Бл. хр.
Куд год у природи окренемо очи и ма на шта обратимо пажњу, свуда опажамо прст божијег свемогућства. Ако погледамо на небо и са пажњом осмотримо она велика и безбројна тела светлости, која више наших глава тако рећи пливају по оним безграничним пределима, па се запитамо како се сунце, месец и остале планете у целим вековима од њиховог створења па до данас крећу као нека бездушна машина под руком вештака и како у своме кретању ни-кад пут не погреше ми се томе и чудимо и дивимо па и поред све науке и мудрости, ми у томе јасно видимо прст божијег свемогућства.
Но ако са тога непознатог света сиђемо на познату нашу земљу, зар се и запитати смемо у коме селу или вароши обитава онај, који ветровима управља? Зар можемо наћи онога брата, који у морима безграничне пределе воде усталаса и у целе брегове претвара па им ипак границе одређује? Зар постоји рудокоп који управља свима оним променама разних метала и руда у средини земље? Па зато зар и у томе и у свему што на земљи бива не видимо прст божијег свемогућства!
Но мени се чини, да прст свемогућег Бога најјасније видимо у распрострањењу и утврђењу хришћанске вере у свету. Хришћанство је сасвим противно идолопоклонству, сасвим је противно старим идејама и системима филозофским и сасвим је противно оној моралној покварености, која је у оно време покривала сву земљу. Па зато противу Хришћанске Св. вере беше се подигло сво римско царство и сви његови легиони који су покорили све народе а са њима заједно устадоше и све Јудејске синагоге, сви јудејски свештеници и сви идолопоклонички жречеви па и сви њихови филозофи; једном речи, против Хришћанства подигоше се све силе целога света! Међутим, наша Св. вера имала је противу оволике силе само 12 људи и то рибара и неписмених, сиромашних и слабих а наоружаних само са презреним дрветом крста! Па и поред свега тога и у врло кратком времену и силни легиони римски и пакосни фарисеји јудејски, моћни философи идолопоклонички попадаше на колена пред презреним крстом, поклонише му се и ставише за његову одбрану имање и живот свој! И зар у овоме чудесном и огромном делу, сваки човек не види јасно прст свемогућег Бога?
Истину ових наших речи, бл сл. велегласно посведочава не само историја хришћанске вере и њеног распрострањена по целоме свету, него и светска историја. У овоме делу ја гледам чудо па зато сам и изабрао, да на данашњи дан, на дан Св. Тројица, кад цела хришћанска црква свечано слави не само силазак Св. Духа на свештене Апостоле него, тако рећи и дан свога рођења и почетка, да вам говорим о томе, како се у распрострањењу Хришћанства јасно види свемогућни прст свемогућег Бога.
Баш кад је цело човечанство испијало и последње отровне остатке смрти тешко стењући под теретом грубог и срамног многобоштва, Господ Спаситељ отворио је небеску завесу и са висине своје божанске славе поклонио је своју главу да са нама заједно испије горку чашу греха и сишао је са неба на земљу, да и нас са земље попне на небо. Па као што искусан вештак од материјала остареле и скоро неупотребљиве златне или сребрне ствари прави другу нову и прекрасну ствар, тако је Господ Спаситељ сишао с неба да својом божанском науком, својим животом и страдањем огрезли у греху и покварености свет обнови и препороди, те да га тако учини достојним грађанином не само земље него и неба. Пошто је најпре сатро аждајску главу идолопоклонства и отклонио сва зла и грубости, сва неваљалства и прљотине не само од жртвеника и храмова него и од срца и злих воља човечијег живота, онда је изнео и науку о врлинама, које су дотле биле непознате и сасвим противне онима које су у то време признаване. Он је учио; о сиромаштву и смерности, о благости и човекољубљу, о милости и љубави према непријатељима, о праштању увреда и пожртвовању, о вери, нади и љубави, коју је поставио и за темељ и основ васцелога веровања и рада у хришћанству.
Спасавајући свет који се већ беше почео да дави у страсном животу, покварености и гордости, Спаситељ употребљава средства сасвим противна болести. Па зато Он, Бог, постаје човеком, узима на себе грехове целога света, па поруган и срамоћен, са трновим венцем на глави, са трском у руци, пљуван и бијен, исмеван као цар Јудејски, на послетку је као роб и разапет на крсту међу разбојницима! И издану Спас човечанства на крсту и би погребен а непријатељи су већ мислили да је и његово дело сахрањено! Но гле како су се љуто преварили! Спаситељ је покидао окове смрти па васкрсавши славно узнео је се на небо да и нама отвори пут за царство небеско а затим да и својим ученицима пошље пресветог Духа, који ће их просветити у свакој истини и утврдити на сваком делу, које ће људе да обрати истинитој вери, Христа Спаситеља.
Но ко су били Спаситељеви ученици? Прости рибари 1 и људи посве обични. Њима је дакле требало: да уче мудраце, да оборе кипове идолопоклоничких богова, да поломе царске скиптрове и да морално препороде цело човечанство! Апостоли, људи сиромашни, слаби рибари па учитељи и препорођачи свију народа! А каква им упутства за тај будући огромни рад даје небески учитељ? Гле, шта каже свето Јеванђеље: Ових дванаест посла Исус и заповеди им говорећи… идите и проповедајте и казујте, да се приближило царство небеско. Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте, демоне изгоните. Забадава сте добили, забадава и дајите. Немојте носити злата ни сребра нити бакра у кесама својим. Ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа; јер је посленик достојан свога јела, Ето ја вас шаљем као овце међу вукове… чувајте се, јер ће вас предати судовима и по зборницама биће вас. И пред властеле и цареве водиће вас мене ради а за сведочанство њима и незнабошцима.. А кад вас предаду не брините се шта ћете говорити. 2 Оваква дакле упутства даје победилац целога света својој силној и непобедивој војсци дванаесторици својих ученика па им у исто време предсказује и гоњења, која ће трпети, и то чини да их окуражи! И заиста ванредан је њихов задатак а чудновати су и војници! Противу њих изаћи ће идолопоклонички свештеници са свима сортама оружја; кнежеви и цареви са свима војскама политичке силе и моћи и на послетку сав покварени стари свет. И њих ће затрпати камењем, разапињати на крстове, бацати пред дивље зверове и још свакојако и најгрозније мучити!
Па ипак, бл. сл. оних дванаест ненаучених, сиромашних и слабих рибара после данашњег великог празника Свете Тројице, кад је на њих сишао Дух Свети, започињу да остварују свој велики задатак, па првога дана и при првој проповеди њиховој у Јерусалиму око 8.000 душа примају хришћанску веру и за кратко време они проповедају свима, крштавају многе и подижу цркве свуда по Јудеји, Самарији, Финикији, Ципру и Антиохији! Са тим се њихов свемоћни глас чује и њихови ученици умножавају и по свима частима тада познатог света. Јеванђелист Јован проповеда Јеванђеље и оснива цркве у Азији, Тома у Индији, Андрија у Тракији, Ахаији и данашњој Русији, Вартоломеј у Ерменској, Матеј у Етиопиј и Јаков у Шпаниј и, Јуда брат Јаковљев, у Египту Петар у Месопотамији и са Павлом заједно у Италији, још Павле и у Грчкој! Пре кратког времена сиромашни и незнатни грађани и тек рибари неког предграђа Јерусалимског сад постају господари света и пишу писма целим народима: Римљанима, Јеврејима, Галаћанима, Ефесцима, Колошанима, Филибљанима, Солуњанима и Коринћанима. И већ Апостолски ученици: Јустин, Ерма и Иринеј пишу 3 да је сва Француска, Шпанија, Ђерманија, Енглеска, Африка, и сав исток пун хришћана. Идолопоклонички кнежеви и цареви већ отворено знају, да су њихови саветници, највернији служитељи и телохранитељи ватрени и постојани хришћани. И у овоме добу бл. хр. о овоме великом и светлом тријумфу наше Св. вере ко јасно не види велики доказ њене божанствености! Ко у васељеној победи наше вере не види свемоћни прст свемогућег Бога!
Побожна браћо! Време ми не допушта а нужно би било да вам испричам какве је победе одржала наша Св. вера и над њеним непријатељима, којих је бивало по броју на целе легионе, а по сили било их је и царева. Било их је више грозних Нерона, Максимилијана, Диоклицијана, Андријана, Трајана и других тирана, чија су имена црним словима записана у историји света. И на послетку копља целих легиона и скиптри свију тих тирана поломили су се пред светињом божијом, пред часним крстом небеског хришћанства!
Оваква је дакле наша вера! И сад ко од нас не осећа особиту љубав према тој светињи, која је толико божанска? Ко од нас не осећа жељу, да и цео свој живот жртвује за веру која нас целом својом историјом од почетка до данас уверава, да је дело свемогућег Бога! Будимо дакле топло и искрено одани нашој Св. вери; испуњавајмо њене Св. заповести и слушајмо њене јеванђелске поуке, па се онда ничега не бојмо ни у овоме животу на земљи ни за будућност у животу иза гроба, јер је, каже св. Писмо вера наша она победа, која је победила свет. Амин.
1. Мат. 4, 18-19.
2. Мат. 10, 5.
3. Дијал. ка триф. Паст. 3, 9. Ирин. А. I. 2, 3.
СИЛАЗАК СВ. ДУХА (Св. Тројице-Педесетница )
Јов зач. 27. гл. 7. Ст. 37-52 и гл. 8. Ст. 12.
Данашње Јеванђеље говори о даровима које су силаском Св. Духа добили сви, који у Христа верују и о подели слушаоца односно науке о тим даровима, јер једни су веровали у ову науку а други нису па су за то намеравали да и учитеља убију.
А у последњи велики дан празника стајао је Исус и викао говорећи: Ко је жедан нека дође к’ мени и пије.
Кад је Господ Спаситељ казао науку данашњег Јеванђеља, Јудеји су празновали празник Шатри који је трајао 8 дана а како први тако и последњи дан овога празника сматрани су за велике. Осмога дана свештеници су свршавали онај обред, кад се вино помешано са водом изливало на жртву и ово је предсказивало изливање благодети Св. Духа. Дакле осмога дана празника Шатри а кад се свршавао поменути обред Христос је стајао, и без сумње у цркви, јер се народ ту скупљао, и великим гласом, тј. слободно и сасвим јавно учио све жедне да к’ њему дођу и пију. Стојећи према симболичкој води, коју су свештеници при поменутом обреду употребљавали, Господ Спаситељ као да је хтео да каже: Силоамске воде нестаће, жртвеник ће пропасти па и самога храма неће бити, али човечија душа у овоме свету увек ће бити жедна воде спасења а ту воду могу само ја дати, јер сам ја неисцрпни и вечни извор живота; 1 дакле, ходите са вером к’ мени па украшени побожно шћу нећете више жеднети тј. нећете оскудевати ни у чему што је за спасење нужно.
Који ме верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке живе воде.
Гледајући чуда која је Господ чинио многи су веровали, да је он пророк и светац. Једни су говорили да је Јован Крститељ, други да је Илија, а други да је Јеремија, или који од пророка, али нису веровали да је Он, од деве рођени Син Божији, као што о њему учи Свето писмо, кад каже: Зато ће вам сам Господ дати знак: ето девојка ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануило, што значи с нама Бог 2 (тј. Бог у телу, богочовек), па зато и Спаситељ каже: који ме верује, као што Писмо каже тј. који ме верује не као што мисли и хоће него као што Свето писмо учи, да сам син Божији. Под именом тела (трбуха) из кога ће потећи реке воде живе разуме се срце, као што се на другом месту каже: закон је твој мени у срцу 3 а реке воде живе јесу изобиље благодати, која свагда дејствује и које никад неће престати. Но још се овде разуме и наука побожности, која оживљава непобожношћу умртвљене душе и просвећава страстима помрачене мисли.
А ово рече за Духа кога после примише они, који верују у име његово; јер Дух Свети још није био (на њима) почем Исус још не беше прослављен.
Овде Спаситељ разуме треће лице Св. Тројице, Св. Духа утешитеља, који је своје дело у свету отпочео после Христовог вазнесења. Св. Дух је од вечности неодвојен од Оца и Сина, јер као што сунце никад није било без зракова и светлости тако и Отац никад није био без Сина и Св. Духа, па и у Ст. Завету Дух је дејствовао над божијим људима, као што се зна нпр. за Саула, Давида и пророке, 4 дакле зашто јеванђелист каже: јер Дух Свети још није био? Зато, што се Дух Свети никада дотле није људима ни давао у толикој мери ни јављао тако јавно као на дан Педесетнице. И заиста, тога су дана божанствени Апостоли добили: дар разних језика, постали су премудри, чудотворци, пророци, силни духом и речи и славни у целој васељени. И то је било као што каже јеванђелист зато, што Исус још не беше прослављен тј. што његово тело није добило ону славу, о којој и он сам каже овако: И сад прослави ти мене, Оче, у тебе самога славом, коју сам имао код тебе пре него што је свет постао 5 а ту је славу добио после страдања и васкрсења а нарочито је прослављен кад је на дан Педесетнице послао Ду ха Светог, па зато и сам каже: кад дође утешитељ Духа истине… он ће ме прославити. 6
А многи од народа кад чуше ове речи говорили су: Ово је заиста пророк. Други су говорили: Ово је Христос. А једни су говорили: Зар ће Христос из Галилеје доћи? Не каза ли Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова и из села Витлејема одакле је био Давид?
Многи од простога народа кад су чули ове Христове речи: ко је жедан нека, дође к’ мени и пије сећали су се Мојсејевог пророштва, које каже: Пророка између браће твоје као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој. Њега слушајте 7 па су један другом говорили: Ово је заиста пророк. Други су опет по незнању мислећи, да је неко други пророк о коме Мојсеј говори а неко други Христос, говорили су: Ово је Христос. Неки други опет мислећи, да је Исус Христос Галилејанин, нису веровали, да је он онај Христос, који је обећан и кога су очекивали па зато кажу: Зар ће Христос из Галилеје доћи! Из ових речи види се да многи нису знали, даје Христос рођен у Витлејему, па су га звали Галилејанином зато, што је дева Марија обитавала у Назарету Галилејском, а Свето писмо каже: Закле се Господ Давиду у истини, од које неће одступити: од порода твога посадићу на престолу твоме 8 и на другом месту: А ти Витлејеме Ефрато ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће, ми изићи који ће бити господар Израиљу коме су изласци од почетка, од вечних времена 9 (још види: Ис. 11, 1. Јер. 23. 5). Но Спаситељ је и био од семена Давидова и племена Јудина а из Витлејема, јер јеванђелист каже: а кад се роди Исус у Витлејему Јудином. 10 Но због ових различитих мишљења о Спаситељу
Тако распра постаде у народу њега ради.
Дакле поцепали су се у мишљењу и препирали су се о томе ко је Христос? Но да су боље знали Свето писмо нити би шта сумњали нити би било распре међу њима а још мање злочинства, јер
А неки од њих хтедоше да га ухвате; али нико не мету руку на њега.
Архијереји и фарисеј и пошто су видели, да су многи веровали у Исуса Христа они су пуни злобе и пакости послали своје слуге да га ухвате и доведу к’ њима и они су намеравали да га убију, као што су најпосле и учинили. Ово посведочавају и следећи стихови данашњег Јеванђеља. Но слуге нису испунили жељу својих злих господара а зато што их је задивила и очарала небеска наука коју су и сами чули па зато су и казали фарисејима: никад човек није тако говорио као овај човек. 11
Дођоше пак слуге ка главарима свештеничким и фарисејима и ови им рекоше: зашто га не доведосте?
Кад су старешине и фарисеји видели, да су се слуге вратиле без Христа, питају их, и јамачно љутито, зашто га нису довели кад им је то заповеђено, но
Слуге одговорише: никад човек није тако говорио као овај човек.
Послати служитељи да ухвате па ваљда и да вежу Господа, сами су везани силом његове науке, јер признају, да никад са таквом мудрошћу и толиком силом није говорио човек, као овај човек, тј. Христос. Оваквав је одговор плод чистога срца и јасан доказ, да Св. Писмо треба да се налази у свакој кући, како би се сваки верни упознао и просветио са науком Христа Спаситеља, као и ови служитељи, које је благодат божија просветила и учинила да буду проповедници истине, коју су чули и видели. Овде још и то пада у очи, што служитељи и као криви, јер нису испунили заповест, без икаква страха и сасвим слободно, на строго питање: што га нисте довели! слободно одговарају: никад човек није овако говорио, као овај човек.
Тада им одговорише фарисеји: Да се и ви не преваристе?
Ево зла фарисејска! Познавајући добро божанску силу Христове науке, они служитеље не питају, шта је казао Христос и о чему је учио па их је толико задобио, него их укоравају као незналице и заблуделе па се већ почињу трудити и да их разубеде и одврате од Господа, јер продужавају овако:
Веровали га ко од кнезова или од фарисеја? Него народ овај, који не зна закона, проклет је.
Пакосне старешине сад почињу и лагати, јер није истина да у Господа није веровао нико од кнезова а то сведочи и јеванђелист кад каже: али од кнезова многи га вероваше 12 а такође и неки од фарисеја јер је Никодим био из њиховог реда.
Рече им Никодим што долази к’ њему ноћу а који беше један од њих: е да ли наш закон суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини?
Никодим је био справедљив човек и члан Синедриона па зато сад заступа правду и тачно примењивање закона на Исусу Христу. Но све ово осталим фарисејима није годило па зато почињу нападати и на Никодима називајући њега са презирањем Галилејанином јер
Одговорише му и рекоше: Ниси ли и ти из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје.
Никодим говори једно а фарисеји одговарају друго! Никодим каже, да закон налаже, да се нико не суди докле се не испита, а они га питају: да ли и он није из Галилеје? Они су врло добро познавали Никодима јер је био један од њихових, али претварајући се као да га не знају питају га кобајаги да ли и он није из Галилеје, па га тиме омаловажавају а у исто време објављују, као да је Христос из Галилеје па га Никодим као земљака брани. Кад фарисеји Никодиму кажу:… види да пророк не долази из Галилеје тј. да ни један пророк није рођен у Галилеји, тиме отворено говоре противу истине, јер није могуће да нису знали, да је Јона из Тетефере, која је варош племена Заволуновог а у Галилеји13 пророк Наум Елкесејски био је из вароши Елката, која је припадала племену Асировом а била је такође у Галилеји 14 а на сваки начин да су и пророци Илија и Осије били галилејани. Фарисеји су дакле отворено и без стида и срама лагали, па било то из злобе и пакости или из незнања па иако су себе сматрали за особите зналце Светог Писма. Но баш кад би узели да су и истину говорили то ипак не вреди ништа против Исуса Христа, јер он и није био из Галилеје него из Витлејема Јудејског.
Исус им пак опет рече: Ја сам видело света: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видело живота.
Ове речи 12-тог стиха 8-ме главе казао је Спаситељ други дан и то изјутра а у храму и то сведочи Јован кад каже, да је Спаситељ, кад је свршио науку данашњег Јеванђеља отишао на гору маслинску а ујутру опет дошао у цркву и учио. 15 Пошто су прошлога дана једни говорили, да је Господ пророк, а други опет да је Христос, па је зато била међу њима распра, он другог дана долази да им каже ко је, па вели: Ја сам видело свету. Овим речима Спаситељ упоређује себе према духовном свету као сунце према материјалном, тј. као што је сунце извор животворне светлости за земљу, тако је и он извор животворне моралне светлости за свако логичко биће у свету (опширније види у тумачењу Јеванђеља на први дан Ускрса). Но зашто Спаситељ овом приликом није отворено казао да је он Месија, да је Син Божији? Прво зато, што би фарисеји још више подивљали и још пакосније устали противу њега а међутим још није био дошао час његовог страдања и друго, говорио је на овај начин и овом изреком зато, што су тако и пророци о њему предсказивали. Тако Исаија каже: Светли се, светли се Јерусалиме, јер дође светлост твоја 16 а на другом месту за Месију каже: учиних ти видело народима 17 и напослетку: Народ који ходи у тами видеће видело велико, и онима који седе у земљи где је смртна сен засветлиће видело а све ове речи посведочавају да је Месија Христос, истинити Бог. Јер ко други осим Бога може бити светлост света! Но још је Спаситељ додао и ово: ко иде за мном неће ходити по тами него ће имати видело живота тј. ко ме верује и моје заповести испуњава, тај ће се мрака ослободити и осуде коју грех доноси, па долази у светлост вечнога живота и блаженства.
1. Ис. 7, 14.
2. 40, 8.
3. I Цар. 1, 6. Мар. 12, 36.
4. ЈОв. 17, 5.
5. Јов. 16, 13-14.
6. Втор. 18, 15.
7. Пс. 132, 11.
8. Мих. 5, 9.
9. Мат. 2, 2.
10. Јов. 7, 46.
11. Јов. 12, 24
12. I Цар. 14, 15.
13. Ис. Нав. 19, 25.
14. Јов. 8, 1-2.
15. Ис. 60, 1.
16. 49, 6.
17. 9, 2.
Ја изађох од Оца и дођох на свет и сад остављам свет и идем к’ Оцу.
Бр. хр.
Пошто је Господ и Спаситељ наш Исус Христос покидао окове смрти и воскресао из мртвих, још је се 40 дана бавио на земљи учећи своје Апостоле, како ће по целоме свету установити цркве, и тек се 40-ти дан после свога васкрсења узнео на небо, као што је још за времена свога живота на земљи казао, рекавши: Ја изађох од оца и дођох на свет; и сад остављам свет и идем к’ Оцу. Но и ових 40 дана Христовог бављења на земљи после васкрсења нису без вишег значаја; јер као што га је пресвета Богомати у 40-ти дан по рођењу однела у храм да га по закону а као првенца Богу посвети; тако и сада 40 дана после свога васкрсења, као после другог рођења, узнео се у небески храм да престави Богу и Оцу пречишћену и освећену на себи људску природу ради чијег је спасења и био сишао на земљу и пострадао.
Кад нам бл. хр. добар пријатељ са стране у гости дође, нама је жао кад наступи време да се од њега растанемо. Тако и родитељи плачу кад сина или ћерку испраћају, а исто тако и сродник је невесео кад се од сродника одваја. Но ево сада наш Господ и Спаситељ, јединац Божији, који је целоме свету најмилији и најдражи; који је оцу милији од сина, мајци милији од ћерке, брату милији од брата и пријатељу милији од сваког пријатеља, посети нас дошавши с неба и остави нас после опроштаја на Маслинској гори. Он је светлост која просвећава свакога човека, он је живот и радост, и он нас је оставио! Он је наш учитељ, пријатељ и утешитељ и гле, њега облаци сакрише од наших очију! Шта вреди дакле ова земља и наш мучни живот на њој, кад је Спаситељ Исус Христос истинита срећа и право блаженство па га више нема међу нама као што беше међу Апостолима! И због тога, мили слушаоци, дан Христовог вазнесења зар не треба да је за нас дан туге и жалости? Па ипак у место да смо тужни и невесели, ми смо сви ведра лица и радосна срца. Наше главе поносно смо као хришћани дигли а српска престоница и Литију данас носи певајући радосне песме хришћанске победе па и овај Св. храм весело данас своју славу слави. Но тако и треба да буде. Исто су тако весели били и Христови Апостоли кад су се са Маслинске горе, са које се Спаситељ узнео, вратили својој кући, јер и Свето писмо каже: Кад се Госиод узношаше на небо Апостоли му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу. 1
Узрок је ове радости Христових Апостола потекао из њихове живе и истините вере, да ће Господ Спаситељ одвојивши се од њих телесно ипак увек са њима бити духовно. Затим су се Апостоли радовали што су знали, да је Господ својом крсном смрћу свршио на земљи дело људског спасења; да је својим васкрсењем из мртвих порушио силу греха и смрти и утврдио своју свету цркву па се после тога као победоносни цар узнео на небо али не да остави за земљу, већ да споји небо са земљом! У оном благослову који је Спаситељ дао при своме вазнесењу, видели су Апостоли извршење обећања Оца небеског и благослов на цео свет, а у Спаситељевом вазнесењу на небо са људским прослављеним телом, видели су васкрс у рају оне људске природе, која у лицу наших праотаца, Адама и Еве, беше пала. Због свега тога дакле праведно је било што су се Христови Апостоли са великом радошћу вратили у Јерусалим да тамо чекају силазак Духа Светог. Па исто тако и из тих истих узрока праведно је, што се и ми данас радујемо и што смо весели на дан Спаситељевог вазнесења па иако је то дан његовог личног растанка са нама. Праведно је, велим, јер Господ Христос узнешавши се на небо са људским телом показао нам је тиме нов пут живота и бесмртности почем ћемо се и ми тако исто узнети на небо да примимо награду за своја дела.
Али др. бр. да би наша радост била истинита и да би наша нада на живот среће и блаженства била сигурна, ми смо дужни, да живећи на земљи, будемо увек сједињени са Христом Спаситељем, а како ћемо постићи то сједињење најбоље нам показује поступак Св. Апостола.
Кад су се Апостоли вратили у Јерусалим они су проводили време у молитви све докле није сишао на њих Дух Свети. И тако Апостоли одвојивши се од Исуса Христа телесно, били су с њиме сједињени духовно па то исто треба и ми да радимо. Одвојени лично од Господа Спаситеља, ми можемо а и дужни смо, да будемо с њиме духовно сједињени а то ћемо најбоље и нај лакше постићи кад будемо прилежно посећавали свету цркву у којој је и Спаситељ присутан нарочито својом божанском славом и благодаћу. У цркви све што видимо уздиже наше мисли и срце к’ Богу. У цркви слушамо слово божије; у цркви се свршавају Св. тајне, у цркви највише личимо на анђеле, па зато су и наше молитве у цркви Богу најпријатније а преко молитве ми и бивамо духовно сједињени са Богом, јер молитва и није ништа до разговор душе човечије са њеним творцем и Оцем.
Но нама није могуће да увек бивамо у цркви. Наше друштвене и породичне дужности; многе и разне потребе за живот; слабост и немоћ нашег тела, све то не дозвољава нам да смо увек у цркви, али ипак све те сметње и препреке не прекидају и не руше наше јединство са нашим Спаситељем само ако ми на молитву не заборављамо, јер гдегод је Христос Спаситељ тамо је и небо, тамо је и црква, но Спаситељ је у сваком скупу људи, који у њега једнако верују и који су се тако у његово име скупили, па зато сваки хришћански скуп било друштвени било породични ако је само задахнут духом хришћанске љубави, он нас сједињава са нашим Спаситељем а особито ако ми тачно и искрено вршимо свету вољу божију и испуњавамо његове свете заповести. Нужно је дакле, да је наше срце пуно оданости према Богу и да је пуно љубави и пожртвовања према ближњем; нужно је, да је наша савест чиста од сваког прекора и наша душа да је чиста од сваког порока; нужно је да се ми одликујемо у побожности и искреном вршењу наших хришћанских дужности па ћемо тако живећи увек бити у јединству са нашим Спаситељем и Богом. Тако су живели Св. Апостоли па је и Господ увек био са њима те зато су они могли да распростране хришћанску веру по целоме свету. Тако су живели и стари хришћани, па је Господ увек био с њима, те за то су они и могли не само да издрже све беде и гоњења, него су и своје непријатеље привели у своју веру и тако постали браћа и пријатељи. Тако су живели и наши стари, наши дедови и наши очеви, па је Господ Спаситељ увек с њима био, те зато су и они могли да ослободе ову лепу нашу Отаџбину и да нам оставе у наследство слободу коју данас уживамо и помоћу које овако слободно у овоме Св. храму стојимо и овако слободно данашњу славу ове Св. цркве славимо. Но наши су очеви приљежније и чешће посећавали Св. храмове; они су побожније слушали свете службе и искреније вршили своје хришћанске дужности. Међу њима је било више братске љубави и више слоге, више искреног и узајамног потпомагања и више пожртвовања за опште добро и за добро и срећу свакога брата. И уопште, они су се више Богу молили, па им је Бог више и помагао.
Угледајмо се дакле и ми на наше старе, поносимо се честим посећивањем Св. цркве, поносимо се нашом побожношћу и љубављу према нашим хришћанским дужностима; угледајмо се на побожност других европских народа, и већих и напреднијих, па ће Господ Спаситељ увек и са нама бити и онда ћемо са веселим лицем и пуним срцем гледати и нашу Отаџбину и цео народ, и нашу кућу у целу породицу, па ћемо весело и овај свет остављати, како би се као благословени синови Оца небеског и лично сјединили са нашим Господом Спаситељем. Амин.
1. Лук. 24, 25.
Лук зач. 114. гл. 25. ст. 36-53.
Јеванђеље данашњег празника јесте продужење онога Јеванђеља, које се чита трећи дан Васкрса и говори о томе, како се Господ Спаситељ после свога славног васкрсења јавио својим ученицима и уверио их, да је збиља он васкрсао и да су његова страдања предсказана у Ст. Завету. Затим обећава да ће ученицима послати Св. Духа и на послетку изводи их до Витаније, благосиља и узноси се на небо, где је од вечности и био. О истоме види још: Мар. 16,14. Јов. 20,19.
У време оно васкрснувши Исус из мртвих стаде међу ученицима својим и рече им: мир вам.
После свог васкрсења Спаситељ се јавља мироносицама, Петру, Емауским путницима и на послетку свима ученицима, који су од страха Јудејског1 били сви на окупу у некој кући. Спаситељ је ушао у собу где су ученици били при затвореним вратима, па кад је стао на сред собе да га сви могу добро да виде, он их је поздравио са мир вам. Поздрав мир вам био је најмилији поздрав код Јудеја.2 Васкрсли Господ поздравља са миром свакога верног хришћанина, но овај мир није као светски непотпун, привремен и непостојан него је савршен, вечан и пун славе и блаженства.3
А они се уплашише па тако поплашени мислили су да виде духа. И рече им: шта се плашите? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, ја сам главом; опипајте ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге.
Изненадни долазак Христов међу ученике а нарочито кад му се нису надали, јер су баш у то време били за вечером, поплашио их је све. Но ово се њима и други пута дешавало нпр. кад им је Господ долазио идући по води, па су се и онда били поплашили мислећи да виде утвару као што и сада мисле да виде духа са неким призрачним телом. Но Спаситељ знајући њихову слабост уверава их, да је он главом и то не у призрачном телу него у истинитом али само прослављеном, па их после укорава али не због тога што су се били поплашили, него због маловерства.4 Затим, да би их и од тога спасао он им показује своје руке и ноге на којима ране од клинаца сведоче, да је то оно исто тело, које је било распето на крсту. Јамачно, да су ученици и опипали Господње руке и ноге јер и Јован у својој посланици каже: што беше из почетка што чусмо, што видесмо очима својима, што размотрисмо и што руке наше опипаше… а Тома је то поставио и за услов свога веровања у Христово васкрсење, што и Господ сам одобрава кад каже: опипајше ме и видите тј. метите прсте у рупе где су били клинци.5
А док они још нису веровали од радости и (док су) чудили се, рече им: имате ли овде шта за јело? И они му дадоше парче печене рибе и меда у сату, и узевши изеде пред њима.
Пошто су ученици видели Христове руке и ноге једва да су се били прибрали од страха па су пали у другу погрешку, били су спори у веровању и сумњали су у своја осећања а све то дошло је отуда што их је важност и величина истине тј. да збиља међу њима стоји њихов учитељ, јако обрадовала али и зачудила. Но Спаситељ да би их од ове мане избавио одмах прелази на материјалне и очигледне доказе па их пита: да ли имају што за јело! И они су му дали рибе и меда и он је јео, али не треба мислити, да је јео природно него натприродно па и то је само њему као свемогућем било могуће јер није познато, да је ико други после преображеног у бесмртност тела јео.
И рече им; ово су речи које сам вам говорио још док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом и у пророцима и у псалмовима. Тада им отвори ум да разуму Писмо (књиге Ст. Завета).
Овим речима Спаситељ подсећа своје ученике на све оно, што им је пре свога страдања говорио о тим страдањима, па да их и на тај начин увери, да је збиља он тај који стоји међу њима. Но у исто време подсећа их и на књиге Ст. Завета па им спомиње: Мојсејев закон, пророке и псалмове зато, што су Јудеји цео Ст. Завет и делили на ова три дела. У Мојсејев закон стављали су: 5 Мојсејевих књига: Битија, Исход, Левит, Числ и Второзаконија. У Пророке рачунали су: све историјске (Каноничке) и пророшке књиге. У Псалмове (агиографе свете књиге) стављали су: књиге поучне и мање од историјских: Паримије, Јов, Песма над песмама, Рут, Плач Јеремијин, Јездра, Нојемија и обе царства. Све ове последње књиге познате су под именом агиографа но Спаситељ их именује Псалмовима или зато, што они међу њима стоје на правом месту или због њихове особите пророшке важности. Подсећајући своје ученике на књиге Ст. Завета Спаситељ им је тим казао, да је у тим књигама предсказано све оно, што се са њиме десило, па да би та пророштва што боље разумели он им отвори ум да разуму Писмо тј. просветио им је разум те да у Христу не очекују земаљског цара над јудејским народом, него небеског духовног и васељенског цара, или боље. Спаситеља целога света.
И рече им: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. И да се проповеда покајање у име његово и опроштење грехова по овима народима почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме.
Дакле пошто се на Исус Христу испунило све што је у Ст. Завету предсказано, сад цео његов рад, живот и наука треба да се проповеда преко његових Апостола а по свима народима почевши од Јерусалима у коме је и свршено дело искупљења. Покајање и oпраштање грехова спомиње Спаситељ као неопходне услове за ступање у његово царство на земљи а то су Апостоли и чинили учећи: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова6 Апостоли су били и сведоци свега живота, науке, рада, страдања смрти, погреба, васкрсења и вазнесења Господњег. Спаситељ своје ученике одређује за сведоке свега зато, што су ови били и очевидци свију тих догађаја.
И гле, ја ћу послати обећање Оца свога на вас: а ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете силом свише.
Тј. ја одлазим да испуним обећање, које је Отац дао још вашим претцима а преко њих и свима народима да вам вратим Утешитеља Духа истине а онда ћете бити обучени силом свише тј. силом Духа Светог. Ово је дакле права хиротонија сваког јеванђелског проповедника. Ко је овом силом свише обучен као у неки оклоп тај је у стању да ступи у сваку борбу и да победи сваког непријатеља у славу Христовог царства. Без ове силе бадава се труди богослов са катедре и узалуд се бори беседник са амвона, јер слушаоци могу се дивити мудрости богослова и вештини беседника али ће им срца остати хладна и без хришћанских украса истините побожности.
И изведе их напоље до Витаније и подигнувши руке своје благослови их.
Пре свога вазнесења на небо Спаситељ се 40 дана јављао својим ученицима7 и учио их о њиховом будућем раду и оснивању цркава, а 40-ти дан извео их је напоље тј. из Јерусалима и одвео до Витаније, која је била на источној страни Масличне горе8 одакле је се и вазнесао (опширније о вазнесењу види Дел. ап. 1, 3-11.).
И кад их је благосиљао, одступи од вих и узношаше се на небо. И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу, па су једнако били у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. Амин.
Као што је јеванђелист Лука у данашњем Јеванђељу изложио више догађај а, кој и су били у времену од 40 дана од васкрсења до вазнесења па их не износи у пуној опширности, тако и у овоме стиху не наводи и саме речи са којима је Спаситељ благословио своје ученике, који су се своме учитељу, кад се узносио на небо, поклонили као Богу. После овога догађаја ученици се више нису ни плашили ни сумњали, него су се вратили у Јерусалим са великом радошћу, која је постала отуда што су они својим очима видели, како се Господ вазнео на небо у своју славу и што су очекивали силазак Св. Духа. Под именом цркве у којој су једнако хвалили и благосиљали Бога треба разумети ону собу, у којој су и пре били а у томе нас утврђује и сам јеванђелист, кад у другој својој књизи каже: и кад се вратише уђоше и попеше се у собу 9 а по предању ова је соба била она, у којој је свршена и тајна вечера.
1. Јов. 20, 19.
2. Бит. 43, 32.
3. Јов. 14, 27.
4. I Јов. 1, 1.
5. Јов. 20, 27.
6. Дел. Ап. 3, 28.
7. Дел. Ап. 1, 3.
8. 1, 12
9. Дел. Ап. 1, 12-13.
