Један од духовних дарова које задобијамо као плод причешћа Господњим Телом и Крвљу потпуно се пројављује тек после наше смрти. Какав заправо плод Светог Причешћа имамо у виду? Залог будућег васкрсења и бесмртности. О томе да га неизоставно добијамо за време причешћа, Господ је рекао јасно и одређено: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54).
Болест и смрт су последице грехопада наших прародитеља. Отпавши од Бога, они су, а у њима и сво човечанство, изгубили дар бесмртности. У Тајни Светог Причешћа ми се поново сједињујемо с Богом и задобијамо слободу од власти смрти. Окушајући Христово Тело и Крв ми као да добијамо нов квасац за наша тела и душе. Иако нам по законима земаљског живота предстоји да окусимо смрт, она за нас постаје неки формалан чин, који више нема пређашње застрашујуће значење. Нису без разлога први Хришћани дан смрти називали рођењем за вечни и блажени живот. Христове Тајне јесу Божанствена храна која тајанствено и неприметно мења нашу природу, припремајући је за вечни живот у Царству Небеском.
Имајући на уму значај причешћа за будући живот, Хришћани пред смрт теже да се причесте Светим Тајнама. Ако спољашње околности сметају томе, онда људима који се налазе на самрти често долази помоћ одозго. Каткад се она пројављује на чудесан начин. Архиепископ Инокентије (Јастребов; 1867-1928) у јеку бољшевичких гоњења Цркве лежао је тешко болестан у клиници Првог московског медицинског института. У току Страсне седмице рекао је својој сестри монахињи Талити да веома жели да се причести из Чаше како то обично чине свештенослужитељи. Мати Талита одговорила је да је то немогуће, јер се владика налази у једној од централних совјетских клиника. Свуда около су студенти-практиканти које васпитавају у духу борбеног атеизма. Ко ће му дозволити да се овде причести?!
На Велики четвртак, на дан спомена Тајне вечере, у болничку собу код архиепископа Инокентија дошла је седа милосрдна сестра са црвеним крстом на прсима кецеље и рекла да ће сада из суседног храма доћи свештеник са Светим Даровима. И заиста, ускоро је у болесничку собу ушао јереј у пуном одјејању са Чашом у рукама. Владика се са великом радошћу причестио и баћушка је отишао. Чудно је било што нико од особља болнице ништа није приметио и ништа није питао.
Ма колико је затим мати Талита тражила у клиници седу милосрдну сестру, није је нашла. Интересовала се за њу и код свештеника. Он је рекао да је милосрдна сестра дошла у храм и позвала га да дође код болесника, али он ју је видео први пут у животу. Убрзо се архиепископ Инокентије мирно упокојио и био погребен на Даниловском гробљу.
Христова Црква показује сталну бригу да умирући добију Свете Дарове као попутнину. Она заповеда свим православним Хришћанима да у случају опасности по њихов живот без одлагања приступе Животворним Тајнама. Рођаке тешких болесника Црква обавезује да уложе све могуће напоре да њихови ближњи не оду у други свет без причешћа.
По успоменама духовних чеда, преподобни Севастијан Карагандински веома се љутио на људе који зову свештеника да причести болеснике када им се језик више не миче, а изгубили су разум. У тим случајевима, говорио је преподобни, понекад бива крив и сам болесник који је одлагао причешће из сујеверја - да ће после причешћа Светим Тајнама тобоже одмах умрети.
Људима жељним причешћа Господ често даје могућност да се причесте пред смрт чак и кад су у веома тешком физичком стању. Архимандрит Антоније (Медведев) у својој књизи "Манастирска писма" приповедао је о таквом случају. Једном су свештеника позвали да причести старицу која је била на самрти. Ушавши у кућу, баћушка је, не упуштајући се у разговоре са рођацима, отишао право до умируће која је лежала под иконама, и упитао је:
- Желиш ли да се исповедиш и причестиш Светим Тајнама?
- Желим, баћушка, да се исповедим и причестим Светим Христовим Тајнама! - врло одлучно је одговорила болесница.
Иза својих леђа свештеник је чуо уплашене и зачуђене узвике рођака старице, али није почео да се распитује шта их је зачудило и удаљио их је из собе пре исповести. Када је болесница завршила своје покајање, он је, позвавши рођаке у собу, почео да се припрема за причешћивање.
Умирућа је јасно и одлучно прочитала молитву "Верујем, Господе, и исповедам" и примила Свете Тајне. Свештеник ју је благословио и, излазећи из куће, упитао рођаке:
- Зашто сте ви малочас загаламили?
- Па, баћушка, нисмо стигли да ти кажемо: много пре твог доласка изгубила је моћ говора. А нас је уплашило и зачудило што се њен језик, када си је упитао, развезао и што је говорила тако јако и одлучно, како због слабости одавно није говорила.
Зачуђен овим речима, свештеник се окренуо и погледао причасницу. Она је лежала руку прекрштених на прсима, а њен дух је већ отишао Господу.
Да би праведници могли да се причесте непосредно пред своју смрт, Господ им често открива дан кончине.
У Вирицама код Санкт-Петербурга 1949. године духовник императора Николаја II протојереј Алексије Кибардин (1882-1964) разговарао је са преподобним Серафимом Вирицким. Неочекивано преподобни је прекинуо разговор и рекао:
- Јавила се Жена.
Отац Алексије није обратио пажњу на старчеве речи и наставио је да нешто казује.
- Ево, Жена се јавила, - поновио је преподобни Серафим. Али његов занесени саговорник ни овога пута није прекинуо.
- Рекао сам ти "јавила се", а не "дошла", - старац је већ категорички прекидао оца Алексија. - Мајка Божија јавила се и рекла да ме две седмице до саме моје смрти причешћујеш свакодневно.
Сваке ноћи током две седмице отац Алексије је причешћивао старца Светим Тајнама. Једном је заспао и са извињењем дошао к њему касније него обично.
- Баћушка, не брините се, - утешио га је Божији угодник, - мене су анђели већ причестили.
Гледајући старчево лице које је сијало необичном светлошћу, отац Алексије је помислио: сасвим је очигледно да је тако било.
Свети праведни Јован Кронштатски често је користио свој дар прозорљивости да би помогао људима чији се живот примицао свом крају. Алексеј Николајевич Јурјев, човек који је заузимао висок положај у друштву, дошао је код њега 1889. године. Код чувеног протојереја довела га је невоља: тешка болест седмогодишњег сина. Али отац Јован, наизглед не слушајући молбе за исцељење дечака, почео је да се распитује о животу Јурјева. Сазнавши да се гост причестио пре четири месеца, настојао је да се овај сутра исповеди и причести Христовим Тајнама. Иако је Јурјев био веома заузет и дошао у Кронштат само на један дан, ипак је остао и послушао савет праведника. По доласку кући Алексеј Николајевич је напрасно умро.
Црквена правила допуштају као изузетак да се пред смрт причесте чак и они који су претходно јели. Један млади човек, духовни син оца Јована, полазећи на пут чуо је његов савет да се неодложно причести. Правдајући се тиме да је већ пио кафу, он је најпре одбијао. Ипак, остајући при своме отац Јован га је причестио. Истога дана млади човек је доживео железничку несрећу и он је погинуо.
Причешће је неопходно за умируће. Неопходно је зато што сједињује човека са Христом, Који ће после свршетка века васкрснути све нас, верне Хришћане, и преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Флп. 3, 21).
Да би причестили умируће свети су понекад чинили чак и чуда. Тако је, у манастиру у коме је настојник био преподобни Кирил Белојезерски, умирао инок Далмат. Свештеник је донео Свете Дарове за причешће, али нашао га је већ упокојеног. Збуњен овом околношћу, јереј је пожурио да о догађају обавести настојатеља. Веома растужен оним што је чуо, преподобни Кирил затворио се у своју келију и стао да се моли. После краћег времена неко је закуцао на врата. Келејник је донео вест о томе да је Далмат још жив и да моли за причешће. Свети је хитно послао по свештеника, који је дошао у Далматову келију иако је изразио недоумицу. А какво је било његово чуђење када је видео инока како седи на постељи! После причешћа Далмат се опростио са братијом и мирно отишао Господу.
Сви ови примери показују нам значај причешћа не само за духовни живот Хришћана на земљи, него и за погодан прелазак у блажену вечност. Ипак, догађа се да и дубоко верујући људи умиру без причешћа Христовим Тајнама. Какав је њихов удео у загробном свету? Одговор на ово питање можемо наћи у "Летопису Серафимо-Дивјејевског манастира", састављеном од свештеномученика Серафима (Чичагова; †1937).
У "Летопису" се приповеда да се Ана Петровна Јеропкина 1829. године удала за, у сваком погледу достојног, младог човека. Младенци су били представници угледних племићких породица и, по општем мишљењу, очекивала их је срећна будућност. Али после неколико недеља млади човек се разболео и пао у постељу. Упркос свим напорима искусних лекара, он је из дана у дан све више губио снагу. Не желећи да га ожалости речима о могућој смрти, Ана Петровна се бојала да му предложи да се припреми за Тајне покајања и Светог Причешћа. Са своје стране супруг, иако је био истински Хришћанин, вероватно се такође бојао да ће уплашити младу жену позивањем свештеника или је мислио да болест неће довести до његове смрти. Ипак, он је неочекивано умро.
Гледајући мртвог мужа, Ана Петровна испрва није хтела да верује сопственим очима, а када је постала свесна шта се догодило - пала је у несвест. Смрт без попутнине Светим Тајнама Ана Петровна је сматрала за Божију казну за своје грехе и грехе свога мужа. После сахране познаници и рођаци нису знали како да умире младу удовицу, која је од туге и очајања била на ивици лудила.
У то време стриц Ане Петровне сазнао је за подвижнички живот и благодатне дарове старца Серафима Саровског. Надајући се да ће старац помоћи, он је упутио братаницу у Саров.
Преподобни Серафим видео је Ану Петровну у мноштву поклоника који су стајали пред његовом келијом. Узео је за руку, увео унутра и рекао:
- Што си, мила моја, дошла к мени, убогом? Знам, твоја жалост је веома велика, али Господ ће помоћи да је поднесеш. Не тугуј много што се твој муж пред смрт није причестио Светим Христовим Тајнама, не мисли, радости моја, да ће само због тога пропасти душа његова. Само Бог може да суди кога ће чиме наградити или казнити. Збива се понекад и овако: неко се овде на земљи причести, али код Господа остаје непричешћен. Други хоће да се причести, али због нечега се не испуни његова жеља сасвим независно од њега. Такав се на невидљив начин удостојава причешћа преко анђела Божијег.
После разговора са преподобним Серафимом у души Ане Петровне настали су мир и спокојство.
Понекад се умирући удостојавају да се по милости Божијој причесте из руку анђела на видив начин.
У планинском крају Средње Азије била је црква у којој су служила два свештеника. Једном је у цркву дошао парохијанин са молбом да причесте његовог рођака који је био на самрти у болници. Један од свештеника је био болестан, а други је одбио да иде под неким изговором.
Парохијанин се вратио к свом рођаку жалостан. Мислио је о томе како ће се умирући растужити кад сазна да не може да се исповеди и причести пред смрт, али кад се вратио у болницу затекао је рођака у радосном и просветљеном стању духа. Умирући му је рекао:
- Веома сам ти захвалан што си се потрудио да позовеш баћушку код мене. Имао сам срећу да се исповедим и причестим Светим Тајнама. Парохијанин се зачудио и хтео да приговори, али је одједном схватио да је умирућег уместо немарног свештеника исповедио и причестио анђео Господњи.
При свој неопходности Светог Причешћа за спасење душе умирућих, некима од њих Тајна не доноси никакву корист. Ко бива крив за то? Послушајмо причу једног свештеника.
"Позвали су ме да исповедим и причестим Светим Тајнама човека који је био на самрти. Када сам дошао у стан, још пре него што сам ушао у собу самртника, чуо сам да тамо неко псује и говори непристојне речи. Био сам збуњен и упитао ко се то тако понаша. На моје запрепашћење рекли су ми да је то умирући. Збунио сам се још више и почео да размишљам: могу ли да приступим таквом човеку са Светим Тајнама?
Помоливши се, решио сам да све препустим вољи Божијој, а да сам ипак извршим своју дужност према умирућем. Исповедио сам га и причестио. А када сам, вративши се кући отворио Дароносицу, на своје чуђење видео сам да су частице Светих Дарова остале недирнуте...
Господ је затворио и моје очи, и очи болесника, и - причешће се није десило. Очигледно да умирући није био достојан причешћа Светим Тајнама"[1].
Свештеници су дужни да се обавезно одазову на све молбе парохијана за причешће умирућих. И то је природно: јер, примивши Свете Дарове, Хришћанин дочекује смрт имајући у себи Извор Живота. Обучен у Христа, он пролази ваздушна митарства где га очекују демони и, најзад, предстаје на суд Божији најприсније сједињен са својим Спаситељем. Али, приликом причешћа умирућих свештеници врло често морају да се суочавају са разним проблемима. Каткад ови имају сасвим необичан карактер.
Тако, архимандрит Антоније (Медведев) у "Манастирским писмима" приповеда о једном свештенику кога су касно увече позвали да причести болесника. Ушавши у назначену кућу, свештеник је упитао присутне:
- Ко је од вас послао по мене?
- Ја, баћушка, - одговорио је мушкарац који је корачао по соби, нечим веома забринут. - Мене је обузела неподносива тута. Исповедај ме и причести Светим Тајнама!
Свештеник се зачудио: људи позивају да се у кући причешћују само тешки болесници и умирући, а овај човек по спољашњем изгледу није личио ни на једне ни на друге. Ипак, баћушка га је исповедио и почео да се припрема за причешће. Отворио је Дароносицу и прочитао предвиђене молитве. Болесник је све то време чврсто стајао на ногама. Када је свештеник принео на лжици [кашичици] Свете Дарове његовим уснама, овај није могао да отвори уста. Баћушка му је рекао:
- Отвори уста!
Човек се напрегао из све снаге али ипак није успео да отвори уста. Тада је узео са полице кочадик[2] и почео њиме да отвара своје вилице. Али и тај покушај се показао неуспешним. У недоумици, свештеник је чашу са Светим Даровима ставио на сто и упитао:
- Шта се с тобом догађа?
- Господ ми је затворио уста! Не могу, баћушка, да примим Свете Тајне. Да ми, можда, избијеш два предња зуба?
Када је болесник говорио његова уста су се отварала сасвим нормално, али чим је свештеник требао да му принесе Свете Дарове, она су се поново чврсто затварала. Човек је плачући почео да се моли. Погрузио се у молитву и свештеник. Али уста болесника никако се нису отварала за причешће. Свештеник је отишао обећавши да ће доћи ујутру, а када је сутрадан ујутру дошао, онај човек је већ одлазио у други свет без причешћа. Чак и упркос жаркој жељи тог човека, Господ није сматрао за потребно да га учиним причасником Своје Пречисте Крви и Пречистог Тела. Остала је тајна шта је био узрок томе.
Да, Свето Причешће помаже умирућем приликом његовог преласка у вечни живот, али, да би та помоћ била делатна, човек са своје стране треба да буде истински Хришћанин који има веру у Тајну и који је очистио савест искреним покајањем. Ако умирући није такав, недостојно причешће може да му се урачуна у последњи и знатан грех.
Често људи, који су много слушали о неопходности припреме умирућих за одлазак са овог света путем исповести и причешћа, зову свештенике да причесте њихове неверујуће рођаке. Наравно, разумљива су осећања тих људи: они желе свим средствима да олакшају удео умирућих. А свештеници морају да им објашњавају да Свето Причешће у том случају неће донети користи безбожнику.
У сложеној ситуацији налази се свештеник када долази код умирућег кога су рођаци, без обзира на његов атеизам или тешке непокајане грехове, ипак наговорили да се причести. Ако такав човек каже (често такви људи више нису у стању ни да говоре) да је православни Хришћанин и да хоће да се причести, свештеник не може да га не причести. У сличној ситуацији баћушка се углавном уздао у сведочанства рођака о православности умирућег. Разуме се да у том случају људи који су позвали свештеника пред постељу умирућег узимају на себе одређену одговорност пред Богом.
Јеросхимонах Сампсон једном је оставио једну своју духовну кћер да ноћи у храму. Дао јој је књиге, показао шта да чита и рекао да се ничега не боји. Отац Сампсон је то рекао зато што су у храм донели старца- покојника да буде те ноћи у храму. Давши поуке духовној кћери старац Сампсон је отишао.
У почетку је у храму било тихо и мирно. Жена је пажљиво читала у књигама текстове на које јој је указао старац. Око поноћи изненада се чуло шуштање, а затим и неко комешање. Духовну кћер старца Сампсона обузео је страх. Убрзо је са ужасом видела како се покојник придигао, испљунуо нешто на под и поново легао на своје место. Жена је дрхтала од оног што је видела и стајала запањена, бојећи се да се помакне.
Неочекивано шум је престао и наступила је тишина. Олтар је засјао јарком светлошћу, Царска врата су се отворила и на солеју је изашла Пресвета Богородица. Она је позвала жену по имену и заповедила јој да приђе. Када је ова пришла Царица Небеска јој је дала белу мараму и рекла:
- Иди подигни оно што је покојник испљунуо.
На поду су лежали Свети Дарови. Жена их је прекрила марамом, са страхом Божијим их предала Пресветој Богородици, поклонивши Јој се. Пречиста Дева ушла је у олтар и Царске двери су се заклопиле за Њом.
Свети Јован Златоусти пише да умируће, "ако се причешћују Тајнама са чистом савешћу, при њиховом последњем даху окружују анђели и прате их одавде (на небо) због Тајни које су примили"[3]. Сви ми, Хришћани, треба да чинимо све што је неопходно да се наши ближњи удостоје Светог Причешћа. Али при том треба да имамо на уму речи Господа: не дајте светиње псима (Мт 7,6).
Водећи бригу о достојном хришћанском крају живота наших ближњих, не треба да заборављамо ни на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак у загробни свет. Ако нас Господ удостоји да умремо после причешћа Христовим Тајнама, нечисти духови побећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице[4].
Са руског превео Мирослав Голубовић
