ЗАШТО СЕ НЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ БЕЗ СТРАХА БОЖИЈЕГ

У Житију светог Василија Великог постоји прича о неком Јеврејину који је желео да сазна шта су Свете Тајне. Ради тога он се претварао да је Хришћанин и заједно са осталима, вернима, ушао у цркву где је служена Литургија. За време богослужења Јеврејин је видео како је свети Василије узео у своје руке Младенца и исекао га на комаде. Када су верни почели да се причешћују из руку светога, пришао је и Јеврејин. Свети Василије му је, као и осталим Хришћанима, дао део Светих Дарова. Примивши их у руке, Јеврејин се својим очима уверио да је то било стварно човечије Тело. А када је приступио к Чаши, угледао је у њој истинску Крв. Страх и трепет су обузели Јеврејина. Сакривши частицу Светих Дарова отишао је кући и тамо показао светињу својој жени и испричао јој о свему што је видео својим очима.

Видите ли, човек који је на превару добио Свете Дарове, није био кажњен од Бога! Напротив, узевши Дарове у своје руке - управо тако су се у давнини причешћивали Хришћани, - он се удостојио да види Пречисто Христово Тело. Зашто? Тај богобојажљиви Јеврејин љубио је и искао Бога. Већина његових сународника није препознала Месију у Исусу из Назарета, али њему није било важно мишљење већине, него - истина. На личном искуству хтео је да сазна да ли је Исус Спаситељ света.

Прича о том човеку овако се завршава: "Поверовавши да је хришћанска тајна заиста страшна и славна, он је ујутру отишао код блаженог Василија и замолио да га удостоји светог крштења. Узневши благодарење Богу, Василије је одмах крстио Јеврејина и сву његову породицу".

Као што видимо, Бог је тог искатеља истине довео до православне вере кроз чудо које је у његовом срцу изазвало благочестиви страх. Да, почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110,10). Без њега човек не може да спасе своју душу. Страх Божији треба да буде у основи свих наших поступака.

Приликом припреме за причешће, упоредо са жарком жељом да примимо Свете Дарове и да се покајемо за грехе, ми такође треба да побудимо у себи осећање страха Божијег. Зашто? Истакнути црквени писац митрополит Венијамин (Федченков; 1880-1961) писао је да је причаснику Христовим Тајнама "потребан страх Божији да му се не би десило нешто страшно, то јест, ако човек приступа или се понаша без страха, тада му прети страшна последица: суд, осуда, болести, смрт, па чак и горе: пад у грехе или у власт сатане, као што је то било и са Јудом. И, обрнуто, ако у нашој души буде страха Божијег, биће и радости, и мира, и слободе духа, и сабраности, и удубљености. Благодат ће се увећати"[1].

У Ливанским горама близу града Илиопоља почетком II века света Евдокија је основала женску хришћанску заједницу. То је било време гоњења Цркве од стране римског императора Трајана. Зато је, када су намеснику Илиопоља Диогену пријавили да је пронађено тајно склониште Хришћанки, император наредио да му доведу њихову настојатељицу. Идући на мученичку смрт, света Евдокија је, по обичају тог доба, узела у храму Свете Дарове и ставила их у ковчежић и сакрила под одеждом на својим прсима.

Пре свог обраћења у хришћанство Евдокија је била једна од најлепших куртизана Истока и за њену наклоност су се борили представници највиших аристократских породица у империји. Тргујући својом необичном лепотом, она је стекла толико велику имовину да су се о њеном богатству проносиле легенде. Ипак, све то је било у прошлости. Пред Диогеном је стајала сиротица у убогој хаљини са ниско спуштеном главом. Намесник је наредио војницима да подигну њену главу и да скину покривало с лица. Када су извршили наредбу, њихов начелник је занемео од лепоте Евдокијиног лица. Повративши се из стања запањености, збуњено је рекао судијама који су седели поред:

- Заклињем се мојим богом сунцем! Не треба предати смрти лепоту налик на сунце. Не знам како да поступим?

- Зар ваше величанство мисли да је таква лепота природна? Не, то је магична утвара, - огласио се један од судија.

Оптуживши Евдокију за чаробњаштво и истовремено пребацивши на свету кривичну одговорност за пљачку градске благајне, чиновници су захтевали од ње да се одрекне Христа. Не желиш? Па добро, хајде да поразговарамо о твојој вери. После дуге дискусије тужиоце је обузела потиштеност. Својим надменим умом и знањима, они су, очигледно, изгубили спор! Да, пред њима није било уплашено сеоско девојче. Али ништа, за такве су спремљени други аргументи, убедљивији од вербалних!

Евдокију су везали за дрво и обнажили до појаса ради бичевања. Када су је разодевали Свети Дарови су пали са њених прса и, не знајући шта је то, војници су их однели намеснику. Пруживши руку, Диоген је хтео да их узме, али они су се одједном претворили у огањ чији пламен је био толико јак да су њиме опрљени војници на месту умрли, а управник са опеченом левом руком пао на земљу и зајечао од бола:

- Владару сунце! Исцели ме и одмах ћу предати огњу ту врачару. Знам да ме ти кажњаваш зато што је до сада нисам погубио!

У одговор на ове речи на Диогена је са неба као муња сишао огањ и његово тело се тренутно претворило у угљенисани угарак. Ужас је обузео све присутне, а један од војника, видевши поред свете Евдокије анђела Божијег како јој говори на уво, истог часа је поверовао и ускликнуо:

- И ја верујем у твога Бога, прими мене који се кајем, слугу Бога Живога!

Испуњена љубављу према ближњима, Евдокија се помолила за погинуле и они су васкрсли, што је привело Христу њих саме и многе сведоке тог чуда.

Као што видимо, Господ није допустио безбожнику чак ни да се дотакне Светих Дарова, пред којима дрхте сви анђелски чинови, јер су они Тело и Крв Самог Господа. Благодарећи Својој несхватљивој љубави према човечијем роду, Христос даје људима Свете Дарове ради задобијања вечног живота. Људи често не разумеју каквим се великим, а уједно и страшним, даром причешћују. Да би уразумио Диогена, Богу је било потребно да га огњем претвори у прах и пепео, а друге исправља на други начин.

Блажени Јован Мосх посетио је многа света места Истока. На Кипру, у манастиру Филоксен он је са својим сапутницима срео инока Исидора, родом из Милета. "Видели смо, - казивао је Јован Мосх, - како је он непрестано плакао са вапајима и ридањем. Сви су га убеђивали да се макар мало одмори од плача, али он није пристајао.

- Ја сам толико велики грешник, - свима је говорио инок, - да таквог није било од Адама до данас.

- Оче, - приговарали смо ми, - сви смо грешници. Ко је без греха осим Бога?

- Верујте ми, браћо, - одговарао је инок, - ни у Писму, ни у предању, ни међу људима нисам нашао грешника као што сам ја, нити греха каквог сам ја починио. У свету сам био ожењен. Ја и моја жена припадали смо Севировој секти. Дошавши једном приликом кући, нисам затекао жену код куће и дознао сам да је отишла код православне сусетке да би се заједно причестили. Појурио сам одмах тамо да бих одвратио жену. Кад сам ушао у сусеткину кућу, сазнао сам да је моја жена малопре примила свето Причешће. Ухвативши је за гушу, принудио сам је да испљуне светињу, коју сам затим бацао на све стране док, напокон, није пала у блато. И у магновењу пред мојим очима муња је однела свето Причешће са тог места... Прошло је два дана и ево, видим Етиопљанина [нечистог духа], одевеног у рите.

- Ја и ти - обојица смо осуђени на једнаку казну, - рекао је.

- Али, ко си ти? - упитао сам.

- Ја сам онај ко је ударио по образу Творца свих, Господа нашег Исуса Христа, за време Његовог страдања, - одговорио ми је Етиопљанин који се указао.

- Ето зашто, - завршио је своју причу инок, - не могу да престанем са плачем"[2].

Као јеретик, инок Исидор поступио је онако како је сматрао за правилно. Господ му је открио лажност његових гледишта и он се покајао. Ми, православни, исповедамо истиниту веру и бојимо се да ожалостимо Господа било чиме. Али, када Он за време причешћа улази у наше душе и тела, оскврнављене гресима, ко од нас може да зајемчи да не разгневљује Бога? И поред свег нашег покајања дужни смо да окушамо Христову Крв и Тело са страхом и трепетом. Зачуђујуће је да понекад бесловесна створења Божија указују Господу веће поштовање него људи којима Он непрестано чини добро.

Неки секташ, по професији пчелар, приповеда свети Теофан Затворник у својој књизи "О покајању", причестио се у православном храму. Међутим, Свете Дарове није прогутао него их је извадио из уста и замотао у мараму. Дошавши кући, ставио их је у кошницу. Зашто је секташ то учинио није познато, али оно што се затим догодило разглашено је надалеко.

Чим се частица Светих Тајни нашла у кошници, пчеле су прекинуле са прављењем саћа и брзо почеле да праве место за чување Тела Господњег. Најпре су подигле малени престо, затим дискос, а потом су над њима саградиле свод сличан олтару. Положивши свету частицу на дискос, оне су се, правилно распоређене, разместиле около и тихим зујањем почеле да узносе хвалу Богу. Видевши то, пчелар се ужаснуо и заповедио укућанима да што пре доведу свештеника. Под утиском чуда принео је покајање и вратио се у наручје Мајке Цркве.

Многи људи имају чему да се науче од ових пчела. Бесловесна створења Божија, иако немају таланте којима је обдарен човек, по мери својих могућности са страхом Божијим поштују свог Творца.

Један познати московски протојереј испричао ми је како је његов отац, такође свештеник, служио Литургију и одједном обамро од изненађења: огромни стршљен улетео је кроз отворени прозор олтара и одмах се спустио на Свети Агнец. Док је свештенослужитељ долазио к себи, стршљен је, уплашен очигледно не мање од њега самог, узлетео са Агнеца и залепршао над њим, брижљиво отресајући ножицу о ножицу. То је веома подсећало на радњу свештеника када, после дотицања Агнеца, отреса [отире] над дискосом ситне частице прилепљене за прсте. За неколико секунди, исправивши учињени пропуст, стршљен је, праћен зачуђеним погледом баћушке, нестао у истом правцу одакле је и долетео.

Не само жива бића, него нас и закони природе уче да се са страхом Божијим односимо према светињи. У VI веку у граду Селевкији, који се налазио западно од Антиохије, један православни Хришћанин, којега је његов газда-трговац упутио у Константинопољ, заборавио је у орману припремљене Свете Дарове. После дуго времена његов газда их је случајно открио, али није се решио да светињу прими у своја уста, јер није припадао Христовој Цркви. Прошла је година, а слуга се није враћао. Тада је трговац одлучио да спали Свете Дарове да се не би покварили. Кад је отворио орман зачудио се: из сваке частице избиле су стабљике које су већ почеле да класају. Узевши Свете Дарове са страхом и трепетом, трговац је са целом својом породицом дошао у храм код православног епископа Дионисија. Убрзо су се тамо упутили скоро сви становници града привучени вешћу о чуду и жељни да га виде својим очима. Уразумљени тим необичним случајем многи јеретици који су живели у Селевкији примили су Православље.

Из ових примера се види да се према Христовим Тајнама треба односити са великим поштовањем и страхом Божијим. Пред причешће нема ничег неопходнијег од бриге да страх Божији испуни сво наше биће. Шта друго? Јер човек може бити кажњен и у овоземаљском и у вечном животу не само за отворено светогрђе, него и за најмању небригу према Светим Даровима. У погледу Христових Тајни неумесне су и наизглед безазлене дечије игре.

Једном приликом у давнини близу сиријског села Хонаг деца су чувала стоку. Уграбивши погодно време за игру решила су да, подражавајући одрасле, служе Литургију. Изабрала су једног дечака за свештеника, а двојицу других за ђаконе. На велики глатки камен, као на жртвеник, положили су хлеб и поставили крчаг са вином. "Свештеник" и "ђакони" стали су пред жртвеником и игра је почела.

У та давна времена презвитери су гласно изговарали евхаристијске молитве и зато их је дечак који је играо улогу свештеника добро знао. За време игре он је тачно изговорио те молитве вршећи свештене радње које их прате. Када је наступио тренутак ломљења хлеба и причешћа, са неба је изненада сишао огањ који је спалио и камен и све што се на њему налазило, без трага. Деца су у страху пала на земљу и изгубила свест.

Када пастирчад није дошла у село у уобичајено време, родитељи су кренули у потрагу и нашли их недалеко од стада испружене по земљи. Без обзира на све напоре, одрасли нису успели да сазнају од деце шта се са њима догодило. Она нису препознавала своје родитеље и ништа нису одговарала на њихова распитивања. Довели су их кући у том тешком стању. Читав дан и ноћ деца су долазила себи и тек сутрадан су могла да испричају о ономе што им се догодило. Пажљиво саслушавши њихову причу, житељи села су похитали на место где се чудо догодило. Ту су својим очима могли да виде трагове небеског огња. После неког времена онамо је дошао и месни епископ. Због важности догађаја заповедио је да се на месту спаљеног камена постави жртвеник, подигне храм и изгради манастир, а децу је назначио да тамо буду послушници. Касније је тај манастир постао веома знаменит. Поклоници који су га посећивали током много година могли су да сретну иноке због којих је манастир био основан.

Наш Бог је човекољубив и милостив, али уједно и - страшан Судија. Зато ми треба, као што пише апостол Павле, да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом, јер Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,28-29).

Страх који се захтева од човека који се припрема за причешће никако није осећање које изазива стање потиштености, снуждености, безнадежности, мрзовоље или очајања. Страх пред Богом је осећање љубећег сина према љубвеобилном Оцу, то је побожна жеља да се никад не наруши Његова света воља и тежња да се Његова Божанска величина ничим не вређа. Богобојажљивост избавља душу од грехова, страсти и нечистих помисли. Она Хришћанина чини духовно трезвеним и ревносним за своје спасење.

Благодат Светог Причешћа као огањ спаљује недостојног причасника, а човека побожног просвећује и очишћује.

Страх пред Богом и љубав према Њему јесу два осећања која треба непрестано да обитавају у нашим срцима. У човечијим узајамним односима она најчешће искључују једно друго. А у односу према Богу љубав и страх не само да допуњују једно друго, него чине и једну целину - темељ нашег духовног живота. Ми љубимо Бога, али осећамо и страхопоштовање према Њему; бојимо се Бога, али наш страх се раствара у љубави према њему.

Апостол Павле је писао: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2 Кор. 7, 1). Током припреме за причешће наше срце обузима трепет пред светињом, али Бог Љубав, Који нам даје Крв и Тело Свога Сина, испуњава нашу душу љубављу и надом.

* * *

Дакле, на крају изведимо закључке.

1) Износећи свету Чашу на амвон ради причешћа верних, ђакон гласно изговара: "Са страхом Божијим и вером приступите". Ако у човеку нема страха Господњег не треба да се причешћује. Зато приликом припреме за причешће треба да се побринемо да осећање страха Божијег остане неодвојиво својство наше душе. Нарочито за време Литургије непосредно пред причешће Христовим Тајнама наша душа треба да буде прожета побожним трепетом.

2) Да задобијемо страх Божији и побожност пред Свето Причешће помаже нам:

- свест да приступамо пречистим и страшним у својој светости Христовим Тајнама;

- разумевање да су Христове Тајне Божански огањ и да својим пламеном могу да спале недостојног човека.

ПРИЧЕШЋЕ УМИРУЋИХ ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

Један од духовних дарова које задобијамо као плод причешћа Господњим Телом и Крвљу потпуно се пројављује тек после наше смрти. Какав заправо плод Светог Причешћа имамо у виду? Залог будућег васкрсења и бесмртности. О томе да га неизоставно добијамо за време причешћа, Господ је рекао јасно и одређено: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54).

Болест и смрт су последице грехопада наших прародитеља. Отпавши од Бога, они су, а у њима и сво човечанство, изгубили дар бесмртности. У Тајни Светог Причешћа ми се поново сједињујемо с Богом и задобијамо слободу од власти смрти. Окушајући Христово Тело и Крв ми као да добијамо нов квасац за наша тела и душе. Иако нам по законима земаљског живота предстоји да окусимо смрт, она за нас постаје неки формалан чин, који више нема пређашње застрашујуће значење. Нису без разлога први Хришћани дан смрти називали рођењем за вечни и блажени живот. Христове Тајне јесу Божанствена храна која тајанствено и неприметно мења нашу природу, припремајући је за вечни живот у Царству Небеском.

Имајући на уму значај причешћа за будући живот, Хришћани пред смрт теже да се причесте Светим Тајнама. Ако спољашње околности сметају томе, онда људима који се налазе на самрти често долази помоћ одозго. Каткад се она пројављује на чудесан начин. Архиепископ Инокентије (Јастребов; 1867-1928) у јеку бољшевичких гоњења Цркве лежао је тешко болестан у клиници Првог московског медицинског института. У току Страсне седмице рекао је својој сестри монахињи Талити да веома жели да се причести из Чаше како то обично чине свештенослужитељи. Мати Талита одговорила је да је то немогуће, јер се владика налази у једној од централних совјетских клиника. Свуда около су студенти-практиканти које васпитавају у духу борбеног атеизма. Ко ће му дозволити да се овде причести?!

На Велики четвртак, на дан спомена Тајне вечере, у болничку собу код архиепископа Инокентија дошла је седа милосрдна сестра са црвеним крстом на прсима кецеље и рекла да ће сада из суседног храма доћи свештеник са Светим Даровима. И заиста, ускоро је у болесничку собу ушао јереј у пуном одјејању са Чашом у рукама. Владика се са великом радошћу причестио и баћушка је отишао. Чудно је било што нико од особља болнице ништа није приметио и ништа није питао.

Ма колико је затим мати Талита тражила у клиници седу милосрдну сестру, није је нашла. Интересовала се за њу и код свештеника. Он је рекао да је милосрдна сестра дошла у храм и позвала га да дође код болесника, али он ју је видео први пут у животу. Убрзо се архиепископ Инокентије мирно упокојио и био погребен на Даниловском гробљу.

Христова Црква показује сталну бригу да умирући добију Свете Дарове као попутнину. Она заповеда свим православним Хришћанима да у случају опасности по њихов живот без одлагања приступе Животворним Тајнама. Рођаке тешких болесника Црква обавезује да уложе све могуће напоре да њихови ближњи не оду у други свет без причешћа.

По успоменама духовних чеда, преподобни Севастијан Карагандински веома се љутио на људе који зову свештеника да причести болеснике када им се језик више не миче, а изгубили су разум. У тим случајевима, говорио је преподобни, понекад бива крив и сам болесник који је одлагао причешће из сујеверја - да ће после причешћа Светим Тајнама тобоже одмах умрети.

Људима жељним причешћа Господ често даје могућност да се причесте пред смрт чак и кад су у веома тешком физичком стању. Архимандрит Антоније (Медведев) у својој књизи "Манастирска писма" приповедао је о таквом случају. Једном су свештеника позвали да причести старицу која је била на самрти. Ушавши у кућу, баћушка је, не упуштајући се у разговоре са рођацима, отишао право до умируће која је лежала под иконама, и упитао је:

- Желиш ли да се исповедиш и причестиш Светим Тајнама?

- Желим, баћушка, да се исповедим и причестим Светим Христовим Тајнама! - врло одлучно је одговорила болесница.

Иза својих леђа свештеник је чуо уплашене и зачуђене узвике рођака старице, али није почео да се распитује шта их је зачудило и удаљио их је из собе пре исповести. Када је болесница завршила своје покајање, он је, позвавши рођаке у собу, почео да се припрема за причешћивање.

Умирућа је јасно и одлучно прочитала молитву "Верујем, Господе, и исповедам" и примила Свете Тајне. Свештеник ју је благословио и, излазећи из куће, упитао рођаке:

- Зашто сте ви малочас загаламили?

- Па, баћушка, нисмо стигли да ти кажемо: много пре твог доласка изгубила је моћ говора. А нас је уплашило и зачудило што се њен језик, када си је упитао, развезао и што је говорила тако јако и одлучно, како због слабости одавно није говорила.

Зачуђен овим речима, свештеник се окренуо и погледао причасницу. Она је лежала руку прекрштених на прсима, а њен дух је већ отишао Господу.

Да би праведници могли да се причесте непосредно пред своју смрт, Господ им често открива дан кончине.

У Вирицама код Санкт-Петербурга 1949. године духовник императора Николаја II протојереј Алексије Кибардин (1882-1964) разговарао је са преподобним Серафимом Вирицким. Неочекивано преподобни је прекинуо разговор и рекао:

- Јавила се Жена.

Отац Алексије није обратио пажњу на старчеве речи и наставио је да нешто казује.

- Ево, Жена се јавила, - поновио је преподобни Серафим. Али његов занесени саговорник ни овога пута није прекинуо.

- Рекао сам ти "јавила се", а не "дошла", - старац је већ категорички прекидао оца Алексија. - Мајка Божија јавила се и рекла да ме две седмице до саме моје смрти причешћујеш свакодневно.

Сваке ноћи током две седмице отац Алексије је причешћивао старца Светим Тајнама. Једном је заспао и са извињењем дошао к њему касније него обично.

- Баћушка, не брините се, - утешио га је Божији угодник, - мене су анђели већ причестили.

Гледајући старчево лице које је сијало необичном светлошћу, отац Алексије је помислио: сасвим је очигледно да је тако било.

Свети праведни Јован Кронштатски често је користио свој дар прозорљивости да би помогао људима чији се живот примицао свом крају. Алексеј Николајевич Јурјев, човек који је заузимао висок положај у друштву, дошао је код њега 1889. године. Код чувеног протојереја довела га је невоља: тешка болест седмогодишњег сина. Али отац Јован, наизглед не слушајући молбе за исцељење дечака, почео је да се распитује о животу Јурјева. Сазнавши да се гост причестио пре четири месеца, настојао је да се овај сутра исповеди и причести Христовим Тајнама. Иако је Јурјев био веома заузет и дошао у Кронштат само на један дан, ипак је остао и послушао савет праведника. По доласку кући Алексеј Николајевич је напрасно умро.

Црквена правила допуштају као изузетак да се пред смрт причесте чак и они који су претходно јели. Један млади човек, духовни син оца Јована, полазећи на пут чуо је његов савет да се неодложно причести. Правдајући се тиме да је већ пио кафу, он је најпре одбијао. Ипак, остајући при своме отац Јован га је причестио. Истога дана млади човек је доживео железничку несрећу и он је погинуо.

Причешће је неопходно за умируће. Неопходно је зато што сједињује човека са Христом, Који ће после свршетка века васкрснути све нас, верне Хришћане, и преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Флп. 3, 21).

Да би причестили умируће свети су понекад чинили чак и чуда. Тако је, у манастиру у коме је настојник био преподобни Кирил Белојезерски, умирао инок Далмат. Свештеник је донео Свете Дарове за причешће, али нашао га је већ упокојеног. Збуњен овом околношћу, јереј је пожурио да о догађају обавести настојатеља. Веома растужен оним што је чуо, преподобни Кирил затворио се у своју келију и стао да се моли. После краћег времена неко је закуцао на врата. Келејник је донео вест о томе да је Далмат још жив и да моли за причешће. Свети је хитно послао по свештеника, који је дошао у Далматову келију иако је изразио недоумицу. А какво је било његово чуђење када је видео инока како седи на постељи! После причешћа Далмат се опростио са братијом и мирно отишао Господу.

Сви ови примери показују нам значај причешћа не само за духовни живот Хришћана на земљи, него и за погодан прелазак у блажену вечност. Ипак, догађа се да и дубоко верујући људи умиру без причешћа Христовим Тајнама. Какав је њихов удео у загробном свету? Одговор на ово питање можемо наћи у "Летопису Серафимо-Дивјејевског манастира", састављеном од свештеномученика Серафима (Чичагова; †1937).

У "Летопису" се приповеда да се Ана Петровна Јеропкина 1829. године удала за, у сваком погледу достојног, младог човека. Младенци су били представници угледних племићких породица и, по општем мишљењу, очекивала их је срећна будућност. Али после неколико недеља млади човек се разболео и пао у постељу. Упркос свим напорима искусних лекара, он је из дана у дан све више губио снагу. Не желећи да га ожалости речима о могућој смрти, Ана Петровна се бојала да му предложи да се припреми за Тајне покајања и Светог Причешћа. Са своје стране супруг, иако је био истински Хришћанин, вероватно се такође бојао да ће уплашити младу жену позивањем свештеника или је мислио да болест неће довести до његове смрти. Ипак, он је неочекивано умро.

Гледајући мртвог мужа, Ана Петровна испрва није хтела да верује сопственим очима, а када је постала свесна шта се догодило - пала је у несвест. Смрт без попутнине Светим Тајнама Ана Петровна је сматрала за Божију казну за своје грехе и грехе свога мужа. После сахране познаници и рођаци нису знали како да умире младу удовицу, која је од туге и очајања била на ивици лудила.

У то време стриц Ане Петровне сазнао је за подвижнички живот и благодатне дарове старца Серафима Саровског. Надајући се да ће старац помоћи, он је упутио братаницу у Саров.

Преподобни Серафим видео је Ану Петровну у мноштву поклоника који су стајали пред његовом келијом. Узео је за руку, увео унутра и рекао:

- Што си, мила моја, дошла к мени, убогом? Знам, твоја жалост је веома велика, али Господ ће помоћи да је поднесеш. Не тугуј много што се твој муж пред смрт није причестио Светим Христовим Тајнама, не мисли, радости моја, да ће само због тога пропасти душа његова. Само Бог може да суди кога ће чиме наградити или казнити. Збива се понекад и овако: неко се овде на земљи причести, али код Господа остаје непричешћен. Други хоће да се причести, али због нечега се не испуни његова жеља сасвим независно од њега. Такав се на невидљив начин удостојава причешћа преко анђела Божијег.

После разговора са преподобним Серафимом у души Ане Петровне настали су мир и спокојство.

Понекад се умирући удостојавају да се по милости Божијој причесте из руку анђела на видив начин.

У планинском крају Средње Азије била је црква у којој су служила два свештеника. Једном је у цркву дошао парохијанин са молбом да причесте његовог рођака који је био на самрти у болници. Један од свештеника је био болестан, а други је одбио да иде под неким изговором.

Парохијанин се вратио к свом рођаку жалостан. Мислио је о томе како ће се умирући растужити кад сазна да не може да се исповеди и причести пред смрт, али кад се вратио у болницу затекао је рођака у радосном и просветљеном стању духа. Умирући му је рекао:

- Веома сам ти захвалан што си се потрудио да позовеш баћушку код мене. Имао сам срећу да се исповедим и причестим Светим Тајнама. Парохијанин се зачудио и хтео да приговори, али је одједном схватио да је умирућег уместо немарног свештеника исповедио и причестио анђео Господњи.

При свој неопходности Светог Причешћа за спасење душе умирућих, некима од њих Тајна не доноси никакву корист. Ко бива крив за то? Послушајмо причу једног свештеника.

"Позвали су ме да исповедим и причестим Светим Тајнама човека који је био на самрти. Када сам дошао у стан, још пре него што сам ушао у собу самртника, чуо сам да тамо неко псује и говори непристојне речи. Био сам збуњен и упитао ко се то тако понаша. На моје запрепашћење рекли су ми да је то умирући. Збунио сам се још више и почео да размишљам: могу ли да приступим таквом човеку са Светим Тајнама?

Помоливши се, решио сам да све препустим вољи Божијој, а да сам ипак извршим своју дужност према умирућем. Исповедио сам га и причестио. А када сам, вративши се кући отворио Дароносицу, на своје чуђење видео сам да су частице Светих Дарова остале недирнуте...

Господ је затворио и моје очи, и очи болесника, и - причешће се није десило. Очигледно да умирући није био достојан причешћа Светим Тајнама"[1].

Свештеници су дужни да се обавезно одазову на све молбе парохијана за причешће умирућих. И то је природно: јер, примивши Свете Дарове, Хришћанин дочекује смрт имајући у себи Извор Живота. Обучен у Христа, он пролази ваздушна митарства где га очекују демони и, најзад, предстаје на суд Божији најприсније сједињен са својим Спаситељем. Али, приликом причешћа умирућих свештеници врло често морају да се суочавају са разним проблемима. Каткад ови имају сасвим необичан карактер.

Тако, архимандрит Антоније (Медведев) у "Манастирским писмима" приповеда о једном свештенику кога су касно увече позвали да причести болесника. Ушавши у назначену кућу, свештеник је упитао присутне:

- Ко је од вас послао по мене?

- Ја, баћушка, - одговорио је мушкарац који је корачао по соби, нечим веома забринут. - Мене је обузела неподносива тута. Исповедај ме и причести Светим Тајнама!

Свештеник се зачудио: људи позивају да се у кући причешћују само тешки болесници и умирући, а овај човек по спољашњем изгледу није личио ни на једне ни на друге. Ипак, баћушка га је исповедио и почео да се припрема за причешће. Отворио је Дароносицу и прочитао предвиђене молитве. Болесник је све то време чврсто стајао на ногама. Када је свештеник принео на лжици [кашичици] Свете Дарове његовим уснама, овај није могао да отвори уста. Баћушка му је рекао:

- Отвори уста!

Човек се напрегао из све снаге али ипак није успео да отвори уста. Тада је узео са полице кочадик[2] и почео њиме да отвара своје вилице. Али и тај покушај се показао неуспешним. У недоумици, свештеник је чашу са Светим Даровима ставио на сто и упитао:

- Шта се с тобом догађа?

- Господ ми је затворио уста! Не могу, баћушка, да примим Свете Тајне. Да ми, можда, избијеш два предња зуба?

Када је болесник говорио његова уста су се отварала сасвим нормално, али чим је свештеник требао да му принесе Свете Дарове, она су се поново чврсто затварала. Човек је плачући почео да се моли. Погрузио се у молитву и свештеник. Али уста болесника никако се нису отварала за причешће. Свештеник је отишао обећавши да ће доћи ујутру, а када је сутрадан ујутру дошао, онај човек је већ одлазио у други свет без причешћа. Чак и упркос жаркој жељи тог човека, Господ није сматрао за потребно да га учиним причасником Своје Пречисте Крви и Пречистог Тела. Остала је тајна шта је био узрок томе.

Да, Свето Причешће помаже умирућем приликом његовог преласка у вечни живот, али, да би та помоћ била делатна, човек са своје стране треба да буде истински Хришћанин који има веру у Тајну и који је очистио савест искреним покајањем. Ако умирући није такав, недостојно причешће може да му се урачуна у последњи и знатан грех.

Често људи, који су много слушали о неопходности припреме умирућих за одлазак са овог света путем исповести и причешћа, зову свештенике да причесте њихове неверујуће рођаке. Наравно, разумљива су осећања тих људи: они желе свим средствима да олакшају удео умирућих. А свештеници морају да им објашњавају да Свето Причешће у том случају неће донети користи безбожнику.

У сложеној ситуацији налази се свештеник када долази код умирућег кога су рођаци, без обзира на његов атеизам или тешке непокајане грехове, ипак наговорили да се причести. Ако такав човек каже (често такви људи више нису у стању ни да говоре) да је православни Хришћанин и да хоће да се причести, свештеник не може да га не причести. У сличној ситуацији баћушка се углавном уздао у сведочанства рођака о православности умирућег. Разуме се да у том случају људи који су позвали свештеника пред постељу умирућег узимају на себе одређену одговорност пред Богом.

Јеросхимонах Сампсон једном је оставио једну своју духовну кћер да ноћи у храму. Дао јој је књиге, показао шта да чита и рекао да се ничега не боји. Отац Сампсон је то рекао зато што су у храм донели старца- покојника да буде те ноћи у храму. Давши поуке духовној кћери старац Сампсон је отишао.

У почетку је у храму било тихо и мирно. Жена је пажљиво читала у књигама текстове на које јој је указао старац. Око поноћи изненада се чуло шуштање, а затим и неко комешање. Духовну кћер старца Сампсона обузео је страх. Убрзо је са ужасом видела како се покојник придигао, испљунуо нешто на под и поново легао на своје место. Жена је дрхтала од оног што је видела и стајала запањена, бојећи се да се помакне.

Неочекивано шум је престао и наступила је тишина. Олтар је засјао јарком светлошћу, Царска врата су се отворила и на солеју је изашла Пресвета Богородица. Она је позвала жену по имену и заповедила јој да приђе. Када је ова пришла Царица Небеска јој је дала белу мараму и рекла:

- Иди подигни оно што је покојник испљунуо.

На поду су лежали Свети Дарови. Жена их је прекрила марамом, са страхом Божијим их предала Пресветој Богородици, поклонивши Јој се. Пречиста Дева ушла је у олтар и Царске двери су се заклопиле за Њом.

Свети Јован Златоусти пише да умируће, "ако се причешћују Тајнама са чистом савешћу, при њиховом последњем даху окружују анђели и прате их одавде (на небо) због Тајни које су примили"[3]. Сви ми, Хришћани, треба да чинимо све што је неопходно да се наши ближњи удостоје Светог Причешћа. Али при том треба да имамо на уму речи Господа: не дајте светиње псима (Мт 7,6).

Водећи бригу о достојном хришћанском крају живота наших ближњих, не треба да заборављамо ни на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак у загробни свет. Ако нас Господ удостоји да умремо после причешћа Христовим Тајнама, нечисти духови побећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице[4].

Са руског превео Мирослав Голубовић

КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ПРИЧЕШЋА

Приступајући светој Чаши, причасник треба да прекрсти руке на прсима, јасно изговори своје име и широко отвори уста. Како је саветовао преподобни Амвросије Оптински, малу частицу Светих Дарова треба уцело прогутати. Ако је частица велика, може се пажљиво раздробити зубима. Након што ђакон или црквенослужитељ отре усне убрусом, причасник треба да целива доњу ивицу чаше. У близини чаше не треба да се крсти нити да се чине поклони.

Обичај је да се после причешћа пије "теплота" - млака вода помешана са вином. Овом "теплотом" треба исплакнути уста да у њима не би остале частице Христовог Тела, а затим је прогутати [руски обичај].

Кад се причасник удаљава од Чаше и упућује према сточићу са "теплотом", не треба да се клања пред иконама нити да их целива. Такође, на дан причешћа не треба да приклања колена или да чини земне поклоне. Земни поклони су израз покајне жалости због грехова, а причасник треба да пребива у духовној радости и да славослови Бога. После причешћа Светим Тајнама треба да заблагодари Господу и да у храму пажљиво одслуша или код куће прочита молитве после светог причешћа. Неки Хришћани не придају велики значај овим молитвама. Да ли су у праву?

Митрополит Венијамин (Федченков) писао је да је знао једног благочестивог свештенослужитеља који је сматрао да је узрок многих искушења нечитање или ужурбано и површно читање правила после Светог Причешћа. На свом искуству он је доживљавао да га у том случају Божанска благодат коју је добио у Тајни напушта, а да искушења наваљују на њега.

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

Један од парохијана храма у коме служим испричао ми је случај који се догодио с његовим рођаком, слугом Божијим Василијем. Тај човек има врло дубоку веру и труди се да води благочестив живот. Сваке године он се причешћује седамнаест пута. Ипак, уза све његово усрђе за спасење своје душе, Василије није придавао велики значај читању благодарних молитава после причешћа. Наравно, он је свагда благодарио Богу, али је сматрао да је довољно да, кад дође кући, изговори пред иконама само: "Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Једном је после причешћа Василије радосно расположен дошао кући, стао пред киот[1] и, по обичају, од свег срца изговорио: "Слава Теби, Боже, слава Теби!" И одједном се зачуо строг заповеднички глас: "Зашто не читаш благодарствене молитве после причешћа?!" Василије се тако уплашио да је задрхтао целим телом. Од тада после примања Светих Тајни он свагда неизоставно чита предвиђене молитве.

Можемо ли својим речима да благодаримо Господу? Наравно, можемо од сувишка срца својим молитвословљима да благодаримо Господу за Његову милост према нама грешнима. Али при том не треба да пропуштамо читање молитвеног правила које нам је Црква одредила.

"Од самог тренутка причешћа Светим Христовим Тајнама, - поучавао је преподобни Никон Оптински, - док их не прогутате, треба да пазите да их не испљунете. Из страха Божијег неки се старају да се уздржавају пљувања током целог тог дана, иако о томе нигде није указано, и у томе нема греха"[2]. О овом питању старац јеросхимонах Сампсон строже је судио. Једном су га упитали:

Каткад на дан причешћа случајно пљунемо. Је ли то грех?

Не треба то чинити, - одговорио је старац Сампсон. - Обавезно треба прикупити [испљунуто]. А ако је неко испљунуо у марамицу, онда је треба прати одвојено. Кроз причасника се освећују сви предмети, укључујући и одећу, па и келију.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

Овде се испољава инстинктивна физичка "свест" о неслагању "телесног" са духовним стањем у које је и тело уведено заједничењем са Богом, Господом Исусом Христом и Светим Духом. Познавао сам човека који на дан причешћа скоро уопште ништа није јео, осим што је пио обичан чај.

И обрнуто, када се човек наједе масних јела или уопште преједе се после причешћа, може одмах да запази како у њему нестаје све оно светло, танано и духовно што је непосредно пре тога јасно осећао.

Несродне стихије не могу да буду заједно.

Међутим, у пракси ми тако често поступамо управо супротно и искуству и савести: после причешћа не знамо за меру у храни и пићу. И због тога губимо и "телесну" и "духовну" благодат Причешћа"[3].

Душа и тело човека који је примио Тело и Крв Господа испуњени су Божанском благодаћу коју треба пажљиво чувати. Ова благодат посећује не само самог причасника, него и простор око њега. Понекад се по промислу Божијем људи удостојавају да својим телесним чулима осете благодат која исходи од причасника.

Једном се старац Гаврило (Зирјанов), будући болестан, причестио Светим Даровима. После причешћа навратио је у његову келију монах отац Епифаније. Осетивши миомирис у соби, он се обратио келејнику:

- Чиме си намирисао старца? Боже мој, вероватно су то неки скупоцени мириси? Како лепо мирише...

Ускоро је оцу Гаврилу навратио у посету још један монах - отац Авенир. Он је такође осетио необичан миомирис у соби и поставио слично питање келејнику: где и по којој цени су купљени тако дивни мириси? Међутим, ни старац Гаврило ни његов келејник нису користили мирисе. "Ја сам, - сећао се касније старац Гаврило, - лежао исцрпљен, као онај човек који је запао међу разбојнике. Али био сам причасник Христовог Животворног Тела и Крви; и ево: Дух оживљује!и сви ми осећамо Његов миомирис чулом мириса. Он као јеванђелски Самарјанин уљем и вином Своје благодати залива ране човека запалог међу разбојнике"[4].

После причешћа треба да се са нарочитом брижљивошћу старамо о томе да Господ, Који је ушао у наша срца, не буде ожалошћен неким сагрешењем. По речи схиигумана Саве: "После смрти бићемо много испитивани и мучени ако не чувамо благодат Светога Духа. Ако се деси да се на дан причешћа раздражимо, озлоједимо или осудимо неког, онда треба да се трудимо да ту мрљу у души очистимо покајањем. Најбоље је провести тај дан у ћутању и молитви или у читању Светог Писма и поука Светих Отаца, јер је душа у то време нарочито пријемчива за добро и чудесне јеванђељске речи пашће у дубину срца"[5].

Ако смо се удостојили да по милости Божијој за време причешћа добијемо благодатне дарове, потребно је да их чувамо, строго надзирући покрете свога срца, помисли ума и коришћење телесних чула. Преподобни Алексије Зосимовски говорио је: "Плодови Светог Причешћа делују ако не вређамо светињу. Ако је вређамо, онда ће она на сам дан причешћа престати да делује. А чиме вређамо светињу? Видом, слухом и другим чулима; многим говорењем и осуђивањем. Зато на дан причешћа треба да уздржавамо првенствено чуло вида и да више ћутимо и држимо језик за зубима"[6].

Познати грчки духовни писац архимандрит Херувим (†1979) у данима своје младости неко време је живео на Атону под духовним руковођењем једног од светогорских стараца. Једном је тај старац позвао у своју каливију[7] неколико атонских подвижника на празнично богослужење. Свеноћно бдење и Литургија трајали су целу ноћ. У зору монаси су се причестили. Отац Херувим је био потресен пламеном молитвом праведника, горењем њиховог духа и обиљем суза које су текле из њихових очију.

Чим се Литургија завршила, отац Херувим је отрчао да скува кафу за учеснике богослужења. Али, није ни стигао да запали ватру, а сви су већ отишли. Тада је отац Херувим упитао свог старца: "Зашто су оци отишли не попивши кафу?"

- Могу ли они после овог свеноћног бдења да седну да пију кафу? Они су примили у себе Христа, многоцени Бисер, и одмах отишли да у разговорима не би губили оно што су им подарили свеноћно бдење и Литургија, - одговорио је старац.

Треба истаћи да многи атонски подвижници после причешћа проводе време у молитвеној будности. Једном су по завршетку богослужења послушници предложили старцу Гаврилу Пустињаку да легне да се одмори. Одговарајући старац је рекао:

- Не! Не треба да спавамо после Божанствене Литургије и Божанственог Причешћа, јер смо примили у себе Пречисте Христове Тајне и заједнички непријатељ, ђаво, не сме да нас затекне заспале да нас не би кушао, скрнавио наше тело и душу и уносио у нас нечисте помисли и штетне похоте, од којих ишчезава благодат Божија која је ушла у нас са Божанственим причешћем.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио. И то је разумљиво: преданост сну сведочи о небрижљивости према небеском Госту, Господу и Владики света; и благодат се удаљава од немарног учесника Царске вечере. Боље је да то време проводимо у читању и размишљању, па чак и у пажљивој шетњи. Имао сам прилике да то посматрам међу монасима. А у свету људи могу да посете болесника, да чине неком добро или да уживају у благочестивом дружењу са браћом или да оду на гробље својим упокојенима"[8].

Преподобни Нектарије Оптински саветовао је својим духовним чедима да после причешћа не журе да обављају било какве послове, него "да дају себи олакшицу до половине дана, да читају Свето Писмо и пребивају у молитви и благодарењу Господу"[9].

* * *

Уопштимо све горе наведено. Дакле, како треба да се понашамо после причешћа?

1. Треба да пребивамо у размишљању о томе какав страшан у својој величини дар смо добили. Треба да благодаримо за то Господу и да будемо духовно трезвени, да ничим не повредимо Божанску благодат коју смо се удостојили да добијемо у Тајни Евхаристије.

2. Имајући у себи Самог Господа, треба да искористимо време после причешћа за продубљивање нашег духовног живота, стицање врлина и борбу са страстима и греховним навикама.

3. Господ који обитава у нама неизмерно појачава нашу духовну снагу. Зато је период времена који следи после примања Светих Дарова - драгоцен. Треба да га високо ценимо и неопходно је да га разумно искористимо.

 ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА