му је открио лажност његових гледишта и он се покајао. Ми, православни, исповедамо истиниту веру и бојимо се да ожалостимо Господа било чиме. Али, када Он за време причешћа улази у наше душе и тела, оскврнављене гресима, ко од нас може да зајемчи да не разгневљује Бога? И поред свег нашег покајања дужни смо да окушамо Христову Крв и Тело са страхом и трепетом. Зачуђујуће је да понекад бесловесна створења Божија указују Господу веће поштовање него људи којима Он непрестано чини добро.

Неки секташ, по професији пчелар, приповеда свети Теофан Затворник у својој књизи "О покајању", причестио се у православном храму. Међутим, Свете Дарове није прогутао него их је извадио из уста и замотао у мараму. Дошавши кући, ставио их је у кошницу. Зашто је секташ то учинио није познато, али оно што се затим догодило разглашено је надалеко.

Чим се частица Светих Тајни нашла у кошници, пчеле су прекинуле са прављењем саћа и брзо почеле да праве место за чување Тела Господњег. Најпре су подигле малени престо, затим дискос, а потом су над њима саградиле свод сличан олтару. Положивши свету частицу на дискос, оне су се, правилно распоређене, разместиле около и тихим зујањем почеле да узносе хвалу Богу. Видевши то, пчелар се ужаснуо и заповедио укућанима да што пре доведу свештеника. Под утиском чуда принео је покајање и вратио се у наручје Мајке Цркве.

Многи људи имају чему да се науче од ових пчела. Бесловесна створења Божија, иако немају таланте којима је обдарен човек, по мери својих могућности са страхом Божијим поштују свог Творца.

Један познати московски протојереј испричао ми је како је његов отац, такође свештеник, служио Литургију и одједном обамро од изненађења: огромни стршљен улетео је кроз отворени прозор олтара и одмах се спустио на Свети Агнец. Док је свештенослужитељ долазио к себи, стршљен је, уплашен очигледно не мање од њега самог, узлетео са Агнеца и залепршао над њим, брижљиво отресајући ножицу о ножицу. То је веома подсећало на радњу свештеника када, после дотицања Агнеца, отреса [отире] над дискосом ситне частице прилепљене за прсте. За неколико секунди, исправивши учињени пропуст, стршљен је, праћен зачуђеним погледом баћушке, нестао у истом правцу одакле је и долетео.

Не само жива бића, него нас и закони природе уче да се са страхом Божијим односимо према светињи. У VI веку у граду Селевкији, који се налазио западно од Антиохије, један православни Хришћанин, којега је његов газда-трговац упутио у Константинопољ, заборавио је у орману припремљене Свете Дарове. После дуго времена његов газда их је случајно открио, али није се решио да светињу прими у своја уста, јер није припадао Христовој Цркви. Прошла је година, а слуга се није враћао. Тада је трговац одлучио да спали Свете Дарове да се не би покварили. Кад је отворио орман зачудио се: из сваке частице избиле су стабљике које су већ почеле да класају. Узевши Свете Дарове са страхом и трепетом, трговац је са целом својом породицом дошао у храм код православног епископа Дионисија. Убрзо су се тамо упутили скоро сви становници града привучени вешћу о чуду и жељни да га виде својим очима. Уразумљени тим необичним случајем многи јеретици који су живели у Селевкији примили су Православље.

Из ових примера се види да се према Христовим Тајнама треба односити са великим поштовањем и страхом Божијим. Пред причешће нема ничег неопходнијег од бриге да страх Божији испуни сво наше биће. Шта друго? Јер човек може бити кажњен и у овоземаљском и у вечном животу не само за отворено светогрђе, него и за најмању небригу према Светим Даровима. У погледу Христових Тајни неумесне су и наизглед безазлене дечије игре.

Једном приликом у давнини близу сиријског села Хонаг деца су чувала стоку. Уграбивши погодно време за игру решила су да, подражавајући одрасле, служе Литургију. Изабрала су једног дечака за свештеника, а двојицу других за ђаконе. На велики глатки камен, као на жртвеник, положили су хлеб и поставили крчаг са вином. "Свештеник" и "ђакони" стали су пред жртвеником и игра је почела.

У та давна времена презвитери су гласно изговарали евхаристијске молитве и зато их је дечак који је играо улогу свештеника добро знао. За време игре он је тачно изговорио те молитве вршећи свештене радње које их прате. Када је наступио тренутак ломљења хлеба и причешћа, са неба је изненада сишао огањ који је спалио и камен и све што се на њему налазило, без трага. Деца су у страху пала на земљу и изгубила свест.

Када пастирчад није дошла у село у уобичајено време, родитељи су кренули у потрагу и нашли их недалеко од стада испружене по земљи. Без обзира на све напоре, одрасли нису успели да сазнају од деце шта се са њима догодило. Она нису препознавала своје родитеље и ништа нису одговарала на њихова распитивања. Довели су их кући у том тешком стању. Читав дан и ноћ деца су долазила себи и тек сутрадан су могла да испричају о ономе што им се догодило. Пажљиво саслушавши њихову причу, житељи села су похитали на место где се чудо догодило. Ту су својим очима могли да виде трагове небеског огња. После неког времена онамо је дошао и месни епископ. Због важности догађаја заповедио је да се на месту спаљеног камена постави жртвеник, подигне храм и изгради манастир, а децу је назначио да тамо буду послушници. Касније је тај манастир постао веома знаменит. Поклоници који су га посећивали током много година могли су да сретну иноке због којих је манастир био основан.

Наш Бог је човекољубив и милостив, али уједно и - страшан Судија. Зато ми треба, као што пише апостол Павле, да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом, јер Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,28-29).

Страх који се захтева од човека који се припрема за причешће никако није осећање које изазива стање потиштености, снуждености, безнадежности, мрзовоље или очајања. Страх пред Богом је осећање љубећег сина према љубвеобилном Оцу, то је побожна жеља да се никад не наруши Његова света воља и тежња да се Његова Божанска величина ничим не вређа. Богобојажљивост избавља душу од грехова, страсти и нечистих помисли. Она Хришћанина чини духовно трезвеним и ревносним за своје спасење.

Благодат Светог Причешћа као огањ спаљује недостојног причасника, а човека побожног просвећује и очишћује.

Страх пред Богом и љубав према Њему јесу два осећања која треба непрестано да обитавају у нашим срцима. У човечијим узајамним односима она најчешће искључују једно друго. А у односу према Богу љубав и страх не само да допуњују једно друго, него чине и једну целину - темељ нашег духовног живота. Ми љубимо Бога, али осећамо и страхопоштовање према Њему; бојимо се Бога, али наш страх се раствара у љубави према њему.

Апостол Павле је писао: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2 Кор. 7, 1). Током припреме за причешће наше срце обузима трепет пред светињом, али Бог Љубав, Који нам даје Крв и Тело Свога Сина, испуњава нашу душу љубављу и надом.

* * *

Дакле, на крају изведимо закључке.

1) Износећи свету Чашу на амвон ради причешћа верних, ђакон гласно изговара: "Са страхом Божијим и вером приступите". Ако у човеку нема страха Господњег не треба да се причешћује. Зато приликом припреме за причешће треба да се побринемо да осећање страха Божијег остане неодвојиво својство наше душе. Нарочито за време Литургије непосредно пред причешће Христовим Тајнама наша душа треба да буде прожета побожним трепетом.

2) Да задобијемо страх Божији и побожност пред Свето Причешће помаже нам:

- свест да приступамо пречистим и страшним у својој светости Христовим Тајнама;

- разумевање да су Христове Тајне Божански огањ и да својим пламеном могу да спале недостојног човека.

ПРИЧЕШЋЕ УМИРУЋИХ ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

Један од духовних дарова које задобијамо као плод причешћа Господњим Телом и Крвљу потпуно се пројављује тек после наше смрти. Какав заправо плод Светог Причешћа имамо у виду? Залог будућег васкрсења и бесмртности. О томе да га неизоставно добијамо за време причешћа, Господ је рекао јасно и одређено: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54).

Болест и смрт су последице грехопада наших прародитеља. Отпавши од Бога, они су, а у њима и сво човечанство, изгубили дар бесмртности. У Тајни Светог Причешћа ми се поново сједињујемо с Богом и задобијамо слободу од власти смрти. Окушајући Христово Тело и Крв ми као да добијамо нов квасац за наша тела и душе. Иако нам по законима земаљског живота предстоји да окусимо смрт, она за нас постаје неки формалан чин, који више нема пређашње застрашујуће значење. Нису без разлога први Хришћани дан смрти називали рођењем за вечни и блажени живот. Христове Тајне јесу Божанствена храна која тајанствено и неприметно мења нашу природу, припремајући је за вечни живот у Царству Небеском.

Имајући на уму значај причешћа за будући живот, Хришћани пред смрт теже да се причесте Светим Тајнама. Ако спољашње околности сметају томе, онда људима који се налазе на самрти често долази помоћ одозго. Каткад се она пројављује на чудесан начин. Архиепископ Инокентије (Јастребов; 1867-1928) у јеку бољшевичких гоњења Цркве лежао је тешко болестан у клиници Првог московског медицинског института. У току Страсне седмице рекао је својој сестри монахињи Талити да веома жели да се причести из Чаше како то обично чине свештенослужитељи. Мати Талита одговорила је да је то немогуће, јер се владика налази у једној од централних совјетских клиника. Свуда около су студенти-практиканти које васпитавају у духу борбеног атеизма. Ко ће му дозволити да се овде причести?!

На Велики четвртак, на дан спомена Тајне вечере, у болничку собу код архиепископа Инокентија дошла је седа милосрдна сестра са црвеним крстом на прсима кецеље и рекла да ће сада из суседног храма доћи свештеник са Светим Даровима. И заиста, ускоро је у болесничку собу ушао јереј у пуном одјејању са Чашом у рукама. Владика се са великом радошћу причестио и баћушка је отишао. Чудно је било што нико од особља болнице ништа није приметио и ништа није питао.

Ма колико је затим мати Талита тражила у клиници седу милосрдну сестру, није је нашла. Интересовала се за њу и код свештеника. Он је рекао да је милосрдна сестра дошла у храм и позвала га да дође код болесника, али он ју је видео први пут у животу. Убрзо се архиепископ Инокентије мирно упокојио и био погребен на Даниловском гробљу.

Христова Црква показује сталну бригу да умирући добију Свете Дарове као попутнину. Она заповеда свим православним Хришћанима да у случају опасности по њихов живот без одлагања приступе Животворним Тајнама. Рођаке тешких болесника Црква обавезује да уложе све могуће напоре да њихови ближњи не оду у други свет без причешћа.

По успоменама духовних чеда, преподобни Севастијан Карагандински веома се љутио на људе који зову свештеника да причести болеснике када им се језик више не миче, а изгубили су разум. У тим случајевима, говорио је преподобни, понекад бива крив и сам болесник који је одлагао причешће из сујеверја - да ће после причешћа Светим Тајнама тобоже одмах умрети.

Људима жељним причешћа Господ често даје могућност да се причесте пред смрт чак и кад су у веома тешком физичком стању. Архимандрит Антоније (Медведев) у својој књизи "Манастирска писма" приповедао је о таквом случају. Једном су свештеника позвали да причести старицу која је била на самрти. Ушавши у кућу, баћушка је, не упуштајући се у разговоре са рођацима, отишао право до умируће која је лежала под иконама, и упитао је:

- Желиш ли да се исповедиш и причестиш Светим Тајнама?

- Желим, баћушка, да се исповедим и причестим Светим Христовим Тајнама! - врло одлучно је одговорила болесница.

Иза својих леђа свештеник је чуо уплашене и зачуђене узвике рођака старице, али није почео да се распитује шта их је зачудило и удаљио их је из собе пре исповести. Када је болесница завршила своје покајање, он је, позвавши рођаке у собу, почео да се припрема за причешћивање.

Умирућа је јасно и одлучно прочитала молитву "Верујем, Господе, и исповедам" и примила Свете Тајне. Свештеник ју је благословио и, излазећи из куће, упитао рођаке:

- Зашто сте ви малочас загаламили?

- Па, баћушка, нисмо стигли да ти кажемо: много пре твог доласка изгубила је моћ говора. А нас је уплашило и зачудило што се њен језик, када си је упитао, развезао и што је говорила тако јако и одлучно, како због слабости одавно није говорила.

Зачуђен овим речима, свештеник се окренуо и погледао причасницу. Она је лежала руку прекрштених на прсима, а њен дух је већ отишао Господу.

Да би праведници могли да се причесте непосредно пред своју смрт, Господ им често открива дан кончине.

У Вирицама код Санкт-Петербурга 1949. године духовник императора Николаја II протојереј Алексије Кибардин (1882-1964) разговарао је са преподобним Серафимом Вирицким. Неочекивано преподобни је прекинуо разговор и рекао:

- Јавила се Жена.

Отац Алексије није обратио пажњу на старчеве речи и наставио је да нешто казује.

- Ево, Жена се јавила, - поновио је преподобни Серафим. Али његов занесени саговорник ни овога пута није прекинуо.

- Рекао сам ти "јавила се", а не "дошла", - старац је већ категорички прекидао оца Алексија. - Мајка Божија јавила се и рекла да ме две седмице до саме моје смрти причешћујеш свакодневно.

Сваке ноћи током две седмице отац Алексије је причешћивао старца Светим Тајнама. Једном је заспао и са извињењем дошао к њему касније него обично.

- Баћушка, не брините се, - утешио га је Божији угодник, - мене су анђели већ причестили.

Гледајући старчево лице које је сијало необичном светлошћу, отац Алексије је помислио: сасвим је очигледно да је тако било.

Свети праведни Јован Кронштатски често је користио свој дар прозорљивости да би помогао људима чији се живот примицао свом крају. Алексеј Николајевич Јурјев, човек који је заузимао висок положај у друштву, дошао је код њега 1889. године. Код чувеног протојереја довела га је невоља: тешка болест седмогодишњег сина. Али отац Јован, наизглед не слушајући молбе за исцељење дечака, почео је да се распитује о животу Јурјева. Сазнавши да се гост причестио пре четири месеца, настојао је да се овај сутра исповеди и причести Христовим Тајнама. Иако је Јурјев био веома заузет и дошао у Кронштат само на један дан, ипак је остао и послушао савет праведника. По доласку кући Алексеј Николајевич је напрасно умро.

Црквена правила допуштају као изузетак да се пред смрт причесте чак и они који су претходно јели. Један млади човек, духовни син оца Јована, полазећи на пут чуо је његов савет да се неодложно причести. Правдајући се тиме да је већ пио кафу, он је најпре одбијао. Ипак, остајући при своме отац Јован га је причестио. Истога дана млади човек је доживео железничку несрећу и он је погинуо.

Причешће је неопходно за умируће. Неопходно је зато што сједињује човека са Христом, Који ће после свршетка века васкрснути све нас, верне Хришћане, и преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Флп. 3, 21).

Да би причестили умируће свети су понекад чинили чак и чуда. Тако је, у манастиру у коме је настојник био преподобни Кирил Белојезерски, умирао инок Далмат. Свештеник је донео Свете Дарове за причешће, али нашао га је већ упокојеног. Збуњен овом околношћу, јереј је пожурио да о догађају обавести настојатеља. Веома растужен оним што је чуо, преподобни Кирил затворио се у своју келију и стао да се моли. После краћег времена неко је закуцао на врата. Келејник је донео вест о томе да је Далмат још жив и да моли за причешће. Свети је хитно послао по свештеника, који је дошао у Далматову келију иако је изразио недоумицу. А какво је било његово чуђење када је видео инока како седи на постељи! После причешћа Далмат се опростио са братијом и мирно отишао Господу.

Сви ови примери показују нам значај причешћа не само за духовни живот Хришћана на земљи, него и за погодан прелазак у блажену вечност. Ипак, догађа се да и дубоко верујући људи умиру без причешћа Христовим Тајнама. Какав је њихов удео у загробном свету? Одговор на ово питање можемо наћи у "Летопису Серафимо-Дивјејевског манастира", састављеном од свештеномученика Серафима (Чичагова; †1937).

У "Летопису" се приповеда да се Ана Петровна Јеропкина 1829. године удала за, у сваком погледу достојног, младог човека. Младенци су били представници угледних племићких породица и, по општем мишљењу, очекивала их је срећна будућност. Али после неколико недеља млади човек се разболео и пао у постељу. Упркос свим напорима искусних лекара, он је из дана у дан све више губио снагу. Не желећи да га ожалости речима о могућој смрти, Ана Петровна се бојала да му предложи да се припреми за Тајне покајања и Светог Причешћа. Са своје стране супруг, иако је био истински Хришћанин, вероватно се такође бојао да ће уплашити младу жену позивањем свештеника или је мислио да болест неће довести до његове смрти. Ипак, он је неочекивано умро.

Гледајући мртвог мужа, Ана Петровна испрва није хтела да верује сопственим очима, а када је постала свесна шта се догодило - пала је у несвест. Смрт без попутнине Светим Тајнама Ана Петровна је сматрала за Божију казну за своје грехе и грехе свога мужа. После сахране познаници и рођаци нису знали како да умире младу удовицу, која је од туге и очајања била на ивици лудила.

У то време стриц Ане Петровне сазнао је за подвижнички живот и благодатне дарове старца Серафима Саровског. Надајући се да ће старац помоћи, он је упутио братаницу у Саров.

Преподобни Серафим видео је Ану Петровну у мноштву поклоника који су стајали пред његовом келијом. Узео је за руку, увео унутра и рекао:

- Што си, мила моја, дошла к мени, убогом? Знам, твоја жалост је веома велика, али Господ ће помоћи да је поднесеш. Не тугуј много што се твој муж пред смрт није причестио Светим Христовим Тајнама, не мисли, радости моја, да ће само због тога пропасти душа његова. Само Бог може да суди кога ће чиме наградити или казнити. Збива се понекад и овако: неко се овде на земљи причести, али код Господа остаје непричешћен. Други хоће да се причести, али због нечега се не испуни његова жеља сасвим независно од њега. Такав се на невидљив начин удостојава причешћа преко анђела Божијег.

После разговора са преподобним Серафимом у души Ане Петровне настали су мир и спокојство.

Понекад се умирући удостојавају да се по милости Божијој причесте из руку анђела на видив начин.

У планинском крају Средње Азије била је црква у којој су служила два свештеника. Једном је у цркву дошао парохијанин са молбом да причесте његовог рођака који је био на самрти у болници. Један од свештеника је био болестан, а други је одбио да иде под неким изговором.

Парохијанин се вратио к свом рођаку жалостан. Мислио је о томе како ће се умирући растужити кад сазна да не може да се исповеди и причести пред смрт, али кад се вратио у болницу затекао је рођака у радосном и просветљеном стању духа. Умирући му је рекао:

- Веома сам ти захвалан што си се потрудио да позовеш баћушку код мене. Имао сам срећу да се исповедим и причестим Светим Тајнама. Парохијанин се зачудио и хтео да приговори, али је одједном схватио да је умирућег уместо немарног свештеника исповедио и причестио анђео Господњи.

При свој неопходности Светог Причешћа за спасење душе умирућих, некима од њих Тајна не доноси никакву корист. Ко бива крив за то? Послушајмо причу једног свештеника.

"Позвали су ме да исповедим и причестим Светим Тајнама човека који је био на самрти. Када сам дошао у стан, још пре него што сам ушао у собу самртника, чуо сам да тамо неко псује и говори непристојне речи. Био сам збуњен и упитао ко се то тако понаша. На моје запрепашћење рекли су ми да је то умирући. Збунио сам се још више и почео да размишљам: могу ли да приступим таквом човеку са Светим Тајнама?

Помоливши се, решио сам да све препустим вољи Божијој, а да сам ипак извршим своју дужност према умирућем. Исповедио сам га и причестио. А када сам, вративши се кући отворио Дароносицу, на своје чуђење видео сам да су частице Светих Дарова остале недирнуте...

Господ је затворио и моје очи, и очи болесника, и - причешће се није десило. Очигледно да умирући није био достојан причешћа Светим Тајнама"[1].

Свештеници су дужни да се обавезно одазову на све молбе парохијана за причешће умирућих. И то је природно: јер, примивши Свете Дарове, Хришћанин дочекује смрт имајући у себи Извор Живота. Обучен у Христа, он пролази ваздушна митарства где га очекују демони и, најзад, предстаје на суд Божији најприсније сједињен са својим Спаситељем. Али, приликом причешћа умирућих свештеници врло често морају да се суочавају са разним проблемима. Каткад ови имају сасвим необичан карактер.

Тако, архимандрит Антоније (Медведев) у "Манастирским писмима" приповеда о једном свештенику кога су касно увече позвали да причести болесника. Ушавши у назначену кућу, свештеник је упитао присутне:

- Ко је од вас послао по мене?

- Ја, баћушка, - одговорио је мушкарац који је корачао по соби, нечим веома забринут. - Мене је обузела неподносива тута. Исповедај ме и причести Светим Тајнама!

Свештеник се зачудио: људи позивају да се у кући причешћују само тешки болесници и умирући, а овај човек по спољашњем изгледу није личио ни на једне ни на друге. Ипак, баћушка га је исповедио и почео да се припрема за причешће. Отворио је Дароносицу и прочитао предвиђене молитве. Болесник је све то време чврсто стајао на ногама. Када је свештеник принео на лжици [кашичици] Свете Дарове његовим уснама, овај није могао да отвори уста. Баћушка му је рекао:

- Отвори уста!

Човек се напрегао из све снаге али ипак није успео да отвори уста. Тада је узео са полице кочадик[2] и почео њиме да отвара своје вилице. Али и тај покушај се показао неуспешним. У недоумици, свештеник је чашу са Светим Даровима ставио на сто и упитао:

- Шта се с тобом догађа?

- Господ ми је затворио уста! Не могу, баћушка, да примим Свете Тајне. Да ми, можда, избијеш два предња зуба?

Када је болесник говорио његова уста су се отварала сасвим нормално, али чим је свештеник требао да му принесе Свете Дарове, она су се поново чврсто затварала. Човек је плачући почео да се моли. Погрузио се у молитву и свештеник. Али уста болесника никако се нису отварала за причешће. Свештеник је отишао обећавши да ће доћи ујутру, а када је сутрадан ујутру дошао, онај човек је већ одлазио у други свет без причешћа. Чак и упркос жаркој жељи тог човека, Господ није сматрао за потребно да га учиним причасником Своје Пречисте Крви и Пречистог Тела. Остала је тајна шта је био узрок томе.

Да, Свето Причешће помаже умирућем приликом његовог преласка у вечни живот, али, да би та помоћ била делатна, човек са своје стране треба да буде истински Хришћанин који има веру у Тајну и који је очистио савест искреним покајањем. Ако умирући није такав, недостојно причешће може да му се урачуна у последњи и знатан грех.

Често људи, који су много слушали о неопходности припреме умирућих за одлазак са овог света путем исповести и причешћа, зову свештенике да причесте њихове неверујуће рођаке. Наравно, разумљива су осећања тих људи: они желе свим средствима да олакшају удео умирућих. А свештеници морају да им објашњавају да Свето Причешће у том случају неће донети користи безбожнику.

У сложеној ситуацији налази се свештеник када долази код умирућег кога су рођаци, без обзира на његов атеизам или тешке непокајане грехове, ипак наговорили да се причести. Ако такав човек каже (често такви људи више нису у стању ни да говоре) да је православни Хришћанин и да хоће да се причести, свештеник не може да га не причести. У сличној ситуацији баћушка се углавном уздао у сведочанства рођака о православности умирућег. Разуме се да у том случају људи који су позвали свештеника пред постељу умирућег узимају на себе одређену одговорност пред Богом.

Јеросхимонах Сампсон једном је оставио једну своју духовну кћер да ноћи у храму. Дао јој је књиге, показао шта да чита и рекао да се ничега не боји. Отац Сампсон је то рекао зато што су у храм донели старца- покојника да буде те ноћи у храму. Давши поуке духовној кћери старац Сампсон је отишао.

У почетку је у храму било тихо и мирно. Жена је пажљиво читала у књигама текстове на које јој је указао старац. Око поноћи изненада се чуло шуштање, а затим и неко комешање. Духовну кћер старца Сампсона обузео је страх. Убрзо је са ужасом видела како се покојник придигао, испљунуо нешто на под и поново легао на своје место. Жена је дрхтала од оног што је видела и стајала запањена, бојећи се да се помакне.

Неочекивано шум је престао и наступила је тишина. Олтар је засјао јарком светлошћу, Царска врата су се отворила и на солеју је изашла Пресвета Богородица. Она је позвала жену по имену и заповедила јој да приђе. Када је ова пришла Царица Небеска јој је дала белу мараму и рекла:

- Иди подигни оно што је покојник испљунуо.

На поду су лежали Свети Дарови. Жена их је прекрила марамом, са страхом Божијим их предала Пресветој Богородици, поклонивши Јој се. Пречиста Дева ушла је у олтар и Царске двери су се заклопиле за Њом.

Свети Јован Златоусти пише да умируће, "ако се причешћују Тајнама са чистом савешћу, при њиховом последњем даху окружују анђели и прате их одавде (на небо) због Тајни које су примили"[3]. Сви ми, Хришћани, треба да чинимо све што је неопходно да се наши ближњи удостоје Светог Причешћа. Али при том треба да имамо на уму речи Господа: не дајте светиње псима (Мт 7,6).

Водећи бригу о достојном хришћанском крају живота наших ближњих, не треба да заборављамо ни на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак у загробни свет. Ако нас Господ удостоји да умремо после причешћа Христовим Тајнама, нечисти духови побећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице[4].

Са руског превео Мирослав Голубовић

КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ПРИЧЕШЋА

Приступајући светој Чаши, причасник треба да прекрсти руке на прсима, јасно изговори своје име и широко отвори уста. Како је саветовао преподобни Амвросије Оптински, малу частицу Светих Дарова треба уцело прогутати. Ако је частица велика, може се пажљиво раздробити зубима. Након што ђакон или црквенослужитељ отре усне убрусом, причасник треба да целива доњу ивицу чаше. У близини чаше не треба да се крсти нити да се чине поклони.

Обичај је да се после причешћа пије "теплота" - млака вода помешана са вином. Овом "теплотом" треба исплакнути уста да у њима не би остале частице Христовог Тела, а затим је прогутати [руски обичај].

Кад се причасник удаљава од Чаше и упућује према сточићу са "теплотом", не треба да се клања пред иконама нити да их целива. Такође, на дан причешћа не треба да приклања колена или да чини земне поклоне. Земни поклони су израз покајне жалости због грехова, а причасник треба да пребива у духовној радости и да славослови Бога. После причешћа Светим Тајнама треба да заблагодари Господу и да у храму пажљиво одслуша или код куће прочита молитве после светог причешћа. Неки Хришћани не придају велики значај овим молитвама. Да ли су у праву?

Митрополит Венијамин (Федченков) писао је да је знао једног благочестивог свештенослужитеља који је сматрао да је узрок многих искушења нечитање или ужурбано и површно читање правила после Светог Причешћа. На свом искуству он је доживљавао да га у том случају Божанска благодат коју је добио у Тајни напушта, а да искушења наваљују на њега.

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

Један од парохијана храма у коме служим испричао ми је случај који се догодио с његовим рођаком, слугом Божијим Василијем. Тај човек има врло дубоку веру и труди се да води благочестив живот. Сваке године он се причешћује седамнаест пута. Ипак, уза све његово усрђе за спасење своје душе, Василије није придавао велики значај читању благодарних молитава после причешћа. Наравно, он је свагда благодарио Богу, али је сматрао да је довољно да, кад дође кући, изговори пред иконама само: "Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Једном је после причешћа Василије радосно расположен дошао кући, стао пред киот[1] и, по обичају, од свег срца изговорио: "Слава Теби, Боже, слава Теби!" И одједном се зачуо строг заповеднички глас: "Зашто не читаш благодарствене молитве после причешћа?!" Василије се тако уплашио да је задрхтао целим телом. Од тада после примања Светих Тајни он свагда неизоставно чита предвиђене молитве.

Можемо ли својим речима да благодаримо Господу? Наравно, можемо од сувишка срца својим молитвословљима да благодаримо Господу за Његову милост према нама грешнима. Али при том не треба да пропуштамо читање молитвеног правила које нам је Црква одредила.

"Од самог тренутка причешћа Светим Христовим Тајнама, - поучавао је преподобни Никон Оптински, - док их не прогутате, треба да пазите да их не испљунете. Из страха Божијег неки се старају да се уздржавају пљувања током целог тог дана, иако о томе нигде није указано, и у томе нема греха"[2]. О овом питању старац јеросхимонах Сампсон строже је судио. Једном су га упитали:

Каткад на дан причешћа случајно пљунемо. Је ли то грех?

Не треба то чинити, - одговорио је старац Сампсон. - Обавезно треба прикупити [испљунуто]. А ако је неко испљунуо у марамицу, онда је треба прати одвојено. Кроз причасника се освећују сви предмети, укључујући и одећу, па и келију.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

Овде се испољава инстинктивна физичка "свест" о неслагању "телесног" са духовним стањем у које је и тело уведено заједничењем са Богом, Господом Исусом Христом и Светим Духом. Познавао сам човека који на дан причешћа скоро уопште ништа није јео, осим што је пио обичан чај.

И обрнуто, када се човек наједе масних јела или уопште преједе се после причешћа, може одмах да запази како у њему нестаје све оно светло, танано и духовно што је непосредно пре тога јасно осећао.

Несродне стихије не могу да буду заједно.

Међутим, у пракси ми тако често поступамо управо супротно и искуству и савести: после причешћа не знамо за меру у храни и пићу. И због тога губимо и "телесну" и "духовну" благодат Причешћа"[3].

Душа и тело човека који је примио Тело и Крв Господа испуњени су Божанском благодаћу коју треба пажљиво чувати. Ова благодат посећује не само самог причасника, него и простор око њега. Понекад се по промислу Божијем људи удостојавају да својим телесним чулима осете благодат која исходи од причасника.

Једном се старац Гаврило (Зирјанов), будући болестан, причестио Светим Даровима. После причешћа навратио је у његову келију монах отац Епифаније. Осетивши миомирис у соби, он се обратио келејнику:

- Чиме си намирисао старца? Боже мој, вероватно су то неки скупоцени мириси? Како лепо мирише...

Ускоро је оцу Гаврилу навратио у посету још један монах - отац Авенир. Он је такође осетио необичан миомирис у соби и поставио слично питање келејнику: где и по којој цени су купљени тако дивни мириси? Међутим, ни старац Гаврило ни његов келејник нису користили мирисе. "Ја сам, - сећао се касније старац Гаврило, - лежао исцрпљен, као онај човек који је запао међу разбојнике. Али био сам причасник Христовог Животворног Тела и Крви; и ево: Дух оживљује!и сви ми осећамо Његов миомирис чулом мириса. Он као јеванђелски Самарјанин уљем и вином Своје благодати залива ране човека запалог међу разбојнике"[4].

После причешћа треба да се са нарочитом брижљивошћу старамо о томе да Господ, Који је ушао у наша срца, не буде ожалошћен неким сагрешењем. По речи схиигумана Саве: "После смрти бићемо много испитивани и мучени ако не чувамо благодат Светога Духа. Ако се деси да се на дан причешћа раздражимо, озлоједимо или осудимо неког, онда треба да се трудимо да ту мрљу у души очистимо покајањем. Најбоље је провести тај дан у ћутању и молитви или у читању Светог Писма и поука Светих Отаца, јер је душа у то време нарочито пријемчива за добро и чудесне јеванђељске речи пашће у дубину срца"[5].

Ако смо се удостојили да по милости Божијој за време причешћа добијемо благодатне дарове, потребно је да их чувамо, строго надзирући покрете свога срца, помисли ума и коришћење телесних чула. Преподобни Алексије Зосимовски говорио је: "Плодови Светог Причешћа делују ако не вређамо светињу. Ако је вређамо, онда ће она на сам дан причешћа престати да делује. А чиме вређамо светињу? Видом, слухом и другим чулима; многим говорењем и осуђивањем. Зато на дан причешћа треба да уздржавамо првенствено чуло вида и да више ћутимо и држимо језик за зубима"[6].

Познати грчки духовни писац архимандрит Херувим (†1979) у данима своје младости неко време је живео на Атону под духовним руковођењем једног од светогорских стараца. Једном је тај старац позвао у своју каливију[7] неколико атонских подвижника на празнично богослужење. Свеноћно бдење и Литургија трајали су целу ноћ. У зору монаси су се причестили. Отац Херувим је био потресен пламеном молитвом праведника, горењем њиховог духа и обиљем суза које су текле из њихових очију.

Чим се Литургија завршила, отац Херувим је отрчао да скува кафу за учеснике богослужења. Али, није ни стигао да запали ватру, а сви су већ отишли. Тада је отац Херувим упитао свог старца: "Зашто су оци отишли не попивши кафу?"

- Могу ли они после овог свеноћног бдења да седну да пију кафу? Они су примили у себе Христа, многоцени Бисер, и одмах отишли да у разговорима не би губили оно што су им подарили свеноћно бдење и Литургија, - одговорио је старац.

Треба истаћи да многи атонски подвижници после причешћа проводе време у молитвеној будности. Једном су по завршетку богослужења послушници предложили старцу Гаврилу Пустињаку да легне да се одмори. Одговарајући старац је рекао:

- Не! Не треба да спавамо после Божанствене Литургије и Божанственог Причешћа, јер смо примили у себе Пречисте Христове Тајне и заједнички непријатељ, ђаво, не сме да нас затекне заспале да нас не би кушао, скрнавио наше тело и душу и уносио у нас нечисте помисли и штетне похоте, од којих ишчезава благодат Божија која је ушла у нас са Божанственим причешћем.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио. И то је разумљиво: преданост сну сведочи о небрижљивости према небеском Госту, Господу и Владики света; и благодат се удаљава од немарног учесника Царске вечере. Боље је да то време проводимо у читању и размишљању, па чак и у пажљивој шетњи. Имао сам прилике да то посматрам међу монасима. А у свету људи могу да посете болесника, да чине неком добро или да уживају у благочестивом дружењу са браћом или да оду на гробље својим упокојенима"[8].

Преподобни Нектарије Оптински саветовао је својим духовним чедима да после причешћа не журе да обављају било какве послове, него "да дају себи олакшицу до половине дана, да читају Свето Писмо и пребивају у молитви и благодарењу Господу"[9].

* * *

Уопштимо све горе наведено. Дакле, како треба да се понашамо после причешћа?

1. Треба да пребивамо у размишљању о томе какав страшан у својој величини дар смо добили. Треба да благодаримо за то Господу и да будемо духовно трезвени, да ничим не повредимо Божанску благодат коју смо се удостојили да добијемо у Тајни Евхаристије.

2. Имајући у себи Самог Господа, треба да искористимо време после причешћа за продубљивање нашег духовног живота, стицање врлина и борбу са страстима и греховним навикама.

3. Господ који обитава у нама неизмерно појачава нашу духовну снагу. Зато је период времена који следи после примања Светих Дарова - драгоцен. Треба да га високо ценимо и неопходно је да га разумно искористимо.

 ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

Глава 10
ПЛОДОВИ СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Ако нам у свакидашњем животу бесмислени поступци често наносе штету, у духовној сфери нашег бића они су још опаснији. Делатност коју предузимамо ради спасења своје душе треба да има строго одређени циљ. Идући путем спасења неопходно је да знамо оријентире који воде у Царство Небеско. Иначе можемо лако да залутамо или да узалуд истрошимо своје снаге.
Пред причешће треба добро да научимо шта Хришћанину пружа примање Светих Дарова. Сазнавши то, треба да се припремимо за Тајну тако да задобијемо њене плодове. Ако пред собом не поставимо такав циљ, зашто се уопште причешћујемо?
Плодови Светог Причешћа су разноврсни. У својој целокупности они духовно преображавају човека, благодатно васпостављајући у њему образ и подобије Божије. Приступајући Чаши Господњој треба да смо дубоко свесни тога и спремни да достојно примимо велике дарове Божије. Само у том случају можемо постићи циљеве причешћа.

Сједињење са Христом
Старац Партеније Кијевски, обузет пламеном љубављу према Христу, дуго времена је понављао у себи молитву: "Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби". Једном је старац, изговарајући ову молитву, неочекивано чуо тихи слатки глас: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива ија у њему[1].
Старац Партеније молио је за најузвишеније човеково благо: сједињење са Богом. Одговарајући на његову молитву, Господ је потврдио Своје јеванђељско обећање да је такво јединство могуће кроз причешће. У томе је, у ствари, и основни циљ нашег учешћа у Евхаристији: да примимо у себе Христа, да се сјединимо са Христом и удостојимо се живота у Христу.
Примајући Тело и Крв Господа, ми постајемо, по изразу Светих Отаца, христоносци, и истовремено Христос носи саме нас. "Као што дете, - пише праведни Јован Кронштатски, - ношено у мајчиној утроби живи сво њоме, тако и Хришћанин, причешћујући се Христовим Телом и Крвљу, пребива у Христу као дете у мајчиној утроби и сав живи Исусом Христом: Као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живети због мене (Јн 6,57)"[2]. Сјединивши се са Христом, понекад се човек преображава не само духовно, него и спољним изгледом. Тако је код праведника кроз њихово тело, префињено подвизима уздржања, често струјала Божанска светлост од Христа кога су примили. Да ли су то опажали људи који су их окруживали? Да. Наведимо примере.
Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов) у последњим годинама свог живота стално је боловао и био веома слаб. У његовом домаћем храму постојао је кивот за чување припремљених, претходно освећених Светих Дарова којима се он сваки дан причешћивао. Старац је то чинио кришом од свих. Рано ујутру док су сви спавали он би после молитвеног правила одлазио у олтар и тамо се причешћивао. Затим би, помоливши се, поново легао у постељу. У утврђени час отац Гаврило би звонио келејнику, ишао да се умије и, уопште, правио се као да се тек пробудио. Без обзира на то приликом сусрета људи би старца поздрављали и честитали му примање Светих Дарова. Отац Гаврило би био збуњен и чудио се како они сазнају за његову тајну. Није ни подозревао да је после причешћа његово лице сијало необичном благодатном светлошћу.
Свети праведни Јован Кронштатски служио је Литургију и причешћивао се свакодневно. У својој књизи "Мој живот у Христу" он је стално истицао значај Евхаристије за спасење Хришћана. Људи који су га присно познавали сведочили су да је сам он, причестивши се, очигледно постајао христоносац за све. "Ево, причешћује се отац Јован Христовим Телом и Крвљу, - пише један од очевидаца. - Његово лице се изменило. На њему више нема ни трага умора или неке жалости или туге, каквог смо могли видети када је јутрос улазио у храм. Необична духовна радост, неовдашњи мир и небеско спокојство, изванредна сила и моћ огледали су се сада у свакој црти његовог лица. Његово лице као да је светлело, као да је исијавало светлост. Таква промена се збива с њим сваки пут када приступи Светим Тајнама"[3].
Богоподобни изглед кронштатског пастира тако је запрепастио једног човека да је коренито променио свој живот и постао духовни син оца Јована. "Био сам послом у Кронштату 1895. године, - поверио се он у својим успоменама. - Много сам искусио, изгубио веру и био огорчен. Ни у храму, ни у молитви није ми падало на памет да иштем умирење. У кронштатски саборни храм навратио сам просто зато што нисам имао куд. Од првих речи освојила ме је жива вера пастира... "Христос међу нама", - ускликнуо је он и ја сам осетио да је Христос дошао, да ми је Његово име потребно, да ми је Његова близина недостајала ради спасења у том животном метежу"[4]. Аутор ових редова видео је пастира који је, благодарећи сталном причешћивању Телом и Крвљу Господа имао у себи Христа и сам пребивао у Христу. "Христос међу нама" - уобичајене речи које сваки свештеник изговара за време служења Литургије, - произвеле су на њега тако дубок утисак зато што су биле изречене од праведника који је очигледно достигао сједињење са Христом.
Преподобни Марко Подвижник пише да као што се обично вино улазећи у човека најприсније сједињује са његовим телом, тако и Крв Господња, коју прима, испуњава Хришћанина Духом Божијим. Припремајући се за причешће, треба да се спремамо управо за такво најпотпуније сједињавање са Христом. Праведници су то постизали. Штавише, кад су се причешћивали Светим Тајнама они су почињали стварно да осећају у себи Христа. На пример, када свештеник врши Евхаристију, он коље Јагње и приноси Бескрвну Жртву за грехе света. Пастир који пребива у Христу у тим тренуцима живо опажа осећања Самог Спаситеља. Сергије Фудељ се сећа свог сусрета са познатим свештеником и богословом Валентином Свенцицким: "Вративши се после прогонства у Москву 1925. године, био сам једном на Литургији код оца Валентина Свенцицког. Дошао сам пред њен свршетак и када је он изашао да изговори заамвону молитву, запањило ме је његово лице. Ја не могу другачије да пренесем свој утисак него да кажем да је то било лице човека који тек што је принео себе на жртву, принео стварно и болно, и да ево сада, излази пред нас и од потресености још увек не примећује никога"[5].
Сједињујући се са Христом у Тајни Светог Причешћа, ми ступамо у непосредно заједничење са Његовом богочовечанском Личношћу и постајемо заједничари Његовог божанског живота. Тајанствено јединство са Христом у Евхаристији доводи нас до стварног и најприснијег богоопштења. За човека на земљи нема приснијег сједињења са Богом.

Духовни дарови

Зашто су у сва времена мученици, када су ишли на страдања, најпре приступали светој Чаши? Причестивши се Светим Тајнама, они су се тако распламсавали љубављу према Христу да су радосно предавали своје тело у руке џелата. Примањем Светих Тајни Хришћанин задобија прилив духовне енергије. Под њеним утицајем греховна раслабљеност ишчезава и у човеку се буди тежња да у свему следи вољу Божију. Ако је раније често испуњавао заповести Господње принуђујући себе на то, сада у њему постојано гори жеља да чини богоугодна дела и подвиге побожности. Такво стремљење укрепљује у њему храброст да одолева препрекама, искушењима и саблазнима. Пребивајући у Христу, Хришћанин чак почиње да осећа у себи и неку незаситост за духовна занимања, заборављајући на умор и телесне слабости. Савременици оца Јована Кронштатског, проматрајући његове свакодневне благочестиве напоре, били су зачуђени његовом надчовечанском енергијом. А сам он је тим поводом писао: "Мене поткрепљује Господ, с Којим се свакодневно сједињујем кроз Свето Причешће. У противном, где бих ја могао црпети снагу за такве непрекидне појачане напоре којима се трудим да служим у славу Његовог светог имена и ради спасења својих ближњих"[6].
Познати духовник Псковско-Печерског манастира схиигуман Сава (1898-1980) поучавао је своја духовна чеда: "У Светом Причешћу изражено је чудесно милосрђе Божије, незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник, који је дошао са вером и покајањем, постаје убељен, чист и светао због човекољубља Божијег. У Светим Тајнама Сам Господ долази у помоћ души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим врлинама, и доводи човечију душу до узвишеног савршенства"[7].
Људи често задобијају врлине које су много година безуспешно покушавали да стекну за време или после причешћа. Јеросхимонах Сампсон је казивао да је знао једног свештеника који никако није могао да се научи дубокој срдачној молитви. Једном је служио Божанствену Литургију. На крају службе, спремајући се да се причести, свештеник је, по обичају, левом руком положио Пречисто Тело Господње на свој десни длан и почео да чита молитву "Верујем, Господе, и исповедам". Прочитавши је до краја заплакао је и почео да моли:
- Господе, научи ме да се молим, не умем да се молим.
Свештеника је неочекивано обасјала Божанска светлост и његов ум је постао необично јасан. Гледајући Тело Господње, почео је да се моли тако пламено како се ни једном у животу није молио. Молитвено стање у које се погрузио свештеник било је толико дубоко и свепрожимајуће да је заборавио на време. Ђакон је чак био принуђен да му нечујно приђе и каже:
- Баћушка, време је! Људи чекају.
Али свештеник, не престајући да плаче, никако није могао да одвоји поглед од пречистог Тела Господњег. Најзад је задобио дар молитве.
Шта се догађа са човеком који је у Евхаристији примио Христа? Он се духовно освештава, препорађа и обнавља. Причасник Христових Тајни укрепљује се у подвигу спасења и добија конкретне духовне дарове. Ти дарови су својства Христове личности са којом се причасник најприсније сједињује.
Духовна радост обузима причасника Христовог Тела и Крви. Наравно да је тако! У његовом срцу је Господ и он сам живи у Христу! Греси су му опроштени, а врата Царства Божијег за њега су отворена. Наш Господ је духовни огањ. Својим доласком Он загрева човекову душу и пружа јој наслађење неупоредиво веће од свих земаљских задовољстава.
Заједно са миром и духовном радошћу причасник задобија просвећење свог ума: са њега као да спада покров и он почиње јасно да схвата Божанске истине изложене у Светом Писму. Ако је пре причешћа човек знао реч Божију више умом него срцем, после сједињења са Христом у Евхаристији он разуме Свето Писмо свим својим духовним бићем. И то благодатно, тајанствено дотицање најузвишеније истине изгони из човекове душе све сумње, немире и лажна искања. Разум, просвећен Христовом светлошћу, почиње слободно да се оријентише у свом многоликом духовном животу.

Пламен који уништава страсти
После сједињења са Христом у Тајни Светог Причешћа у човеку се васпоставља душевни мир. Сујетне мисли, жеље и осећања које су га узнемиравале стишавају се или сасвим ишчезавају. У души причасника настаје необична тишина и он као да плива у мору божанственог спокојства. При том човечији дух задобија непоколебивост у супротстављању демонским саблазнима и више се не колеба под њиховим утицајем. Безметежно стање душе даје човеку могућност да осети сладост заједничења с Богом, услед чега спољашње радости живота постају за њега непривлачне и туђе.
Може ли човек без Светог Причешћа да победи своје греховне тежње и да постигне стање бестрашћа? Не, не може. Ма колико се самостално борили са склоношћу према греху, за победу над њим нису нам довољне сопствене снаге. По речи светог Кирила Александријског, само "Христос Који улази у нас успављује закон тела који бесни у нашим удовима и Он оживљује страхопоштовање према Богу, а страсти умртвљује"[8].
Подвижник знаменитог египатског Скита авва Јаков дуго времена је био кушан од демона блуда. Осећајући да је његово стање веома опасно, решио је да се затвори у пећини и тамо се усредсреди на борбу са том страшћу. Пред почетак тог духовног подвига авва Јаков се обратио свом пријатељу авви Фоки са молбом да овај после четрдесет дана дође к њему у пећину и да га причести Светим Даровима или да га сахрани ако га нађе мртвог. Авва Фока је обећао да ће испунити молбу.
По истеку утврђеног рока авва Фока, узевши Христове Тајне, упутио се ка пећини. Већ пред улазом у њу осетио је смрад и помислио да се његов пријатељ упокојио. Међутим, кад је ушао у пећину затекао је затворника још живог, иако у крајње тешком стању. Приметивши дошавшег, авва Јаков је напрегнуо сву своју снагу и слабим покретом руке подсетио на причешће. Авва Фока је са великим напором отворио чврсто склопљене вилице старца и причестио га Телом и Крвљу Господа. После тога авва Јаков је постепено дошао к себи и већ сутрадан се самостално вратио у своју келију. Од тада се по благодати Божијој избавио од блудне страсти.
Као што видимо, авва Јаков се дуго, храбро и са потпуним самоодрицањем борио са страшћу, али није је победио својим напорима, него помоћу Светог Причешћа. Ипак, ако узмемо за пример авву Јакова, не треба да заборавимо да је он у борби са страшћу учинио све што зависи од њега и да је само под тим условом могао да задобије сарадњу Господа Који нам дарује Своје Пречисте Тајне. Ако човек не улаже сопствене напоре у искорењивању страсти, његово уздање се може показати узалудним.
После причешћа Хришћанин задобија или потпуно избављење од страсти и греховних навика, или духовну снагу за борбу са њима. Наша греховна изопаченост, која је за страсти добро нађубрено тло, Христовим доласком бива спаљена Божанским огњем.
Понекад је човек тако ослабљен греховним животом да не налази у себи снаге чак ни за почетак борбе са страстима. И тада Господ по Својој милости укрепљује таквог човека Светим Причешћем. Има ли примера за ово? Наравно, таквих примера је много. Као што је познато, преподобна Марија Египћанка почела је свој велики покајнички подвиг и дугогодишњу борбу са страстима управо причешћем Христовим Телом и Крвљу.
Митрополит Венијамин (Федченков) сећа се: "Десио се овакав случај у мом животу. Живот ме је упознао са једним пијанцем који се седам година без престанка одавао овој страсти. Његова кћер га је довела к мени на разговор. У почетку он се извлачио шалама и смешком, до те мере је била отупела његова савест. Али на крају разговора ипак је признао да је враг однео шалу. Већ сутрадан је дошао трезан, али са страшним задахом од своје страсти. Посаветовао сам га да се без одлагања увече исповеди, а да се сутрадан причести Светим Тајнама.
- Шта вам је, баћушка! - застрашен је одговорио. - Па зар ја, овакав кукавни грешник, могу да приступим Господу, и то тако - одједном? Не, баћушка, ја сам недостојан! Да се најпре мало припремим? У противном - биће ми на осуду!
Али ја сам његово спасење од греха искао управо у Самом Господу:
- Нека твој грех буде на мени, а ти се причести без одлагања.
Послушао је смирено. Причестио се са вером, престао је да пије. Одмах је нашао посао, био је кројач.
Његова кћер и ја смо се радовали, али бојали смо се да се страст не поврати. Саветовали смо му да оде на Валаам и борави месец дана у тој "трезвеној" обитељи (тамо се вино није могло наћи). Отпутовао је. После месец дана и ја сам тамо био. Како је Владимирово (тако су га звали) лице било дивно! Светло, кротко, умилно, тихо и чисто! Али морао је да се врати у Петроград, јер је у периоду пијанства оболео од туберкулозе грла. Из болнице ми је писао кратка писма и своје патње подносио са потпуним смирењем. И упокојио се очишћен. Кад га се понекад сетим, иштем да се моли за мене, јер сам видео како је он од грешника постао, може се рећи, "свети".
А темељ томе положило је Свето Причешће после седмогодишњих падова"[9].
Наравно, Владимир, хронични алкохоличар, по строгом црквеном обичају требало је да се неко време припрема за причешће постом, молитвом и добрим делима. Али мудри пастир владика Венијамин видео је Владимирово спасење само у неодложном сједињењу са Христом. Погубна страст и духовна слабост тешко би му дали могућност да се ослободи ропства греху ако оклева још неко време.
Страсти нису својствене човечанској природи. Бог је људе створио бестрасним. Али зашто ми подлежемо њиховим нападима? Зато што су људи, преступивши у рају заповест Божију, потпали под власт ђавола. То јест они су почели да се излажу утицају страсти тек после првобитног грехопада. По милости Божијој, власт ђавола никада није била апсолутна и постала је још више ограничена после искупитељског Христовог подвига. Ипак, демони имају могућност да саблажњавају човека и да га подстичу на чињење греха. Они често готово принудно наводе човека на грехопад. Од Хришћанина се каткад захтева потпуно самоодрицање и усредсређење свих духовних снага да би победио искушење уз помоћ Божију. Али ако не издржи борбу и греши, тада демони добијају велику власт над њим. У случају понављања грехопада човек може постепено да се претвори у роба неке страсти и тада ће духови злобе помоћу ње господарити над њим.
За нас је Свето Причешће једно од главних средстава у борби са демонима. Зашто? Облачећи се у Христа и имајући Га у себи, ми добијамо помоћ од Самога Бога. Божанска благодат која исходи од нас после причешћа, спаљује нечисте духове.
Старац Јован Вострски, који је за време свог светог живота имао власт над нечистим духовима, једном их је упитао: чега се боје код Хришћана? Одговор је био дат одмах: крста, крштења и причешћа.
- Од овог тројства чега се највише бојите? - поново је упитао свети.
- Кад бисте ви, - рекли су нечисти духови, - добро чували оно чиме се причешћујете, нико од нас не би могао да нанесе зло Хришћанима.
"Човекова душа не може другачије да се ослободи и избегне тиранију ђавола осим причешћем Христом"[10]. Кад су једном монаси приступили примању Христових Тајни, преподобни Макарије Александријски имао је виђење од кога се ужаснуо. Преподобни је неочекивано угледао како су, претичући свештеникову руку са Светим Даровима, нечисти духови неким монасима давали жар, а Свети Дарови су се враћали назад у олтар. И обрнуто, када су благочестиви иноци примали Тело и Крв Господа, нечисти духови су у страху бежали од њих.
Свети Јован Златоусти је говорио: "Као лавови који дишу огњем, тако и ми одлазимо од Свете Трпезе, поставши страшни за ђавола, имајући у себи и нашу Главу Христа и љубав коју нам је Он указао. Његова Крв постаје сјајна царска икона наше душе, рађа неизразиву лепоту и не даје да у души увене племенитост, орошавајући је непрестано и хранећи. Ова Крв, достојно примана, одгони злодухе далеко од нас, а анђеле привлачи заједно са Владиком анђела. Јер беси беже кад виде Владикину Крв, а анђели се окупљају"[11].

Исцелење душе и тела

Покајање и извршење епитимије омогућују опраштање грехова. Ипак, за потпуно ослобођење од њих неопходно нам је Свето Причешће. Учествујући у Евхаристији постајемо причасници искупитељске голготске жртве која очишћује наше грехе. Они нам се опраштају због крсног подвига Христа, са Којим се сједињујемо за време причешћа. "Приликом лечења смрадне ране најпре уклањају црве, потом одсецају иструлеле делове, а затим стављају мелем ради исцелења јер, ако оставе рану без мелема, она се враћа у пређашње стање. Тако бива и са грехом: исповест уклања црве, извршење епитимије одсеца оно што је иструлело, а затим Божанско Причешће бива као мелем и исцељује од греха. Јер ако Божанско Причешће не буде примљено, несрећни грешник се враћа у пређашње стање, и потоње бива човеку ономе горе од првога"[12].
Очишћење грехова ослобађа нас паклених мука у вечном животу, а у земаљском животу уклања душевне немоћи и исцељује телесне болести. Узрок болести су греси. Бог је створио човека бесмртним. У рају Адам и Ева нису патили од болести. И смрт и болести последица су отпадања првих људи од извора живота - Творца. У Тајни Причешћа ми се поново сједињујемо са Богом, Који Својом светошћу, као огњем, истребљује наша безакоња. На тај начин болести бивају лишене свог праузрока.
Преподобни Варнава Гетсимански (1831-1906) поучавао је своја духовна чеда: "Саветујем вам да се у све свете постове, а и кад вас задеси нека болест, што чешће, са вером, умилењем и скрушеношћу срца, причешћујете Светим Тајнама, јер причешће Христовим Телом и Крвљу, одгони сва искушења, просвећује срце и сједињује дух са Христом, и оно је исцелење душе и тела"[13]. Је ли вам потребан пример који потврђује овај савет?
Познати руски мемоариста Филип Филипович Вигељ (1786-1856) једном је тешко оболео. Лекар се брзо одазвао на позив, али, пошто је прегледао болесника, ништа му није рекао. "Упитао сам га, - сећао се Вигељ, - зашто су се црвене мрље, које су се испрва појавиле по свој мојој кожи, претвориле у љубичасте, а сада постале црне?" "Па и ваш језик је већ сав потамнео", - одговорио је. Када је лекар изашао из спаваће собе, болесник је добро чуо како је посаветовао слуге да умирућем не дају узалуд лекове, јер му није остало више од једног дана живота. Одмах је био позван свештеник који је причестио болесника.
"После овог догађаја, - пише Вигељ, - одједном је тако брзо почела да ми се враћа снага без помоћи лекова, да је мој брат, не сматрајући да је његово присуство за мене више неопходно, након два дана отишао својој кући. Са мном се догодило чудо, баш чудо! Могу рећи да сам окусио смрти"[14]. А ево сведочанства праведног Јована Кронштатског: "Слава Господу Исусу Христу и Његовим Животворним Тајнама! Колико пута сам имао прилике да видим болеснике као восак истопљене од болести, потпуно раслабљене и умируће, али, када сам их причешћивао Божанским Тајнама, они су се на чудесан начин брзо опорављали"[15].
Једном је отац Јован био позван у дом неког трговца да причести домаћиновог болесног сина. Дечак је већ шест недеља био у грозници и потпуно је изнемогао. После примања Светих Дарова брзо је оздравио.
Други пут кронштатски пастир се нашао крај постеље на којој је лежао осамдесетогодишњи старац који је већ саставио завештање и дао последње налоге извршиоцима тестамента. Отац Јован је причестио умирућег и овај је другог или трећег дана устао из постеље. После извесног времена старац је поново био на самрти и опростио се са својим укућанима, али кад се причестио Христовим Тајнама опет се исто тако брзо опоравио.
Један гимназијалац, сећао се отац Јован, три месеца је патио од упале стомака и постао је као костур, потпуно изгубивши апетит. Родитељи су се већ спремали за најгоре. Али после причешћа Светим Даровима, болест је прошла и дечак је почео да добија на телесној тежини и убрзо наставио са учењем.
"Ваља запазити, - пише кронштатски праведник, - да организми погођени болестима као да очекују Божанско Тело и Крв и да, по Њиховом примању, одмах оживљују и опорављају се"[16].
Зар није чудно што неки Хришћани заборављају на Извор Живота и, кад оболе, сву наду полажу на лекаре и лекове?
Разуме се, потпуно исцелење болести после причешћа не догађа се увек. За неке људе болести су спасоносне. Ипак, Свето Причешће болеснику олакшава страдања и јача њихово трпљење.
Такође, не оздрављују сви умирући после причешћа. Многи ипак прелазе у други свет, али то се догађа уз умањење физичких патњи и мир у души. А у живот се враћају они од којих Господ још очекује добре плодове.

Чудесна својства Светих Дарова

Често Свети Дарови изазивају необичне промене у човековом телу. Они га јачају и чине изузетно издржљивим. Наведимо примере.
У V веку преподобни Герасим је основано Лавру на обали Јордана. Живот монаха у тој обитељи одликовао се нарочитом уздржљивошћу у јелу. У току пет дана седмице иноци су јели само хлеб, урме и воду.
Разрешавано је узимање куване хране после причешћа у суботу и недељу. Примање Христових Тајни је у те дане било обавезно за све иноке: управо оно је и одржавало снагу испосника. А сам преподобни Герасим у дане Великог поста уопште није јео никакву храну, задовољавајући се само причешћем Светим Даровима.
Блажени Јован Мосх у "Духовном Лугу" приповеда о презвитеру Петру из Понта који је пешке путовао по светим местима Истока. Пошавши из Лавре "Кула", смештене близу Јордана, он је прво посетио гору Синај, затим је боравио у Александрији и завршио своје поклоничко путовање у Јерусалиму. Прошавши пешке скоро 1500 врста, презвитер Петар је током целог путовања јео храну само три пута, укрепљујући своју снагу причешћем Светим Тајнама.
Приповедајући о испосничком животу пустињака, Јован Мосх саопштава да један старац који је живео у пећини близу Лавре авве Петра, педесет година није јео ништа осим мекиња, али се зато три пута недељно причешћивао Телом и Крвљу Господа. Други отшелник, који се подвизавао близу манастира у Скопелу хранећи се много година само травом, сваке недеље је долазио у обитељ и причешћивао се Светим Тајнама.
А ево другог примера. Старац Јаков Евбејски (Цаликис) после рукополагања у чин свештеника током више дана служио је у манастиру Божанствену Литургију која се завршавала тек пре зоре. "Причешћујући се свакодневно Пречистим Тајнама, - сећао се касније старац Јаков, - осећао сам такву снагу у себи да сам био као лав. Моја душа је имала такав божански огањ да цео дан нисам ни јео ни пио и при том нисам осећао ни врелину ни хладноћу. Од јутра до вечери неуморно сам радио.
Лети, у подне, када су сви оци молитвено тиховали по својим келијама налазећи неку хладовину, ја сам теглио црницу и ђубрио баште које сам обрађивао ван обитељи"[17].
Током векова многи људи су желели да стекну физичку снагу, издржљивост, животну енергију и здравље. У наше време они се ради тога баве спортом, држе дијету, придржавају се разних система за оздрављење и узимају лековите препарате. За велики број људи култ здравог и савршеног тела постао је чак и својеврсна религија. Али, траћећи много времена и новца на неговање свога тела, људи на крају крајева често ништа корисно за себе не добијају.
Како ми, православни Хришћани, треба да се односимо према своме телу? Не поричући корист од физичке културе и неких система оздрављења, ми не треба да у њима видимо панацеју[18] од болести. Поред тога, само настојање да се исцелимо од болести не треба да буде самоциљ. Пре свега неопходно је да иштемо Царство Божије а, кад су за наше земаљско благостање и спасење душе неопходне телесна снага, енергија и издржљивост, Господ ће нам их дати кроз Тајну Светог Причешћа.
Тело и Крв Господа, јачајући природне функције организма, понекад преносе на човеково тело чудесна својства. Тако је за време константинопољског патријарха Илије један јеврејски дечак, син стаклоресца, заједно са својим вршњацима Хришћанима дошао у православни храм и причестио се Христовим Тајнама. Вративши се кући, испричао је о томе свом оцу Јудејцу, који се тако разгневио да је побеснео и бацио дете у топионичку пећ. Не знајући шта се догодило, супруга стаклоресца три дана је тражила сина по целом граду, док није дошла у радионицу свога мужа. Ту је кроз сопствена ридања неочекивано чула синовљев глас. Претраживши просторију мати је са ужасом пронашла дете у пећи на ужареном угљевљу. Извукавши га одатле неповређеног, она га је ликујући упитала како није изгорео у пећи? Дечак је одговорио да му је нека жена у светлој одећи често доносила воду ради гашења врелог угљевља, а када је хтео да једе, давала му храну. Овај догађај био је нашироко разглашен. Сазнавши за њега, император је, како пишу црквени историчари Евагрије, Јевсевије и Никифор, заповедио да крсте мајку и сина, а да оца, који је одбио да прими хришћанство, баце у усијану пећ због покушаја убиства сина.
Догађа се да Господ обдарује причасника даром да на чудесан начин помаже својим ближњима. Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов) после служења Литургије и причешћа Светим Тајнама предлагао је људима који су имали главобољу да обавезно прво долазе к њему. Када су приступали показивао им је своје руке и говорио:
- Ево, ове руке су данас држале Сведржећег.
Изговарајући ове речи старац би чврсто обухватао главу болесника, благо је стезао и затим трипут благословио:
- У име Оца и Сина и Светога Духа.
Преко оца Гаврила Господ је свагда давао болесницима олакшање, па чак и потпуно оздрављење. Тако је у Казању старац после свог причешћа, полагањем руку, силом Христовом исцелио човека који је патио од грознице. Сећајући се тог случаја са осећањем духовне радости и страха Божијег, отац Гаврило је говорио о њему као о примеру чудотворне силе Светог Причешћа.
Тајна Евхаристије је чудо, тако да нема ничег необичног у томе што учесници ове тајне по вољи Божијој постају вршиоци разних чудесних својстава.

Шта да чинимо ако нема плодова Светог Причешћа

Дакле, сад знамо да после причешћа Христовим Тајнама треба да задобијемо мир у срцу, духовну радост, просветљење ума и благодатну силу која нас укрепљује у подвизима спасења. Важно је да запамтимо да су ти плодови Светог Причешћа такође сведочанство да смо се сјединили са Христом. Вероватно да ће неки читаоци упитати: "Ако после причешћа у себи не осећам увек те дарове, зар онда у мени нема Господа?" Чујмо шта на ово питање одговара свети Теофан Затворник: "Нећу вас лажно успокојавати; да, у том [човеку] нема Господа. И још ћу даље отићи својом речју: како у томе нема Господа, то њему нема ни спасења. Ипак, пазите, не узнемиравајте се ни лажним страховањима. Можда ових добара нема у њиховом савршенству, али има њихових првих плодова. Питаћете: а како да сазнамо да ли у нама има макар тих првенаца? Одговарам: ако постоји брига о спасењу и труд да се испуни све оно што условљава спасење, знајте да је Господ у вама већ почео Своје дело"[19].
Током живота Хришћанина плодови Светог Причешћа пројављују се у њему у разним степенима снаге. Тако, познати црквени писац свештеник Димитрије Дудко, сећајући се свога живота, пише да му је у младости "после причешћа каткад одмах постајало добро и умилно, каткад ништа нисам осећао и нестајале су сузе, али затим, за дан-два осећао сам нешто необично и сваки пут се у нечему просвећивао. Сада, као свештеник, јасно схватам да се причешћујем Христовим Телом и Крвљу и осећам како сам недостојан тога и како ме Бог по Својој великој милости прима. Почињем да се радујем што сам са Богом, шта ми још више треба!"[20]
Старац Теодосије, настојатељ скита Оптине пустиње, такође је говорио да се плодови Светог Причешћа понекад пројављују одмах после причешћа, а понекад неко време касније, па чак и сутрадан.
Једном приликом митрополит Венијамин (Федченков) три сата по завршетку Литургије ишао је улицом српске варошице. "Било је лето, - сећа се владика. - На улици је било прилично пусто. Ишао сам ни о чему не размишљајући, и уопште нисам мислио о Литургији. Одједном сам у души осетио такву неочекивану радост и утеху, да сам се запрепастио. И, не схватајући узроке, нити да ли их је било, упитао сам се: шта то значи? Одакле то?
И изнутра, из душе дошао је одговор сам од себе: то је дар Светог Причешћа! И радост је наставила да ме теши дуго времена. А на самој Литургији тада нисам осећао ништа слично"[21].
У чијој су власти дарови Светог Причешћа? Једино Сам Христос може да даје или не даје ове дарове људима. Стога, кад приступамо Чаши никада не треба унапред да рачунамо на добијање одређених плодова Божанске благодати. Само Господ зна шта нам је неопходно и корисно у датом тренутку нашег живота. Ако можемо да се погордимо кад добијемо дар, онда је за наше спасење за сада боље да останемо без тог дара.
Треба да се причешћујемо у простоти душе, свецело се уздајући у вољу Божију. Наравно, пред причешће Пречистим Тајнама можемо да молимо Христа за све што нам се чини корисним за наше спасење. Али те молбе не треба да прерастају у условљавања која ми, каткад ни сами не примећујући, постављамо нашем Творцу.
Једна од духовних кћери светог Теофана Затворника прве недеље Великог поста усрдно се припремала за причешће. Жена је строго постила, много се молила, читала духовне књиге са уживљавањем и чистосрдачно се исповедила. После причешћа удостојила се да доживи необичну радост.
Крајем поста, током Страсне седмице, жена се такође брижљиво припремила за причешће. Али овога пута после причешћа њена душа не само да није задобила духовно усхићење, него, напротив, утонула је у неосетљивост и као да је била умртвљена.
Збуњена жена је написала писмо епископу Теофану у коме га је молила да реши њену недоумицу поводом тако различитих резултата њених припрема за причешће. У узвратном писму епископ Теофан је одговорио својој духовној кћери да је благодат - благодат, то јест, дар Божији који нисмо заслужили. Никаквим сопственим напорима не можемо да задобијемо тај дар. Свети Теофан објаснио је тој жени да се уздала у своје напоре и као да је мислила да тако принуди Бога да јој да оно што жели и, по њеном мишљењу, заслужује. Такву погрешну представу требало је исправити код ње. Да би се смирила и увидела да је ток њених мисли погрешан, Господ ју је лишио плодова Светог Причешћа.
После причешћа не треба да очекујемо у себи изненадну појаву натприродних дарова и својстава. Духовни плодови сазревају неприметно и постепено. Каткад су се светитељи десетинама година трудили да задобију благодатне дарове. Али потпуно одсуство трагова благодати у души после причешћа треба да учини опрезним сваког Хришћанина. У том случају обавезно треба себи поставити питање: јесам ли се правилно припремао за примање Светих Дарова? Шта је била сметња за сједињење моје душе са Христом? Шта је потребно да предузмем да бих исправио учињене грешке?
Преподобни Алексије Зосимовски једном приликом дао је поуку човеку који је осетио духовну бесплодност: "Ако нисмо стекли плодове после Светог Причешћа, треба да се кајемо, смиравамо и да сматрамо да смо недостојни тих плодова. Можда си се недостојно причестио? Можда си био расејан за време службе? Јер могу нас расејати не само блудне, него и друге узгредне помисли. Али не треба да очајавамо и тугујемо што нисмо задобили плодове Светог Причешћа. Иначе ће оно за нас бити као неки талисман. Такав однос према Тајни је користољубив"